Издвајамо Србија

НАТО И РУСИЈА: НАТО је тај који провоцира, НАТО је тај који се понаша као агресор

Заставе НАТО пакта и Русије (фото:ЈуТјуб,пиззап)

На скоро завршеном НАТО самиту у Варшави речено је да Русија није пријетња али да је понашање Русије у последњих неколико година разлог што се НАТО прилагођава новонасталој ситуацији и зашто појачава колективну одбрану.

Пише: Милан Јовановић

НАТО своје акције види као одговор на унилатералне акције Русије, док са друге стране, Русија сматра да су њихове акције изнуђене понашањем НАТО. Јасно је да је овде ријеч о безбједносној дилеми у којој се акције НАТО схватају као пријетња Русији па изазивају контра мјере, а те контра мјере се схватају као пријетња НАТО и тако у круг. Али ко је за то крив? Ко је започео ту дилему?

Након распада Совјетског савеза НАТО, односно Запад, имали су прилику да заједно са Русијом створе нови и другачији свијет. Међутим, Запад је јасно ставио до знања да је он побједник, а Русија губитник и да ће он створити свијет по сопственој мјери који Русија мора прихватити као дат. Како за Запад Русија више није била велика сила они су игнорисали њене интересе и безбједносне потребе. Схватајући да нови свијет који настаје игнорише њене интересе, да се иза неолибералног концепта новог свијета крију амерички империјални интереси, Русија је одлучила да тако креиран свијет у први мах одбаци, а касније му се и супротстави. Да би повратила углед велике силе Русији је била потребна политичка и економска консолидација, што је и доживјела у ери Владимира Путина. Након консолидација Русија је пружила руку Западу тиме што је одмах стала на страну САД након терористичких напада 2001. Несхватајући да Русија постепено враћа политичку и економску снагу, Запад је одбацио пружену руку, што је у Русији довело до схватања да их Запад не види као партнере и да морају „ићи сами“. Тако је Русија лансирала концепте „суверене демократије“ и мултиполарног свијета, чији се основни циљ супротстављање америчкој доминацији и креирање новог међународног поретка заснованог на једнакости и равноправности.

Након инвазије на Ирак 2004, Русија је упозоравала да унилтералне акције умјесто рјешавања изазивају још веће проблеме. Тако је Путин на међународној конференцији о безбједности у Минхену 2007 године рекао: „САД су прекорачиле границе у сваком погледу. То је видљиво у економским, политичким, културним и образовним политикама које намећу другим народима. Унилатералне и често незаконите акције нису рјешиле ни један проблем. Штавише, оне су изазвале нове људске трагедије и створиле нове центре тензије.“ Русија је истицала да је међународне проблеме потребно рјешавати заједничким договором на бази равноправности свих учесника. На такву понуду Запад, односно НАТО, реаговао је ширењем безбједносних капацитета у источној Европи и покушајем ширења таквих капацитета у области Црног и Каспијског мора, те у Централној Азији.

Познато је руско противљење независности Косова, те инсистирање да се тај проблем ријеши на бази међународног права и без наметања рјешења, те руско упозорење да ће унилатерално рјешење представљати међународни преседан. Сматрајући да је руско противљење само реторичке природе, Запад је поново игнорисао ставове Русије. Међутим, ту Русија није стала, па је у јуну мјесецу 2008 године у Берлину тадашњи предсједник Русије Медведев, предложио је оно што је касније названо „Берлинска доктрина“. Циљ доктрине био је изградња паневропске безбједносне архитектуре засноване на пар принципа. Прво, да се чује глас сваке евроатлантске државе . Друго, све релевантне међународне организације треба да буду укључене. Треће, споразум треба да буде заснован на новим правилима обавезујућим за све. Даља разрада доктрине довела је до руског приједлога новог споразума о европској безбједности. Нацрт новог споразума предвиђао је прво, стране ће међусобно сарађују на основу принципа недјељиве, једнаке и несмањене безбједности. Друго, стране неће предузимати, учествовати у или подржавати било какве радње или активности које значајно утичу на безбједност било које друге стране Уговора. Треће, потписнице Уговора које су чланови војне алијансе, коалиција или организација ће тежити да осигурају да такви савези, коалиције или организације поштују принципе садржане у Повељи Уједињених нација, Декларацији о принципима међународног права који се тичу пријатељских односа и сарадње међу државама у складу са Повељом Уједињених нација, Хелсиншког завршног акта, Повеље за европску безбједност и других докумената усвојених од стране организације за европску безбједност и сарадњу у Европи. Четврто, стране у Уговора неће дозволити употребу своје територије и неће користити територију било које друге стране са циљем припреме или обављања оружаног напада против било које друге стране или страна уговора или било које друге радње које значајно утичу на безбједност било које друге стране Уговора. Коначно, уговор ће бити отворен за потписивање свим државама у евроатлантског и евроазијског простора од Ванкувера до Владивостока, као и за следеће међународне организација: Европску унију, Организацију за европску безбједност и сарадњу у Европи, Организацију за колективну безбједност и сарадњу, НАТО и Заједницу независних држава.

Овакву понуду Русије, Запад је одбио уз образложење да је НАТО, и сарадња НАТО-Русија довољна за безбједност Европе. Наравно, Запад је уочио да оваквим споразумом НАТО губи доминантну позицију у безбједносној архитектури Европе, те да се овим споразумом у питања европске безбједности, преко ОДКБ-а, увлачи Кина.

Међутим, у августу 2008 уследио је шок. Русија је интервенисала у Грузији, земљи у којој је НАТО почео са ширењем својих безбједносних аранжмана, и примјењујући косовски сценарио створила двије нове државе. Реакција НАТО на одлучност Русије да се конкретном акцијом супротстави америчкој доминацији и ширењу НАТО, била је изградња ракетног штита у Европи и даље ширење ка истоку. Ракетни штит како су из НАТО говорили није уперен против Русије, већ Ирана и С. Кореје, али су одбили понуду Русије да заједнички направе такав штити на Кавказу. Након тога уследило је ресетовање односа између САД и Русије које је неуспјешно завршено сукобом око Украјине и Сирије.

Запад и НАТО имали су прилику да након Хладног рата заједно са Русијом, уважавајући њене интересе, створе другачији свијет. Умјесто тога, они су одлучили да у потпуности искористе статус побједника нудећи Русији да буде дио њиховог новог свјетског поретка у којем би била само трећеразредна држава. Све касније понуде Русије за конструктивну и равноправну сарадњу у обостраном интересу, Запад и НАТО су одбили, следећи сопствене геополитичке интересе. Ширећи безбједносне капацитете према границама Русије, предузимајући унилатералне акције, јасно је да је НАТО започео садашњу НАТО-Русија безбједносну дилему.

Извор: nedeljnik.rs

Loading...
loading...
Loading...