Издвајамо Србија

Вучић оптужен да на три тајна банковна рачуна у Швајцарској, има преко пола милијарде евра новца, који је опљачкао у Србији!

Конференцијска сала у великој банци гледала је на Банхофштрасе, главну трговачку улицу у Цириху. Скупе радње и луксузни ресторани окруживали су зграду са све три стране – претпостављало се да ће, после посете банци, богати клијенти из целог света пожелети да се мало и проведу.

Ханс-Јирген је тек годину дана био на положају шефа одељења за приватно банкарство. У оној сивој зони између банкарске тајне и кривичног дела, он је – по сопственим речима – “пливао као јегуља”. У својој тридесет шестој години био је међу младим звездама, лични избор и поверљиви човек генералног директора, легендарног“чаробњака из Лугана”, Италијана Серђа.

Зато се није много ни потресао тог јутра, када му је секретарица Силвија најавила двојицу “неочекиваних посетилаца”: дипломату из америчке амбасаде у Берну и господина у сивом оделу који је поред обезбеђења прошао а да није ни оставио своје документе… Посетиоци су чекали у конференцијској сали.

“Опет ти Американци, хоће нешто да сазнају мимо процедура.” – помислио је мрзовољно, облачећи сако пребачен преко наслона фотеље. Плаво одело са пругама, марке “Александар Амозу”, коштало је преко хиљаду швајцарских франака и било је статусни симбол, саставни део представе коју је Ханс-Јирген створио о себи.

“Добар дан господо, шта наша мала банка може данас да учини за вас?” – улазећи у салу, Ханс-Јирген је био за нијансу љубазнији него што је то стриктни протокол захтевао. Није могао да претпостави о чему се ради и то га је помало нервирало. Метални термос са кафом, неколико флашица киселе воде “Перије” и тањир са колачићима налазили су се на средини стола. Симболична граница између тајни једне од најстаријих швајцарских банака и љубопитљивости коју је очекивао.

“Извињавамо се због ненајављеног доласка, али овај случај је хитан. Господин Смит дошао је синоћ из Вашингтона само због њега.”

Ханс-Јирген је добро познавао човека који је говорио: Ралф Џонсон, други секретар америчке амбасаде у Берну, био је задужен за различите финансијске истраге. Толико се бавио само тим послом да је, на крају, отворио и посебну канцеларију у Цириху, седишту највећих банака: није му се исплатило да, готово свакодневно, путује из Берна. Досад су се видели најмање десетак пута и у том тренутку имали три случаја на којима су заједно радили.

“Случај оног министра из Бурундија ће бити готов крајем месеца. Чекамо писмену наредбу истражног судије, који разматра ваше доказе. Не верујем да ће ту бити проблема. А што се тиче пакистанског генерала…”

Господин Смит се благо накашљао. Један његов поглед био је довољан да Ханс-Јирген престане да прича. Ралф је почео да се мешкољи…

“Заиста мислите да бих дошао чак овамо само због тих рутинских операција?”

Тишина је била одговор на питање. Одговор који је био сасвим непотребан.

“Занимају нас детаљи о рачуну CH34 0020 6206…”

Ханс-Јирген је у том тренутку пошао руком према телефону, али га је Џонсон прекинуо:

“Нема потребе да долази Ваша сарадница. Господин Смит би, хм, више волео да овај разговор остане приватан. А то би било и у Вашем најбољем интересу, чини ми се.”

Господин Смит је подигнуо обрве. Лева рука немачког банкара почела је полако да подрхтава:

“Ја господо заиста не видим како бих могао да знам детаље сваког од хиљада рачуна…”

Тајанствени Американац се насмешио:

“Сваког рачуна наравно не, али сваког од укупно три на којима се тренутно налази преко пет стотина милиона долара, вероватно знате?”

Преко стола, поред оног тањира са колачићима, гурнуо је велики жути коверат. Тај покрет је пратило ново питање:

“Ово је снимљено у мају, чини ми се? Колико пута су после тога долазили?”

Ханс-Јирген је почео да разгледа фотографије. На једној су била двојица људи како се приближавају главном улазу у његову банку. На другој и он сам, како са њима излази. На трећој, ова мала група људи је весело чаврљала, очигледно чекајући ручак. Био је то елитни циришки ресторан, Кроненхале

“Ви знате да би, по правилима службе, морао да снимам овај разговор. Да ми предате званичан захтев америчког министарства правде, налог за отварање истраге, прелиминарне доказе да се ради о кривичном делу…”Ханс-Јирген је растућу несигурност почео да прикрива изненадном агресивношћу.

Формално гледано, он је био сасвим у праву, и све процедуре које је поменуо биле су предвиђене међународним конвенцијама о спречавању прања новца. Ако оне не би биле испуњене, имао је не само право него и обавезу да прекине сваки даљи разговор. Али, зашто су Американци били тако самоуверени? И зашто им је, баш до случаја рачуна 6206 било толико стало?

Господин Смит је из унутрашњег џепа сакоа извадио још један коверат: био је мањи, тањи и беле боје. Очигледно је и у њему била фотографија, али мањег формата и само једна.

“По правилима службе, и ми би требало да ово пошаљемо јавном тужиоцу?”

Ралф је устао и почео да се шета по сали. Увек му је било непријатно када би господин Смит извадио те беле коверте. Ханс-Јиргеново лице је постало бело, као коверат који је узео у руку. Када је погледао фотографију добило је боју оног већег коверта – жуту – да би на крају било зелено, као флаша киселе воде “Перије”. Почео је да дише тешко и испрекидано. Американац је наставио разговор питањем:

“Колико је имала година? Непуних петнаест? Или је тек прешла четрнаесту? Да, тим Тајланђанкама је тешко одредити године на први поглед, а нисте тражили документа на увид…”

Господин Смит је претурао по неким папирима у својој ташни и извадио један факс:

“Али зато се наша амбасада у Бангкоку потрудила.”

Скенирани документ није био сасвим јасан, али је лице девојчице на њему одговарало лицу на фотографији показаној Ханс-Јиргену, фотографије на којој је она била гола и везана лисицама… Између разних знакова тајландског писма налазила се и година њеног рођења: 2001.

Немачки банкар се сломљено спустио у фотељу. Игра је била завршена. Викенд у Патаји који је пре месец и по дана добио на наградној игри њему дотад сасвим непознатог америчког часописа “Модерни банкар”, шармантна млада девојка која је целе вечери флертовала са њим у бару хотела Шангри Ла – сви ти ситни детаљи које никако није могао да објасни, са скромним искуством свог досадног малограђанског живота, све му је то одједном постало савршено јасно.

“Шта хоћете?” – кратко је упитао.

Ралф Џонсон је одахнуо и вратио се на столицу. Најтежа фаза разговора – ломљење психичке кичме саговорника – и овог пута је завршена брзо и успешно. Сада су остали само технички детаљи. Господин Смит је слегнуо раменима и погледао у дипломату: то је био његов део посла.

“Видите, Ханс-Јирген, ми знамо да сте овде ручали са Андреасом Волфом, братом склавонског премијера. Знамо и да је овај трећи човек Предатор Малус, брат градоначелника Белбурга, Синдика Малуса. Знамо и да управљате рачуном за који су обојица овлашћена на потписивање.”

Ханс-Јирген је одсутно климао главом. Мисли су му се кретале насумично, од хотелске собе у Патаји до ћелије затвора у Цириху. Развод од Хелге, губитак старатељства над двоје деце, губитак посла, остракизам из мале елитне заједнице банкара у Цириху, срамота, родитељи чији ће се свет срушити… Осетио је нагли бол у грудима и почео да се бори за ваздух.

Господин Смит је сипао мало киселе воде “Перије” и додао чашу свом домаћину.

“Неће ми ваљда сада добити инфаркт, као онај бродовласник у Пиреју прошлог месеца? Можда је требало да га постепено припремим?” – размишљао је забринуто.

“Саберите се, Ханс-Јирген. Овај непријатни детаљ може да остане само наша мала тајна. Ако се, наравно, договоримо о овој операцији.”

Господин Смит је извадио још један папир. “Господе Боже, па колико још папира има овај грозни човек?” – помисли ужаснуто Швајцарац. Али, на њему је, испод три кратке реченице, видео откуцано своје име и простор за потпис, на меморандуму у боји.Канцеларија за контролу стране имовине Сједињених Америчких Држава имала је свој уобичајени формулар на којем су странци, прикривени агенти, потписивали изјаву о добровољној сарадњи, која је укључивала и упозорење на правне последице кршења правила.

Ралф је наставио:

“У овој фази истраге, занимају нас трансфери на рачун 6206 из једне либанске банке сумњиве репутације, оне која нам је на заједничкој листи финансијских институција кроз које пролазе средства компанија повезаних са нарко-дилерима. Ви сте од десетак таквих трансакција пријавили само једну, и то ону најмању.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Потписао је изјаву о сарадњи, и готово плачним гласом рекао:

“Има и једна банка из Дукловије, и једна италијанска. Преко 80% трансфера иде преко њих. Новац се потом троши на куповање некретнина, углавном у САД, и уметничких предмета, у Лондону. То све ради један адвокат склавонског порекла…”

Више није било разлога да чува ниједну тајну двојице Склавонаца и њихове браће. Ако буде кооперативнији него што се то од њега очекује, можда ће то смилостивити његове мучитеље?

Господин Смит је склонио потписану изјаву о сарадњи у своју торбу. Устао је и то је био знак дипломати да је тај разговор завршен.

“Ханс-Јирген, ми смо тек почели ову причу. Нисте ваљда мислили да ћемо је данас завршити? Ускоро ћете добити нове инструкције.”

Ралф му је потом дао визиткарту са америчким именом: “Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска”

“Од кад напустимо ову салу, па све до даљих инструкција, сваку промену на рачуну 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Волф и Малус, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом ове наше истраге, пријавићете госпођици Риг. Подразумева се да о данашњем разговору нећете никога обавестити, укључујући ту и Ваше претпостављене.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Знао је да је постао доживотни робАгенције. То је била цена коју ће платити да би могао да симулира свој досадашњи живот. Частан човек би се вероватно убио и тиме прекинуо даље мучење, али Ханс-Јирген је добро знао да он то не може да учини: био је слабић и кукавица.

“Бедан педофил”, рекао је презриво Ралф свом колеги када су за пар минута изашли на сунцем окупану Банхофштрасе.

“Такви су ми увек најбољи клијенти”, задовољно је одговорио господин Смит.

Извод из текста Приче из Склавоније (5): игре лопова и жандара Зорана Чичка

Loading...
loading...
Loading...