Пише: Жељко Цвијановић
Да ли је Србија у замци ако јој избегавање регионалног сукоба по сваку цену широко отвара врата унутрашњег сукоба
1.
Предуго ово наше траје, толико да је Србија научила да на површини држи утисак готово нормалног живота свакодневице, док испод завијају гладне але и све ври. Већ ове јесени куваће се и на површини, и неће стати бар до председничких избора. Опасна је заблуда, за то време, и да Вучић може да спасе мир и да Додик има моћ да изазове рат. О тим ивичним ситуацијама одлучиваће се на другим местима. Али то не значи да је мудро пасти на леђа и у блаженом фатализму чекати налет судбине. Између рата и мира прешироко је поље политичког деловања, на коме се добар део те судбине може узети у руке, али се може и плашљиво испустити из њих.
Један другачији свет на наше очи рађа се у превирањима и крви. Уверење да тај свет за нас представља шансу и ништа мање од тога лакомисленост је глупака, који одсуство мозга надокнађују нечим што би требало да нас импресионира као присуство срца и моралног начела. А, опет, став да нам тај свет доноси искључиво опасности и ништа сем њих привилегија је кукавица, које своје зрно грашка у грудима крију у ставу да је наш значај у светским пословима безнадежно једнак величини њихових срца. Само они који виде и једно и друго моћи ће да граде нову Србију; ако их међу нама не буде, она ће бити не само изграђена без нас већ и без одговорности за нас.
2.
Видети и шансе и опасности значи видети и то да Србија без великих превирања нити може остати иста нити се може променити. Не само зато што би то било први пут, не постоји ситуација у којој ће Србија кроз глобална превирања и сопствену трансформацију проћи лако, у најбољем случају без дубоке политичке кризе.
Али то не значи да избор не постоји. Један од тих избора у српском корпусу већ је направио Додик, излажући се великој опасности, коју не зна хоће ли преживети. Други избор направио је Ђукановић, и – мада се то не може прочитати у новинама које нас редовно извештавају о тежини Додикове позиције – Милова будућност чучи у мраку. Иако им је опасност подједнака, позиције су им супротстављене. Додику прети од странаца и регионалних ривала (Сарајева и Загреба); Ђукановићу од непроветреног беса сопственог народа.
3.
Тражећи своје место, Ђукановић је пратио логику регионалног политичког процеса, који већ 25 година каналишу западне силе. Опадањем њихове моћи, међутим, тај процес све теже је окончати мирним путем, како је то изгледало од 2000. године. Иако је био један од првих који се укључио у тај процес, свакако много пре Ђукановића и Вучића, Додик је, као политичар праксе, препознао контрапроцес, започет растом Русије и Кине и дубоком кризом западног света. Док су балканске елите, чврсто везане за западне фондове и утицаје, биле и остале присталице процеса, народи, бар они којима процес није давао достојно место у балканском ланцу исхране (Срби, Црногорци, Македонци, једним делом и Бошњаци), не само да су постали тихи симпатизери контрапроцеса већ су, макар у назнакама, произвели и неку врсту контраелите.
Убрзавање контрапроцеса, које се показало и у политичким везама ових земаља са Русијом и економских са Кином, довело је до агресивне реакције заточника процеса и дестабилизације Централног Балкана. Отпори које показују поборници контрапроцеса довели су на крају ствар до усијања.
4.
Купујући улазницу за власт, Вучић се легитимисао као ефикаснији присталица процеса од својих претходника. Истовремено, за разлику од њих, показао је разумевање и за контрапроцес, држећи везе са Русијом и Кином и продубљујући разумевање са Орбаном, европском иконом контрапроцеса. На тај начин Вучић је за себе везао делове елите и делове контраелите, међусобно безнадежно сукоблјене. Али избацивањем Меркелине Немачке из игре и заоштравањем до пуцања између САД и Русије у Сирији процес и контрапроцес постали су на Централном Балкану две захуктале композиције које на прузи из различитих смерова јуре једна према другој.
Не верујем да су Вучића импресионирала обећања о инвестицијама из Америке, али не бих одбацио да га је уплашила претња са тог места. Јер чиме би се друго дала објаснити забрињавајућа равнодушност Србије за претње Републици Српској, затим наговештаји да ће се Албанцима на Косову и Метохији дати и више од Бриселског споразума и отезање већ постигнутих договора са Русијом који су директно у вези са основним оспособљавањем војске за одбрану Србије. Речју, две највеће обавезе Србије и њен највећи адут у провођењу тих обавеза стављени су на чекање, и то у моменту кад више нико никог не чека.
5.
Наравно, одбацујући претње САД, Вучић ризикује наставак притиска из региона – који ће на Српску свеједно бити настављен – ризикује подизање најопскурнијих агентура и носилаца специјалних операција у Србији, ризикује статус Додика и ризикује коначно и сопствени живот. И о томе је већ било речи, али не и о томе шта се ризикује ако се у одсудном часу подрже захтеви САД.
Ризикује се озбиљан унутрашњи сукоб. Пре свега, Вучићеви гласачи припадају националном бирачком корпусу и нико не може да предвиди како ће се понашати ако у једном тренутку Додик каже како му Србија ускраћује подршку или ако се Вучић нађе на мети отворених критика из Москве. Управо то је разлог зашто провучићевски интелектуалци са либералног крила са толико презира последњих недеља пишу о сопственом народу, који, као, не може да разуме премијерове модернизаторске напоре.
Међу њима посебно се истакао убоги Никола Самарџић, који – свестан поодмаклости контрапроцеса и опасности по елите – говори о потреби „преваспитавања“ бирача, захтевајући ауторитарно политичко лидерство „све док одговорност коју делегирају на конкретну личност бирачи одричу себи самима“. Другим речима, по либералној елити, није Вучић обавезан да следи вољу бирача који су за њега гласали, већ су они обавезни да следе њега, и, све док не почну да га следе од своје воље (а то се зове одговорност), ту руљу ваља васпитавати чврстом руком и кнутом. За њено добро, наравно. И онда се неки чуде кад либералну елиту називам олошем.
6.
Удовољавање америчким захтевима неће у први план избацити националне парламентарне странке – које, сем Шешеља, не разумеју ни процес ни контрапроцес – него ће показати зашто је унутарстраначки живот напредњака и живљи и испуњенији смислом него сви њихови односи са опозицијом, и националном и либералном. Јер, кад је бар пола Председништва СНС уверено да им све одвратне кампање по новинама пакује Зорана Михајловић, то није пасјалук каријеристичких ривалстава, већ почетак сукоба оних делова странке који су експоненти интереса западних сила и домаћих олош-елита (процес) и оних који, ако му и не служе, бар нису презрели народ (контрапроцес) и постали уверени да се с њим може само чврстом руком и кнутом.
Народ, наравно, тешко артикулише своје интересе, сем оних да је боље живети добро него лоше, али, кад се суочи са њиховом артикулацијом, то на свашта уме да изађе. Отуда, један јак и гомила слабих – данас јесте опис напредњака, али хоће ли ускоро тамо бити један јак и још неколико јаких зависиће пре свега од Вучићеве способности да балансира унутрашњи сукоб, с тим што ће му то бити неупоредиво теже ако испуни америчке захтеве.
Први круг тог превирања завршиће се на председничким изборима, али не на њиховом крају, већ у избору кандидата власти. И, док нас овдашњи медији засмејавају мерењем шанси Саше Јанковића и разним бизарним кандидатурама са либералног крила, ствари се решавају на другој страни. Ако кандидат власти буде Николић, кога желе Руси, он ће нагло ојачати, а утицај Москве неће падати. Ако то буде сам Вучић – који се сада томе опире – то ће значити да је попустио и на последњи амерички притисак, што ће отворити чистку свих у СНС које је Зорана икад поменула по злу. Ако (скривену) подршку буде уживао Шешељ, значиће да су Срби решили да се врате у 90-те, што ће симболички означити гашење светла у Србији.
7.
Вучићев геополитички избор дакле суштински је избор између регионалног и унутрашњег сукоба, где га ка првом гура контрапроцес, а ка другом процес. Рђаво је што је већина српских модерних лидера – од Карађорђевића преко комуниста до постоктобарских либерала (са изузетком Милошевића и Коштунице) – веровала да је лакше на леђима носити зловољу сопственог народа него западних сила. (Уосталом, са западним силама не можеш онако самарџићевски чврстом руком и кнутом.)
Не могу да знам колико је износила америчка претња Вучићу у килотонама, али знам да од експлозије грађанског рата у Србији 1941. године и дан дањи над њом падају радиоактивне кише.
Извор:Стандард.рс
