Издвајамо Свет Србија

ИСТА КУХИЊА, ИСТИ РЕЖИСЕР: Маркале и Рачак су исто што и Блерово „хемијско оружје“

Блерово намерно преувеличавање разлога за инвазију на Ирак урађено је према истој матрици центара моћи са Запада као и у случајевима „Маркале“ у БиХ и у случају „Рачак“ на Космету који је послужио за агресију на Србију 1999. Шта је последица константног препарирања јавности? До чега то може довести?

„Улога западних медија у разбијању Југославије била је баш значајна. И ништа ту није бивало препуштено слободном извештавању. Ратници су подељени на Србе (лоши момци) и остале.

Медијска фаланга је систематски производила ’масакре‘, с невиђеним цинизмом је од фотографије на којој се виде три линије бодљикаве жице иза које стоји мршави млађи човек у Омарској — створен стереотип о ’концентрационим логорима‘, приче неколико анонимних муслиманки у загребачкој џамији произвеле су у западним медијима бројку од преко 100 хиљада силованих жена, председник Србије Слободан Милошевић је проглашен за ’балканског касапина‘ и Хитлера. Испред тих ’слободних новинара‘ је прошла колона од 250 хиљада избеглица из Српске Крајине — невиђена у Европи од Другог светског рата — а њихови извештаји су ту несрећу описивали као изливање воде у јесен преко плавног пута“.

Киша ратне пропаганде

Претходни цитат део је најновије књиге професора Универзитета у Београду и бившег уредника НИН-а Слободана Рељића „Медији и Трећи светски рат“ која ускоро излази из штампе.

На медијску фалангу и кишу пропаганде центара моћи подсетио нас је извештај Парламента Велике Британије у коме се наводи да је Влада те државе, на челу са Тонијем Блером, потценила последице војне инвазије на Ирак и да је преувеличавала податке о наводном оружју за масовно уништење које поседује Садам Хусеин, како би добила већу подршку за војну интервенцију.

Ратови који су испланирани у великим центрима моћи, појашњава Рељић за Спутњик, толико су сложени и имају толико учесника да је недопустиво да неки парламент заустави нешто за шта је одлука донесена одавно и за шта је демократија, па и председници и премијери, само смоквин лист.

Прво последица, па тек после узрок

Наравно, додаје саговорник Спутњика, да се може повући паралела између „разлога“ за инвазију на Ирак и случаја гранатирања сарајевске пијаце Маркале, или случаја из 1999. године из села Рачак на Космету… Рељић наглашава да није у питању случајност и да се тако изводе све операције Запада у последњих бар четврт века.

„Сад се показало да је Блер осам месеци раније знао да ће да дође до операције у Ираку. Замислите колико је пре тога морао да зна Буш да ће бити операција у Ираку. Дакле, то су операције које су унапред планиране“, тврди Рељић и додаје да данас живимо у времену у коме се на Западу практично не одлучује у оквиру политичких структура.

„Немојте заборавити да је у Америци оно што се зове војно-индустријски комплекс највећи послодавац на свету. То је једна смеса, а све увезано са политиком и увек наравно са глобалном економијом“, јасан је Рељић.

Реактуелизовање случаја Блер се дешава десет година касније кад то више не може да утиче ни на какав след догађаја и према мишљењу Слободана Рељића представља покушај пеглања зато што су они тада прекршили овлаштења Уједињених нација.

„Из тога је јасно, кад се прелази на паралелу са нама, зашто им је данас толико стало да Вучић и наша влада признају Косово. То је, дакле, изравнавање тих старих ствари, зато што је тада рађено све противно основним правилима“, констатује аутор књиге „Медији и Трећи светски рат“.

Како од ОВК направити борце за слободу

Рељић у свој књизи наводи и да је у расправи о Си-Ен-Ен ефекту и његовом утицају на увођење Запада у рат на Косову Бахандор Бабак са Универзитета у Кантеберију на Новом Зеланду показао како су америчке телевизије на три „масакра“ учиниле ОВК борцима за слободу, а српску полицију убицама. Ради се о „масакру у Дреници“, „масакру у Горњем Обрињу“ и „масакру у Рачку“.

„Џеј Мишеј је на Универзитету у Дараму буквално студентима објаснио зашто су њима биле потребне такве операције као што су биле Маркале. Буквално је поменуо Маркале, Рачак и сличне операције. Дакле, то је један процес у коме учествује низ учесника, а један од учесника је та врста препарирања сопственог јавног мњења за те велике операције“, наводи Рељић.

Подсећајући на преговоре у Рамбујеу, Рељић каже да је бомбардовање Србије већ било одлучено. „Ако се то погледа у најширем смислу речи, то је криза касног капитализма. То је друштво у коме народ не може да доноси никакве одлуке, осим инцидентно. Све одлуке доносе се изван народних представништава, а онда они служе да то покрију да то изведу“, категоричан је Рељић.

Дакле, додаје он, све је било спремно, само је требало да се покрене операција и онда је Рачак био неопходан. Да није било Рачка, било би нечег другог, јер у сваком случају операција не може да стане.

Манекени који спроводе политику капитала

Ако су сви поменути случајеви разоткривени и ако имамо и признања од непосредних и посредних учесника у њима, где је казна?

Не може да буде казне, зато што, како каже Рељић, ти људи реално не одлучују.

„Ово са Блером није ништа ново. Имате стално прање. Kад се заврши неки процес, онда се то појави, на пример, у ’Њујорк тајмсу‘ како је у ствари увек постојало нешто иза. То само значи да се унутар тога промене односи снага и онда неке приче могу да изађу у јавност, па се обично оптужују људи који више нису битни“, јасан је Рељић.

Слободан Милошевић, на пример, и сви српски генерали — за разлику од Блера — морали су, подвлачи Рељић, бити кажњени зато што су се супротставили операцији која је негде планирана у Сједињеним Америчким Државама, а циљ је да ником другом не падне на ум да се супростави томе.

Проблем је, посебно истиче Рељић, што клизимо ка сукобу који може да буде планетарних размера зато што у време кад су акције изводили Буш и Блер нису имали реалне противнике у свету. Међутим, данас постоји Русија која неће дозволити да се на њој изводе такве врсте експеримената. С друге стране, постоји Кина која такође није спремна да буде део таквих врста игара.

Због тога, упозорава он, свет улази у страшно ризичан период који је много ризичнији од периода Хладног рата, јер се одлуке не доносе у неком логичком следу ствари, него се сваки пут доносе на нивоу потреба неких корпоративних делова у свету.

 

 

Извор:  rs.sputniknews.com

Loading...
loading...
Loading...