Издвајамо Србија

ИВАНИЋ: Босна више никад неће бити иста, дух референдума кружи Балканом!

Пише: Младен Иванић

Иако смо подељени о унутрашњим приликама, све партије су јединствене у одбрани права РС. Додику је био потребан политички спектакл, пре свега због локалних избора

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Наслов овог текста укратко могла бити реченица која на најкраћи, али и најједноставнији начин показује тренутно стање у цијелом региону изазвано одлуком власти Републике Српске да се организује референдум поводом Дана Републике Српске. Сви се баве посљедицама референдума, а бројни политичари и још више тзв. политички аналитичари заборављају како је цијела прича започела и шта су њени узроци.

Све је почело прије неколико година одлуком Уставног суда БиХ да због угрожености Бошњака буде укинута химна Републике Српске „Боже правде” и грб Републике Српске. Срби су то тешко прогутали, али су прихватили ову одлуку. Данас постоје химна и грб које народ никад истински није прихватио, али на које нема примједби из Сарајева. И поред тога, старе симболе и химну народ доживљава као своје и налазе се разни начини да се на скуповима изведе „Боже правде”, а на многим зидовима умјесто званичног грба виси грб Немањића.

Бакиру Изетбеговићу то није било довољно, па је прије четири године, након једног од својих сукоба са Милорадом Додиком, покренуо иницијативу да се оспори уставност Закона о Дану Републике Српске. Занимљиво је да су у то доба њих двојица били заједно у власти, и то им није сметало да до краја мандата заједно остану у Савјету министара БиХ. Врло често су, иако су били заједно у власти, стално нападали један другог и тиме дизали међусобни ауторитет у сопственом бирачком тијелу. Свјесно или не, као резултат међусобног нападања, Изетбеговић је имао већу подршку Бошњака, а Додик Срба.

Јединствени у одбрани

Очекивано Уставни суд БиХ је крајем прошле године донио Одлуку да 9. јануар не може бити Дан Републике Српске јер тобоже угрожава равноправност свих народа у Републици Српској и није резултат слободне воље свих, већ само српског народа. Била је то кап која је прелила чашу. Иако смо у Републици Српској снажно политички подијељени о унутрашњим приликама у Републици Српској (економија, корупција, непотизам, задуживање и сл.) све политичке партије су јединствене у политичкој одбрани права Републике Српске на постојање, на властите симболе и на обиљежавање Дана Републике.

Додатни елемент, који је био важан политички аспект цијеле ситуације, било је сазнање да су одлуку донијели двоје бошњачких судија и троје страних судија и тиме прегласали српске и хрватске судије које су биле против укидања 9. јануара као Дана Републике Српске. За Србе био је то још један доказ да међународна заједница увијек стоји иза Бошњака и да правда када су у питању Срби не постоји.

Посебно је проблематично што су обоје судија Уставног суда из реда бошњачког народа чланови СДА, чији је предсједник Бакир Изетбеговић. Обоје су били посланици у више мандата, а један од њих је био током рата чак и предсједник СДА. Вјеровати да су они само неутрални професионалци могу само велике политичке наивчине.

Сваком ко иоле познаје прилике у БиХ било је јасно да Срби ову одлуку неће нити могу прихватити и да ће њено доношење произвести огроман отпор. Изетбеговић је оспоравањем 9. јануара хтио да оспори сам датум, а био је свјестан да не може укинути право да Српска има свој Дан Републике.

РС није резултат рата

Наиме, 9. јануара 1992, одлуком српских посланика у тадашњој Скупштини Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине проглашена је Република Српска. Овај датум показује да је она настала прије рата, јер тада није било  ратних сукоба и тиме се на најјаснији начин руши став да је Република Српска резултат рата и геноцида, што је главна теза бошњачке политике рушења РС. Због тога је Сарајеву прихватљив сваки датум који није 9. јануар. Чак су они предлагали конкретно и дан потписивања Дејтонског споразума или било који други датум само не дан који симболизује настанак Републике Српске прије рата у БиХ.

Политички подијељени у два блока, али јединствени у одбрани српског народа у БиХ, политичари РС су имали јединствен став да се треба наћи начин да 9. јануар остане празник РС. Ја сам сматрао да ствари треба мудро одиграти и рећи да ћемо провести одлуку Уставног суда. Предложио сам да се након ријечи „дан” у закону дода ријеч „државности” и тиме Дан Републике Српске преименује у Дан државности Републике Српске. Уз то сам јасно рекао да, ако нам и то наставе оспоравати, онда можемо овај дан назвати Даном слободе Републике Српске, па Даном самосталности Републике Српске или Даном српског јединства и тако можемо ићи у недоглед.

У жељи да покажем сву илузорност покушаја да се 9. јануар укине, јасно сам рекао да ћемо се наредних педесет година натезати око овога, али да ми нећемо одустати од овог датума и да се све може завршити једног дана тиме да 9. јануар буде Дан независности Републике Српске. Дакле, за овај начин одговора није нам требао никакав референдум и могли смо све завршити на елегантан начин, буквално преко ноћи и да нам нико ништа не може.

Политички спектакл

Додику је, међутим био потребан политички спектакл, прије свега због локалних избора. У недостатку стварних аргумената с којима је могао изаћи пред бираче уочи локалних избора, он је свјесно дефинисао референдум као свој једини политички аргумент. Био је увјерен да ће тиме подићи који проценат гласова на локалним изборима и референдум је заказао седам дана прије локалних избора. Увјерен сам да је тим чином упрљао референдум о дану који је питање елементарног поноса и дигнитета српског народа.

Непотребна политизација референдума у сврху промоције СНСД је погрешна и референдум је, ако је уопште требало, ваљало одржати након избора. Овако, референдум је постао прворазредно изборно питање и унутар Републике Српске се ово доживљава као изборна кампања СНСД, а не као битка за права српског народа.
Опозиција је тражила од Додика да се референдум одржи послије избора, али он на то није желио пристати. Као да је прижељкивао да се супротставимо референдуму и тиме добије кључни аргумент да је опозиција у Републици Српској издајничка. Свјесни свега овога, одлучили смо да референдум подржимо што смо и учинили.

Одлуком да забрани референдум коју је Уставни суд донио прије неколико дана није додано уље на ватру већ прави керозин. У Босни и Херцеговини се све дигло на ноге. Све је постало питање емоција и националног поноса. Бошњаци инсистирају на забрани референдума, смјенама српских политичара, па се чак пријети и ратом. С друге стране, Срби би одустајање од референдума доживјели као велико национално понижење.

Кад имате такву ситуацију, онда је рационалан одговор немогућ, и то је најопаснији аспект ове ситуације. Поновићу још једном да је референдум био сувишан, да смо другим механизмима могли много ефикасније обезбиједити да се 9. јануар слави као најважнији празник Републике Српске.

Међутим, када се власт једном одлучила да закаже референдум, онда не смије бити одустајања од њега какву год да ће цијену платити политичке елите у Републици Српској. Да је одустала, Републику Српску више нико никада не би схватао озбиљно и била би предмет исмијавања. У свему овоме било је много непотребног политичког авантуризма, неприпремљености (чак ни Србија не стоји иза референдума), па и површности јер власт у РС нема одговоре на политичке изазове с којима ће се суочити.

Не вјерујем да ће након 25. септембра стање у БиХ бити много другачије него прије. Само ће бити још више неповјерења међу народима у Босни и Херцеговини, ионако присутан инат ће се наставити, а емотивне реакције ће доминирати над рационалним одлукама.

Међународна заједница

Неколико ствари је сигурно. Прво, никада Срби неће прихватити да им Бакир Изетбеговић одређује које ће дане славити а које неће, што је индиректна посљедица одлуке Уставног суда, у којем су два члана бошњачке судије које су и чланови СДА, партије чији је предсједник Изетбеговић. Ту одлуку ће они донијети сами, а када народ нешто одлучи, то нико не може промијенити. Друго, након што се годинама извлачила из непосредног утицаја и одлучивања у БиХ, некритичким подржавањем одлуке о укидању 9. јануара међународна заједница је поново постала непосредни актер политичких одлука у БиХ, који је поново на страни Бошњака.

Пошто то знају, Бошњаци ће увек изнова отварати конфликте јер су навикнути да ће увијек, чак и кад нису у праву, добијати подршку. Због тога сам увјерен да нас, умјесто договора и компромиса у БиХ, поново очекују године конфликта, надам се само политичких. Треће, 9. јануар ће остати најважнији празник који ће Срби славити, и то им нико не може забранити, као што није могуће забранити маршеве протестантима у С. Ирској,иако се католици томе противе и обрнуто. Нема начина да идете против воље једног народа. А Срби желе да славе 9. јануар и славиће га. И све ће се завршити на начин на који сам предложио на почетку кризе. Доношењем закона у коме ће се овај празник само другачије назвати.

Након свега пријетња референдумом због пречестих покушаја заказивања па одустајања, којима је Додик у прошлости прибјегавао, знатно је изгубила на тежини. На Балкану озбиљан референдум се заказује само једном, а сада услова за такав референдум нема. Четврто, врло је могуће да ће се у Републици Српској брзо донијети закон о свечаној пјесми српског народа у РС (Боже правде) и закон о симболу српског народа у РС (грб Немањића), чиме ће се показати да не само да 9. јануар неће бити укинут него ће се поново легализовати право на симболе српског народа у БиХ који су раније били укинути. То показује да ће Изетбеговић, који је краткорочно мислио да је побједник, бити највећи политички губитник због апелације коју је сам покренуо.

 

Извор:неwсwеек.рс