Издвајамо Русија

ПУТИН ПОТВРДИО: Руска обавештајна служба СВР, добила нову структуру и новог шефа

Страна обавештајна служба Руске Федерације (СВР РФ) је једна од најзатворенијих структура моћи. Њени успеси и неуспеси – који су се дешавали са Михаилом Фрадковим – су обично скривени од ока посматрача.

Сада нови шеф канцеларије, Сергеј Наришкин, надограђује достигнућа својих претходника, и мораће да реши низ озбиљних проблема, пише “а-спецто.бг”

Именовање Сергеја Наришкина за шефа СВР – у контексту који се односи на цео ланац кадровске реорганизације – сматра се, пре свега, као нови период у развоју државе.

Активност СВР, коју је председник Путин назвао “једним од најважнијих структура извршне власти,“ избегава анализе и јавне коментаре. То је логично – дневне активности СВР не би требало да буду предмет јавне расправе.

Али у последњих неколико година је ова структура постала не само главна за земљу (и не само војна или спољна политика), него је привукла непотребну пажњу услед низа пропуста у америчком смеру. Успех страних обавештајаца је традиционално био мање видљив и због тога су у медијима протумачени као не баш импресивни, и на крају се формирала негативна слика о служби.

Оптимизам и рутина

Спорови о томе ко мора водити службу – сјајан стручњак са стотинама регрута и атомских и космичких тајни у џепу, или писмени администратор – стари су колико и сама служба. Категорично мишљење је немогуће, а заузимање страна је засновано на претпоставкама.

 

Сергеј Наришкин и његов претходник Михаил Фрадков су администратори, иако нови шеф СВР има стручно знање и искуство. Прва ствар коју нови шеф са искуством обично чини је реформа управљања. И ту постоје стваре ствари које треба мењати.

Верује се да су неке јединице СВР закачиле веома опасну болест – оптимизам. Од почетка “руског пролећа“ и санкција против Русије, знатан део “људских сати“ је био усмерен у новом, специјално формулисаном економском смеру.

Посебно, интерес се подигао ка специфичним детаљима казни и поступцима које Запад користи, и техничким методама њиховог спровођења, банкарског сектор, као и облика и метода економског ратовања.

На пример – америчка иницијатива за стварање прекоатланског и прекопацифичког споразума о партнерству. У том контексту, велики део информација које долазе из Јасенова је изгледао врло обећавајуће.

Преговори између ЕУ и САД на ТТИП су се сматрали неуспешним. То јест, ако се излаз информација може тумачити на два начина, радије су се представљале оне оптимистичне. У било којој информацији се тражило нешто добро и позитивно. Дистрибуирана међу публиком, ова врста грешке је трагична за службу.

Али, с друге стране, овај приступ се може посматрати као рана свих главних политичких обавештајаца у свету – у тежњи да се у извесној мери свиде примаоцима информација, они помало улепшавају податке. КГБ пати од ове болести већ последње две деценије свог постојања, ЦИА је високо контаминирана овом болешћу. Како се Мосад суочава са овим хендикепом – не знамо, они имају своје специфичне методе.

Објективност је бог, којег су страни обавештајци дужни да обожавају. Али понекад сама формулација проблема (и оних који су га изнели пред обавештајце) захтева одступање. У совјетско доба, постављање не-политичких задатака је обављао Државни комитет за науку и технологију (ДКНТ). Овај мастодонт је прикупио захтеве од свих министарстава и одељења, пропустио их кроз стручне савете, спајајући научнике и бивше обавештајце и концизно их преносио у КГБ, и понекад у ГРУ.

Али је увек било експлицитних задатака: одређени датум да се доставе кључни подаци о спецификацији подморнице “Вашингтон,“ итд… Понекад су циљеви били нејасно формулисани, у другим случајевима – са више детаља (укључујући и прецизне формуле које морају бити сачуване), али су исти послови остали суштински исти. И људи су радили тако. Било кроз лажи, подмићивање или крађу, информација је обезбеђена, а почасти, поштовање и награде су добијени.

Данас не постоји планска економија, не у ДКНТ. У згради у Тверскаја улици се сада налази Министарство просвете и науке. Али ту су и многе јавне корпорације и приватна предузећа, чији су интереси идентификовани раме уз раме са државним интересима. И без обзира на главне задатке које поставља главни гарант – председник и влада, многи “опционални“ обавештајци се такође стварају. За њих је потребно време, ресурси и емоције (емоције су важне у овој професији), али њихови доприноси нису увек јасни, посебно оних који су дошли у обавештајце током последњих 10-15 године са патриотским жаром, који желе да допринесу својој држави.

Значајан део рада службе лежи у добијању обавештајних података и материјала који се тешко може приписати ка спасавању света или интереса домовине. Стога је Фрадков у 2010. години рекао да се СВР неће бавити “укупним обавештајним подацима.“ У ствари, немогуће је проценити како је страна обавештајна служба извршила сјајну операцију, без најаве (то се сазнало деценијама касније).

У свакодневном раду има мало креативности и обавезе попут дневне провере канала и линија комуникације, уништавају душу више него затвор, новац или војска. Многи скаути постану фрустрирани када сазнају да њихов посао нема ништа од подвига Џемјс Бонда или Николаја Кузњецова.

Промена таквог система се може обавити само на нивоу вишем од нивоа шефа службе. Многи су рекли да је политичка тежина Сергеја Неришкина знатно већа него било ког претходног лидера СВР (осим Јевгенија Пирмакова). У ексклузивном клубу као што је страна обавештајна служба, свака промена изазива домино ефекат. Нико не каже да су “опционални“ непотребни, али оно што је потребно је објективна контрола над њихвим стварањем.

Јер, постојало је време када су готово сви у обавештајном раду на Балкану радили у интересу Газпрома, што је, благо речено, погрешна форумулација проблема. Давање приоритета обавештајцима је административни задатак са удаљеним перспективама, а не само чишћење терена.

Кадрови не одлучују о свему

“Супротно популарном веровању, рад скаута се састоји од вишеструких упутстава. Чак је и његов свакодневни живот строго регулисан, а да не помињемо његов оперативни живот.“

У последњих неколико година, притисак на СВР је значајно порастао. Обим задатака је значајно повећан, и данас није у потпуности за “опционалне“ него за питања опште политике. Рад у економском и научно-технчком смеру се сматра историјски важним због све већих потреба одбрамбених индустрија и банкарског сектора. Међутим, у тренутној политичкој ситуацији, информације не треба потцењивати.

То нису само информације које су потребне председнику и влади, него за сложеније операције, укључујући и имплементацију утицаја. Постоје безусловни успеси, али у неким земљама и читавим регионима, политичка ситуација се понекад развија тако позитивно, да постоји жеља да се ти природни процеси представе као победа. То је још једна несрећа професије која се ослања само на људске квалитете, и нико није марио за отклањање проблема са кадровима.

Заиста, обавештајни кадрови су значајно ажурирани у последњих неколико година. Већина придошлица у служби су млади људи, који се значајно разликују од придошлица у другим одељењима. Али корпоративне навике су остале из совјетских времена, и још увек нису истребљене. Необичне методе врбовања понекад утичу на репутацију службе.

У пост-совјетском периоду, систем је постављен тако да аутоматски издиже просечне који су одобрени позитивном истрагом, а не таленат живе особе. Таленат је чак сматран штетним, јер га поседује комплексан карактер: човек неконвенционалног размишљања тежи аутономији и самим тим може покренути опасну иницијативу. У исто време, рад скаута, супротно популарном веровању, се састоји од вишеструких упутстава.

Али у стресним ситуацијама (стрес је, случајно, свакодневно стање и на крају убија организам), оно што је потребно је нестандардно размишљање, које се не може научити. Политичка обавештајна служба захтева нестандардно размишљање и специфична знања, укључујући локална предања и језик, као и специфичности које су далеко од просечних профила.

Као резултат тога, политичка обавештајна служба је послала члан једне стандардне величине. 90-их година, регионална географија, као примењена наука, је укинута и тек је недавно обновљена. Штавише, читави региони који су пали са професионалне сфере, и обрнуто – су створени од нуле.

Само ове године, у специјализованим школама су се појавила одељења специјализована за проучавање бившег Совјетског Савеза, Африке и источне Европе. Програм је поново покренут да проучава ретке али релевантне језике, укључујући и језике бившег Совјетског Савезе. Постојале су одређене књиге објављене по први пут, посебни уџбеници који нису били доступни пре, као онај са српског језика за војни удар. Ове мере имају за циљ да подрже опште образовање нове генерације стручњака, али проблем остаје за више официре.

Специфичности угодног и лагодног посла

“Наришкин ће морати да начини веома мале промене у рутинском раду успостављених механизама који раде релативно добро у последњих неколико година, али још увек пате од класичних болести.“

Нико не баца камења на оне који се повлаче. Али именован за високи положај у канцеларији 2012. године је био бивши помоћник Фрадкова, у давним временима када је он био на челу владе (тј, његов помоћник, није наслеђен од администрације Черномирдина).

Неколико месеци пре његог именовања у Јасенову, овај тип је отпуштен из Управе за међурегионалне и културне односе са иностранством – са овим еуфемизмом су означена жаришта у пост-совјетском простору и “новим“ земљама Јужна Осетија, Република Абхазија и Придњестровска Молдавска Република – због скандалозног неуспеха у обављању своје делатности. Скандал је био толико велики да је довео до колапса политичког система у свакој од ових земаља, чије су последице још увек видљиве.

“Шлаг на торту“ за хероја је било његово непријатно понашање и не сасвим адекватно стање у просторијама локалног ЦИЦ, што је снимљено на видеу. Вест о његовом именовању за генералног директора СВР је оцењена као “монструозна“ и “ноћна мора.“ Његов саучесник у скандалу је чак преузео и канцеларију за безбедност у “Норилск Ницкел.“ Узимајући у обзир специфичности савременог покрета у каријери, за њега није било разлога да остане у Јасенову.

Конверзија СВР као прелаз на угодан и лагодан посао са сиротиштем није нова. Можда се сећате, на пример, краја каријере Виктора Ерина – министра унутрашњих послова под Јељцином који је смењен након инцидента у Бушоновску (када су од 14. до 19. јуна 1995. године, чеченски терористи држали више од 1.600 таоца у болници, међу којима је било 150 деце и трудница, а инцидент се завршио са 105 жртава). Ерин није имао искуства са нелегалним обавештајцима.

У совјетско доба је радио у криминалној истрази и ОБХСС (Одељење за сузбијање крађе социјалистичке имовине). Такви случајеви су су десили и са Примаковим, који је, уз дужно поштовање према њему, желео да се окружи људима који су одани лично њему и рођени у Тбилисију. Срећом, овај “географски рат“ је давно превазиђен.

Тада је конкуренција била углавном између “кланова“ у регионима оперативног рада. Победници су обично били “Азијати,“ првенствено “Хиндуси“ (Леонид Шебаршин, Вјачеслав Трубинков) које је Примаков прећутно подржавао. Била је популарна изјава једног Оријенталисте (који сада представља земљу у неким европским организацијама) да особи која зна источне језике може бити додељена било која висока јавна функција, све док зна Тамил језик. Нико није проверавао да ли је то истина, али је очигледно да то није подржало успешну операцију не-азијских одељења.

У таквом окружењу, запослени губе мотивацију за развој каријере и тај сукоб је био толико узбудљив да је чак и именовање Сергеја Лебедева за шефа канцеларија 2000. године, названо “фундаменталним преокретом“ пошто је он у свом детињству живео у Узбекистану, и говорио узбекистанским језиком. Изгледало је смешно и непрофесионално (новинарске публикације су обиловале оштром критиком прес службе СВР), посебно узимајући у обзир чињеницу да је Трубников лично препоручио Лебедева, чија је професионална позадина из централне и источне Европе, посебно Немачке, док није постао званични шеф СВР у Сједињеним Америчким Државама.

У совјетској ери, служба је тешко оштећена од стране Комсомола и партијских званичника, од којих су само неки постали добри професионалци. Осим тога, озлоглашени непотизам је постао позитивна појава. Постоје многи проблеми повезани са организацијом и оптимизацијом оперативног рада који захтевају посебан приступ. То је административна одлука коју Сергеј Наришкин мора донети. Али је очигледно да се он неће суочити са мањом разумевања од стране шефа државе, или традиционалним ривалством од стране “суседа.“ ФСБ већ има овлашћења за обављање послова ван Русије, који се тичу борбе против организованог криминала, трговине дрогом и екномског криминала. Али то није обавештајни посао.

Идеје за спајање СВР и ГРУ, што се у почетку чинило као страшан сан, су одбачене. ГРУ историјски обавља потпуно другачији низ задатака који су много прецизнији од оних у СВР. ГРУ служи потребама војске, и питање преплитања професионалних интереса – на пример у научним и техничким обавештајним пословима – је поново административна ствар са једне стране, а са друге – чисто људска. Уместо да се такмиче, требало би да покушају да нађу заједнички језик, без обзира колико је то тешко и без напуштања зграде амбасаде.

Наришкин ће морати да направи мале промене у рутинском раду већ успостављених механизама који добро функционишу у последњих неколико година, али још увек пате од класичног хендикепа свих обавештајних служби широм света, као и посебног наслеша совјетске ере. Административно, то је решиво, укључујући и питање особља. Друга ствар је да је тренутно активност СВР потребнија него икада пре у пост-совјетској ери. Неопходно је да се пронађе баланс између реформи и одржавања дневних услова рада у комплетној структури. Какви ће резултати бити, друштво ће знати тек када се скине печат “тајни.“

 

Извор: Wебтрибуне.рс

Loading...
loading...
Loading...