Издвајамо Србија

ШОКАНТНА ОДЛУКА ЗАПАДА – ХАГ ОСЛОБОДИО МИЛОШЕВИЋА КРИВИЦЕ СА ВЕЛИКИМ ЗАКАШЊЕЊЕМ!

Слободан Милошевић (фото:Јутјуб)
Пише: Енди Вилкинсон

Суд за ратне злочине УН је установио да покојни председник Србије није одговоран за ратне злочине почињене у босни током рата 1992-95. године. Судије су установиле да Слободан Милошевић није био “удруженог криминалног деловања” за жртвовање Муслимана и Хрвата. 

Loading...

Међународни кривични суд за бившу Југославију (ICTY) у Хагу је установио да покојни српски председник Слободан Милошевић није одговоран за ратне злочине почињене током рата у Босни, 1992-95. године.

У запањујућој пресуди судског већа, које је бившег председника босанских Срба Радована Караџића осудило на 40 година затвора, једногласно је закључило да Слободан Милошевић није био део “удруженог криминалног деловања” за жртвовање Муслимана и Хрвата током рата у Босни.

У пресуди Караџићу од 24. марта се каже да “Веће није задовољно јер није било довољно доказа у овом случају који би показали да се Слободан Милошевић сложио са познатим планом” да за стално премести босанске Муслимане и Хрвате са територије за коју су босански Срби тврдили да припада њима.[1]

Судско веће у Караџићевом случају је пронашло да се “однос између Милошевића и Оптуженог покварио почетком 1992. године; до 1994. године, више се нису слагали о правцу деловања. Даље, већ негде од почетка марта 1992. године, на састанцима са представницима међународне заједнице, постојало је очигледно неслагање између Оптуженог и Милошевића, на којима су Милошевић и други српски лидери критиковали Босанске Србе да чине ‘злочин против човечности’, ‘етничко чишћење’ и воде рат за своје циљеве”[2]

Судије су приметиле да су и Слободан Милошевић и Радован Караџић обојица била за очување Југославије и да је Милошевић у почетку давао подршку, али да су се временом њихови погледи разликовали. У пресуди се каже да “од 1990., негде до средине 1991. године, политички циљ Оптуженог и руководства босанским Срба било је очување Југославије и спречавање одвајања или независности БиХ, јер би то водило одвајања у босанских Срба од Србије; Веће каже да је Милошевић подржавао овакав циљ и говорио је против независности БиХ. [3]

Веће је установило да је “декларација о суверености Скупштине српске БиХ, проглашена 15. октобра 1991. године, у одсуству делегације босанских Срба довела до погоршања ситуације”[4], али да Милошевић није био на истој линији са естаблишментом Републике Српске. Пресуда каже да “је Слободан Милошевић покушао да заузме опрезнији приступ” [5]

У пресуди се каже да је пресретнутој комуникацији са Радованом Караџићем “Милошевић поставио питање о томе да ли је мудро ‘деловати илегално, као одговор на илегално деловање’ и довео је у питање легалитет стварања Скупштине босанских Срба” [6]. Судије су, такође, утврдиле да је “Слободан Милошевић имао резерве према начину на који је Скупштина Републике Српске могла да искључи Муслимане који су били ‘за Југославију’” [7]

У пресуди се наводи да је на састанцима са званичницима Срба и босанских Срба “Слободан Милошевић наводио да ‘сви припадници других народа и етничких група морају бити заштићени’ и да ‘национални интерес Срба није дискриминација’” [8] “Милошевић је, такође, објавио да је било потребно борити се одлучно против криминала” [9] Судско веће наводи да је на “приватним састанцима Милошевић био изузетно љут на босанске Србе због одбацивања Венс-Овеновог плана и проклео је Оптуженог” [10] Такође је утврђено да “Милошевић покушао да уразуми босанске Србе говорећи да разуме њихову забринутост, али да је најважније да се заврши рат.” [11]

У пресуди стоји да је “Милошевић поставио питање о томе да ли би свет прихватио да босански Срби, који представљају само трећину становништва БиХ, добију више од 50% територије и залагао се за политички договор.” [12] Пресуда каже да је на састанку Високог савета одбране “Милошевић рекао руководству босанских Срба да немају право на више од половине територије БиХ и изјавио да ‘нема шансе да више од тога припада нама! Зато што сми ми трећина становништва […]. Ми немамо право на више од половине територије – не смете отимати нешто што припада другом! […] Како уопште можете да замислите да све трећине становништва живи згужвано на 30% територије, док је вама и 50% мало?! Да ли је то људски, или фер?!’”[13]

Пресуда каже да је Милошевић на многим састанцима са Србима и званичницима босанских Срба  “објавио да се рат мора завршити и да је највећа грешка босанских Срба била што су хтели да поразе до краја босанске Муслимане” [14] Судије кажу да је због неслагања Милошевића и босанских Срба  “СР Југославија смањила своју подршку Републици Српској и охрабривала босанске Србе да прихвате мировне предлоге.” [15]

Закључак Суда да Слободан Милошевић није био део “удруженог злочиначког подухвата” и, да је, управо било супротно, “осудио је етничко чишћење” [16] и, да је то од невероватног значаја, јер је он био окривљен за сво крвопролиће у Босни, а резултат су биле оштре економске санкције, које су Србији уведене. Погрешно и лажно оптуживање Милошевића је исто као и инвазија на Ирак, да би се на крају утврдило да није било никаквог оружја за масовно уништење.

Слободана Милошевића је демонизовала читава западна штампа и буквално сваки политичар из НАТО земаља. Звали су га “Балкански кољач”. Поредили су га са Хитлером и оптужили га за геноцид. Демонизовали су га и учинили да изгледа као крвожедно чудовиште, и користили су лажне оптужбе и деловања како би оправдали економске санкције према Србији, али, и како би оправдали бомбардовање Србије 1999. године и рат на Косову.

Слободан Милошевић је морао да проведе последњих пет година свог живота у затвору, бранећи себе и Србију од намештених оптужби за ратне злочине, а сада тврде да је он, у ствари, покушавао да заустави рат. Све најозибиљније оптужбе за злочине који су Милошевићу приписани, били су у вези са Босном. Сада, десет година након његове смрти, они признају да уопште није био крив – упс!

Међународни кривични суд за бившу Југославију (ICTY) није учинио ништа и није објавио чињеницу да је ослободио Милошевића оптужбе да је био део удруженог злочиначког деловања. Тихо су сахранили 1303 стране, од 2 590 страна оптужбе Караџићу, знајући врло добро да се већина људи неће бавити читањем свега тога.

Председник судског већа у суђењу Радовану Караџићу био је О-Гон Квон из Јужне Кореје, који је био један од судија на суђењу Слободану Милошевићу. Ослобађање кривице Слободана Милошевића, од стране судског већа на суђењу Караџићу, може указати на то како би судско веће на Милошевићевом предмету, можда, пресудило, барем у случају оптужби везаних за Босну, да је Милошевић поживео да види исход сопственог случаја.

Важно је подсетити се да је Слободан Милошевић преминуо у врло сумњивим околностима. Умро је од срчаног удара, само две недеље пошто је Суд одбио његов захтев да се подвргне операцији срца у Русији [17]. Пронађен је мртав у ћелији мање од 72 сата након што је његов адвокат предао писмо руском Министарству спољних послова да страхује да је Милошевић отрован. [18]

Званични извештај Суда поводом истраге његове смрти је потврдио да “је у узорцима крви Господина Милошевићева, од 12. јануара 2006. године, пронађен Римпафицин” и да “Господин Милошевић о овим резултатима није обавештен све до 3. марта 2006. године због тешког правног положаја у којем се нашао доктор Фалке (главни лекар Суда) на основу холандских законских одредби које се тичу медицинске поверљивости.“ [19]

Присуство Рифамицина (лек који му није био преписан) у Милошевићевој крви је поништио дејство лекова за високи крвни притисак које је узимао и повећало ризик од срчаног удара, који га је на крају и убио. Признање Суда, да је месецима знао за Рифамицин, али није обавестио Милошевића о његовим сопственим лекарским налазима, до неколико дана пред смрт, а све због “холандских правних одредби које се тичу лекарске поверљивости су невероватно јадан и глуп изговор. Нема никаквих одредби којим холандски закон забрањује да лекар саопшти резултате крвне слике свом пацијенту – то је идиотски. Управо је супротно – скривање оваквих информација од пацијента је злодело.

Све ово је сасвим довољно за огромну и добро засновану сумњу да су због моћних геополитичких интереса неки радије желели Милошевића мртвог пре краја суђења, него да се открију њихове злонамерне лажи. Документи које је Викиликс објавио указују да је Суд, са особљем амбасаде Сједињених држава у Хагу, разговарао о Милошевићевом здравственом стању, али без његовог пристанка. [20] Њих тада уопште није било брига да воде рачуна о законима о поверљивости медицинских података, када су о Милошевићевом здравственом стању тртљали са америчком амбасадом.

Није добар и задовољавајући исход да се Милошевић, тихо, десет година након смрти ослободи свих оптужби за веома озбиљне злочине. Најмање што би требало да ураде сада је да обезбеде финансијску надокнаду његовој удовици и његовој деци, а Србији треба западне владе да плате зато што су хтеле да казне Србију, како би Милошевића сматрали “одговорним” за које сада њихов сопствени Суд признаје да их није починио и да је, у ствари, покушавао да их спречи.

Напомене:

[1] ICTY, Karadzic Judgment, 24 March 2016, Para. 3460
[2] Ibid., Footnote 11027
[3] Ibid., Para. 3276
[4] Ibid., Para. 2709
[5] Ibid., Para. 2710
[6] Ibid., Para. 2685
[7] Ibid., Para. 2687
[8] Ibid., Para. 3288
[9] Ibid., Para. 3284
[10] Ibid., Para. 3289
[11] Ibid., Para. 3295
[12] Ibid., Para. 3290
[13] Ibid., Para. 3297
[14] Ibid., Para. 3293
[15] Ibid., Para. 3292
[16] Ibid., Para. 3280
[17] ICTY Case No. IT-02-54 Prosecutor v. Slobodan Milosevic, Decision on Assigned Counsel Request for Provisional Release, February 23, 2006
[18] Text of Slobodan Milosevic’s Letter to the Russian Ministry of Foreign Affairs
 >
[19] Judge Kevin Parker (Vice-President of the ICTY), Report to the President of the ICTY: Death of Slobodan Milosevic, May 2006; ¶ 31, 76
[20] U.S. State Dept. Cable , “ICTY: An Inside Look Into Milosevic’s Health and Support Network”
 >

Извор:Катехон

Loading...
loading...
loading...