Издвајамо Србија

РАТКО ДМИТРОВИЋ жестоко оплео по ТЕОФИЛУ ПАНЧИЋУ

Напало ме оно што се у јавности појављује као Теофил Панчић. Никада се до сада нисам бавио том јединственом физичком и менталном појавом. Због гађења. Писати о Панчићу захтева напор, као да пишеш о преливању септичке јаме. А и коме је до Теофила Панчића? Не бих ни сада да ме то брдо меса, у некаквом сочињенију објављеном на једном опскурном антисрпском војвођанском сајту, није узело у уста бранећи Хрвате.

Можеш Панчићу да радиш шта ти је воља, све ће да прогута, осим критике на рачун Хрвата. То му је горе него прескакање оброка. Пре би се одрекао главе у шкембету и четрдесет ћевапа него реакције на критику Хрвата и хрватске државе. Ради тога ме и напало. Брани Теофил Хрвате и Крлежу од Дмитровића. Хрватима се бавим у мери колико се они, њихова држава, баве Србима. А баве се дуго и крваво. Ту сам у дебелој диспропорцији, наравно, али се трудим. Од Крлеже ми је важније овојесење лишће са платана код Милошевог конака. То није вредносни суд о Крежи, скидам капу пред његовом ерудицијом и обимним делом. Таленат, литерарни, је нешто друго, тога код Крлеже није било и зато је исти из дна душе мрзео Андрића а Теофил мрзи све који не воле Крлежу.

Панчић је у Београд дошао 1991 године. Из Загреба. Тамо је радио као улични трговац, повремено и на Жељезничком колодвору, продавао је новине, књиге, стрипове, упаљаче. Онда се уплашио обновљене усташке државе и побегао у Србију. Овде је, ђаво зна како, почео да пише за Време. И ту испољава неки облик Стокхолмског синдрома, дописна варијанта; почиње да исказује симпатије према онима због којих је побегао из Хрватске. Како онда, тако данас. Мене покушава да девалвира тврдњом да сам био дописник београдске Политике из Сиска. Тачно, био сам, мало ли је и то, али Теофило не каже да сам са тог места отишао за дописника Политике из Загреба, односно, да је Он неколико година по загребачким улицама продавао Политику и НИН, у којима беху и загребачки текстови Ратка Дмитровића. Мало, пиздунско ретуширање биографије. Комплекси су тешко излечиви.

У систему срушених вредности, препоручен као добрано суманути борац против Милошевића и српског национализма, Панчић успева да се етаблира у секти поражених на Осмој седници. О свему је То спремно да пише; о националним темама, књигама, изложбама, представама, филму, музици, социологији, смрдљивим ногама..Прочитао сам неколико његових “критика” неких романа, збирки приповедака. И шта је из тога могло да се закључи? Више Мара зна о кривом курцу него Панчић о књижевности. Политичко одређење аутора , антисрпство се подразумева, по Панчићу је основни параметар за процену и оцену књижевног дела. Он друго и не уме да процени. Трагично неталентован, а свестан тог недостатка, дубоко огорчен на све који не мисле као он, показује спремност да супротно, другачије мишљење прелије свим поганима које у њему живе.

Ништа Панчић не зна ни о филму, а пише о филму, ни о позоришту, а пише о позоришту. Поезију да не спомињем а и о њој пише. Панчић је универзална незналица, представник оне врсте курсаџија свесних да је количина зарађене хране у директној сразмери са количином донетог ђубрета. Више је српској култури-како год тумачили овај појам- допринела Мица Трофртаљка него Теофил Панчић, јер кич сам по себи има одређено место, чак вредност, у друштвеном дискурсу. Ово што деценијама ради Теофил Панчић, не вреди пола пизде хладне воде.

Неостварен писац, празан духом, крцат краставим фрустрацијама, сведен на основне физиолошке потребе за које му треба све више новца, Теофил љуби свако дупе из којег може да кане неки динар, куна, марка, евро. Отуда његово присуство на местима (листови, сајтови, панели) где се оргазмира над српским жртвама, где се српска кривица испија чешће од воде а чедна невиност других узима чвршће од религијских поставки.

Панчић Теофил је пример дубоке, густе мржње према Србима. Њему је “добар Србин” само онај Србин који је спреман да увек, на било ком месту, без остатка прича о српским злочинима, општој кривици, геноцидности Срба…истовремено водећи рачуна да другу страну, антисрпску, амнестира за све и за сва времена. Панчићу је неприпадање српству довољно за хвалу. Где су Срби жртве, ту Панчића нема. Он станује тамо где се о страдањима Срба ћути.

Како године пролазе, а увећава се количина сировог меса подведеног под име Теофил Панчић, мале сиве ћелије унутар лобање на врху тог брда одумиру и Теофило се претвара у котрљајућу масу мозговног, језичког, логичког бесмисла. Скромног знања, које прикрива галамом и парафразирањем делића из књига на које је набасао и тренутно их чита, употребом страних речи чије право значење често не зна, Панчић све више подсећа на Жику Обретковића.

Слутим да ће овај трагикомичан случај у српској јавности окончати Панчићевом критиком Обретковићеве поеме: “Ој девојко у зеленој трави, јави се из зелене траве”.

 

Аутор: Ратко Дмитровић

Loading...
loading...
Loading...