Издвајамо Србија

ЛЕГИЈА ПОБЕСНЕО: Нико у овој држави нема м*да да ми обнови суђење, ево зашто је убијен Ђинђић!

Живот пише романе. Милорад Улемек, ратник Легије странаца и командант елитне Јединице за специјалне операције, петооктобарски револуционар, проглашен је за државног непријатеља број 1, са укупно 137 година робије на колико је осуђен за више убистава, између осталог и за атентат на премијера Зорана Ђинђића.

Loading...

Данас је заборављен у такозваном Алкатразу у Забели, најчуванијем затвору у Србији, из кога је, ипак, успео да у исповести за Експрес открије бројне непознате детаље о личностима и догађајима пре и после убиства премијера. Све што је рекао најбоље описује реченица његовог ратног друга: “Легија је био вук у шуми, а веверица у граду.”

Зашто сте се маја 2004. године предали, да ли сте то учинили због припадника ЈСО који су осуђени за четвороструко убиство на Ибарској магистрали?

– Ви прво па мушко, ништа оно “како си, како здравље, како је у творза”, него одмах на тему, али такви сте ви новинари, као хијене, гладни информација… Око моје предаје годинама круже разне приче. Углавном измишљене. Одговор на питање о мојој предаји је врло једноставан. И над попом има поп. Постоје тренуци у животу када морате да донесете тешке одлуке. Да бирате између себе и оних до којих вам је највише стало. Ја сам свој избор донео и сада сам ту где сам. И не кајем се ни једног јединог тренутка због те одлуке коју сам морао да донесем тог несрећног 2. маја 2004. године.

Да ли је разлог за предају била грижа савести, пре свега због припадника ЈСО Ненада Бујошевића Рамба, осуђеног због смрти четворице функционера СПО-а на Ибарској? Да ли вам је он у Хрватској на ратишту спасао живот, једном или више пута?

– Наравно да увек постоји грижа савести. Да тога нема, људска бића се не би много разликовала од животиња. У мом случају више се радило о осећају одговорности. Када са неким прођете све оно што сам ја прошао с тим момцима, онда се морате осетити одговорним. Капетана ЈСО Ненада Бујошевића, званог Рамбо, познајем више од две деценије. Током нашег ратног пута који је био све само не леп и лак, били смо у многим ситуацијама да смо један другоме спасавали животе. Такве ствари се не заборављају. То је неписани дуг који траје читав живот. И тај дуг ништа не може да избрише.

Да ли су у ноћи предаје са вама разговарали Драган Јочић, Раде Булатовић, Горан Радосављевић Гури и Александар Тијанић? Шта вам је гарантовано и обећано и шта од тога није испуњено?

– О тој фамозној ноћи се данас готово све зна. Осим покојног господина Тијанића, била су присутна остала лица која сте навели. О чему смо тачно причали оставио бих за себе. Није за ширу јавност. Што се тиче гаранција и обећања, нешто је испуњено, нешто није, али то тако иде када се договарате с политичарима. Опште је познато да политичари једно говоре, друго мисле, а треће раде.

Где сте се били до те ноћи, где сте се скривали и како је изгледао ваш живот у илегали после убиства премијера Ђинђића?

– Као што сам већ више пута рекао, од 14. марта па све до своје предаје ја сам боравио у својој кући, у посебној просторији. Наравно да та моја тврдња није прихваћена до дан-данас јер би се онда поставило питање шта је полиција радила. Осим што су заваравали јавност како сам виђен од Босне, преко Хрватске и Швајцарске, па све до Тајланда, мада против Тајланда не бих имао ништа против… Ја поуздано знам да ме нису много ни тражили, јер да јесу, вероватно би ме и нашли. Ако је тако као што они тврде, због чега одмах након моје предаје нико од надлежних органа није ушао у моју кућу да изврши увиђај? Подсећам да сам ја у то време важио за државног непријатеља број 1, и да сам по њима био најтраженији бегунац у Европи. Зато је било лакше рећи да се Милорад крио којекуде, него ту њима пред носом. То је њихова срамота, а не моја. Што се тиче мојих активности за време илегале, нема ту много шта да се каже. То се није много разликовало од мог садашњег боравка у затвору. Много блејања и досаде.

Да се сад обнови судски процес, да ли бисте коначно открили ко је убио Зорана Ђинђића, пошто тврдите да ви са тим немате никакве везе?

– Зашто бих ја откривао било шта? Нека надлежни раде свој посао. Ево, министар правде се недавно хвалио како ће баш он да открије све што је везано за убиство покојног Ђинђића. Само нека изволи. Не видим да га је неко и пре те његове изјаве спречавао у томе. Као уосталом ни ове пре њега. Покојног Ђинђића се увек сете или пред годишњицу или пред изборе. Онда се сви бусају како ће ово или оно. Па бујрум.

Заиста, ко је убио премијера? Да ли је смртоносни метак испалио припадник неке стране службе? Знате ли детаље о пушци из које је пуцано?

– Везано за пуцањ у премијера ја знам само једно – да није убијен из оне фамозне пушке коју су покушали да угурају на суђењу. Не постоји ниједан материјални доказ да је премијер погођен из те пушке. Чак ни стручњаци из Визбадена то нису могли да утврде. И то стоји документовано црно на бело. Е сад, што то није одговарало ни суду нити тужилаштву, то је већ нека друга прича и димензија. Све ово што говорим је поткрепљено и материјалним доказима који се налазе у списима предмета. Зашто то никога не занима то већ није питање за мене.

Атентатор је напустио земљу. Ту причу сте само начели пре осам година, када сте рекли да је неколико сати након убиства убица евакуисан за Лондон?

– Пре осам година ја сам само изнео нека своја сазнања до којих сам дошао непосредно после атентата. Један припадник Службе који је био стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након спорног догађаја НН лице ушло на аеродром на споредну капију, у аутомобилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцало у мали џет, “цесну” без ознака, и без икакве најаве одлетело за Лондон. Исту такву потврду сам добио и недељу дана касније од једног припадника јавне безбедности који је био распоређен на аеродрому. Тог дечак знам од детињства, из мог је краја. Не видим ни један једини разлог због чега би ме они лагали. Сви су се тада спрдали с том мојом изјавом, али то нико никада није истражио. Много тога око Ђинђићевог убиства је стављено под тепих. Тако је ваљда било лакше. Много пута су разноразни ликови долазили у затвор да ме питају да ли су неке стране службе учествовале у атентату. Мени смешно, па кажем: “Па шта ви мислите, да је то могло да се изведе без страних служби?”Они само пребледе и ухвате кривину. Ваљда их је страх да чачкају, па онда пипају са стране.

Зашто је убијен премијер Србије?

– У једном моменту неколико чинилаца се спојило у једну тачку. То је неминовно морало да се догоди. Ђинђић се сувише приближио ватри и опекао се. Знам да се код нас каже “о покојнику све најбоље”, али није Ђинђић био баш таква цвећка као што су га приказали после тог трагичног догађаја. Неумесно је да ја, који сам осуђен за то убиство, сада говорим о неким стварима, али свака прича има две стране. Мада, због оног правила да само победници пишу историју бојим се да друга страна те приче неће бити скоро испричана.

Која је позадина његовог убиства?

– Када би неко заиста хтео да утврди позадину тог убиства, то не би било тешко. Међутим, као што сам малопре рекао, тога се увек сете само пред годишњицу. Ево, ви реците да ли је неко спречавао надлежне органе да истраже. Колико ја знам, није. Мене, рецимо, нико никада ништа није питао о томе, чак ни на суду. Увек ме питате само ви новинари. Даћу вам рецимо једну полазну тачку. Зашто нико неће да скине ознаку државне тајне са оног чувеног извештаја Кораћеве комисије? Ми дан-данас не можемо да добијемо податке о томе шта је та комисија утврдила. Имали смо ово суђење за побуну ЈСО и питали смо да суд прибави тај извештај. Рекли су нам да је то и даље државна тајна. Знам да се тај извештај крије само да би прикрили бруку и срамоту тадашњих служби. Исто знам да Кораћ никога није штедео. После су му рекли да се мало заиграо. Највише је био љут тадашњи министар полиције Михајловић. Има ту још свега, али није моје да причам о томе.

Где је скован план да се премијер убије, ко је у томе учествовао, од страних служби до домаћих политичара? На пример, Небојша Човић?

– Небојша Човић се до сада много пута изјашњавао на ту тему. И рекао је свој став о томе, а да ли је то тачно или није то он најбоље зна.

Каква је улога Енглеза у његовом убиству и извођењу акције “Сабља”?

– Што се тиче Енглеза, како ви то кажете, није тајна да су они практично руководили полицијском акцијом “Сабља”. Уосталом, министар Михајловић је био њихов пулен. Сваки извештај који је стизао до Михајловића одлазио је до одређених људи из британске амбасаде. Сви знамо да су енглеске службе одавно присутне на овим просторима, тако да не треба ништа да чуди.

 

Извор: Експрес

Loading...
loading...
loading...