Занимљивости Србија

ВЕОМА ОПАСНА ТАЈНА МИСИЈА: Додик иде код Путина да би чуо нешто, што не може да му пренесе ни руски амбасадор у Сарајеву!

Пише: Жељко Цвијановић

Loading...

Србија треба да негује своју неутралност, али не у односу на Српску, исто као што је Русија не гради у односу на Србију
1.
Неважно је хоће ли одлазак Милорада Додика код Путина у Москву довести до новог убрзања на Балкану или је – обратно – тај пут, заказан за три дана уочи референдума, производ убрзања политичког процеса у региону. Најважније се не да побити: убрзање процеса и Додик у Москви јела су из исте шерпе.

Да је реч само о Путиновој референдумској подршци Српској, не би у Москви, где се то итекако гледа, тако отворено примали шефа једног ентитета, тим пре што би већ нашли начин да га подрже и без тог сусрета. Тешко је веровати и да би Руси гурали Додика у референдум да би му Путин рекао како му држи палчеве.
Дакле, Додик тамо иде да би чуо нешто и важно и конкретно, нешто што не би могао да му пренесе руски амбасадор у Сарајеву.

Одлази по помоћ, будући да ће му бити потребан новац да у, ионако тешким приликама, преживи нови круг западне изолације. Путин неће имати проблем да му допуни бисаге: упркос кризи у Русији, оно што Додику даје годину дана мирног живота Гаспром вероватно исцеди за пар сати. Неће бити проблем ни да му Русија убудуће даје дипломатску и обавештајно-безбедносну подршку, да га снабдева подацима, указује му на опасности и помаже да се политички супротстави.
Проблем је, међутим, ако Српској запрети отворена војна агресија. Како, рецимо, наоружати землју која чини половину једне државе и нема сопствену војску. Наравно, у свему томе реч је о приликама кад је мало вероватно да се о директном мешању Русије може и размишлјати. Ту, дакле, једна карика недостаје.

2.
О карики која недостаје говорио је посланик напредњака Милован Дрецун, који је рекао да би Бањалука требало да слуша Београд, а не Москву и да „РС нема болјег савезника од Србије, болји савезник не може бити ни Москва ни Владимир Путин“. Дрецуну то није било доста, него је говорио и о разликама у погледима Москве и Београда на бањалучки референдум: „Србија гледа ширу слику у међународним оквирима, као и безбедносну ситуацију. Док Русија има свој интерес да подржава Милорада Додика у референдумским намерама“.
Дрецун дакле каже – и не верујем да је то сам смислио – да Србија и Русија имају различите интересе у Српској.

То може да буде и у реду, али нису у реду две друге ствари. Прво, може Дрецун да буде не знам какав геније, а Руси најглуплји лјуди на свету, али не може имати ширу слику од њих, будући да ширину слике не одређује ИQ, већ позиција са које гледаш. Руска је мало више на брду.

Хајде да ту Дрецунову широку слику преведемо на српски: док се Србија залаже за мир, њега, више од претњи са Запада, плаши тврда позиција Русије. Ако је то у реду, тад морамо да поверујемо у причу како је Србија у оквиру своје шире слике стварно гарант мира на Балкану. Али, ако се само вратимо стотинак година уназад, Србија је од свих ратова који су се десили за то време желела само Први балкански из 1912. Све друге ратове није желела и уочи свих у различитим својим облицима борила се за мир или била његов гарант. И сви су се догодили. Зашто? Зато што је сваки од тих ратова био део кретања на великој шаховској табли и ни за један од њих Србија није била ни доволјно велика ни утицајна да би га спречила.
Дакле, друго, Дрецун је у праву кад каже да Српска треба да слуша Београд. Али није кад пропушта да примети да и Београд, по истом критеријуму и у приликама какве јесу, мора да слуша Москву, свог јединог моћног заштитника на свету. Кад се тако ствари виде, тад није Српска карика која искаче из ланце, него је то, нажалост, Србија.

3.
Ако до рата дође, неће га дакле Србија спречити, без обзира на то хоће ли се писати да ли је рат изазван тиме што је у Вашингтону одлучено да се Русија по сваку цену истера са Балкана или зато што је Путин решио да се томе супротстави. Речју, борити се за мир је и добро и мудро, али не због тога што ће се тиме спречити рат – јер га не можемо спречити – већ зато што, борећи се за мир, градимо моралну позицију, без обзира на то хоћемо ли је трошити у неком будућем рату или, ако нас мимоиђе, у неком будућем миру.
Проблем је, међутим, кад градимо мир, кад градимо куле о привредном расту и повезивању са западним светом, а притом се, иако више од претходника на власти, не оспособлјавамо доволјно за најгоре исходе. Кад не радимо ништа на томе да очистимо деценијама слагану пету колону из државног апарата и сектора безбедности, или бар да стварамо паралелне институције.

Кад у деликатним временима пристајемо на доминацију такве врсте јавног дискурса где свако разматрање најгорих исхода бива проглашено за ратно хушкање и ствар о којој се не говори. Кад на Јавном сервису гледамо „пса револуција“ Срђу Поповића уместо неког ко би нам расветлио опасности које прете. Кад о томе више и зрелије од нас размишлја обичан честити српски селјак, док се неодговорне српске елите смеју његовој непросвећености.

4.
Да, може да нам се не допада што је Москва, подржавајући Додика, одлучила да пружи отпор на Балкану. Али не смемо заборавити да нама не прети рат који ће изазвати Русија, већ западне силе које, не рачунајући оно пре, већ годину и по дана систематски дестабилизују регион, будећи духове рата и чинећи од њега поново буре барута.
Да, можда је тачно да су у овом тренутку миру на Балкану приврженије од САД и Русије европске землје – попут Француске и Немачке – које већ годинама свету и себи не производе решења, већ проблеме. Можда је тачно и оно што је Вучић рекао у Паризу да је „Западни Балкан“ постао поново важан за Европу.
Наравно да је Србија за њих централна тачка „Западног Балкана“ зато што землје Европе мир код нас, на својим вратима, неће платити својим, већ интересима Србије. Оне заиста верују како ће одрицањем Србије од Косова, дизањем руку од Српске и окретањем леђа Русији укинути балкански цасус белли, и за то нуде осакаћеној Србији европску будућност. Ако успеју, ето разлога за задоволјство, нешто су урадиле за себе и није их скупо коштало; ако не успеју, некако ће се већ оградити од крвавог Балкана.

5.
Да, склон сам да верујем да је међу Путиновим разлозима да позове Додика на високом месту и притисак на Србију. Да, можда то и није праведно према Београду – који је касније и од Русије и од Српске почео да гради европску парадигму своје политике и још је није потрошио, за разлику од Путина, који је то учинио тек 2014. и Додика, који се с тим опрашта на референдуму. Али, као карика која недостаје између Москве и Бањалуке, Србија и њена цела европска прича престају да буде део политичке уравнотежености и борбе за мир, претварајући се у велику слабост, мамац, позив њеним непријателјима, и генератор озбилјног и дубоког унутрашњег сукоба.

А то је за Србију опасније од свих других претњи: може она – и добро је ако то ради – да остане у својој европској парадигми, може – и то је добро – да буде Ганди Централног Балкана, али то може и да остане добро само ако се припреми за сукоб, који нити ће изазвати нити ће моћи да га спречи.

Оставлјајући руску парадигну своје политике отвореном, Вучић је учинио више него што би либерална опозиција, која би је затворила, или национална, која би је потрошила, али данас је последњи тренутак да се тај адут учини активним.
Долазак Дмитрија Медведева у Београд биће можда и последњи час за то. Ако не, Србија би се могла наћи на супротном геполитичком полу од Српске и Русије, а то неће моћи без тешких последица. Србија не сме бити карика која недостаје. Опасније је од опасног.

 

Извор:Стандард.рс

Loading...
loading...
loading...