Пише: Владимир Трапара
Чудо се ипак догодило. Након Брегзита, још један велики светски политички догађај разбио је све аналитичке клишее засноване на застарелој методологији истраживања јавног мњења и очекивањима да се неке ствари у савременом свету једноставно не дешавају.
Доналд Трамп је изабран за председника Сједињених Држава, и то релативно убедљиво. Од идеје да пре избора напишем чланак у коме ћу рећи шта би за међународне односе значила победа једног, а шта другог кандидата, одустао сам пре само пар дана.
Разлог је био врло једноставан – мрзело ме да пишем оба сценарија. Да прогнозирам ко ће победити, то већ нисам хтео, јер нисам имао основа. Победе Клинтонове сам се бојао, победи Трампа се надао, и то је све.
То што су многи домаћи и страни аналитичари сматрали да имају основа да тврде да ће Хилари убедљиво да добије изборе, иде њима на душу. Било је и оних мудријих, који су тврдили да се, ко год да победи, у америчкој спољној политици ништа неће променити. Моје мишљење је да се са победом Доналда Трампа стварају услови да се неке ствари ипак промене. То је тема овог чланка.
Кључна промена могла би да се одигра у области тзв. велике стратегије САД. Ако је веровати ономе што је говорио у кампањи и судити на основу његовог избора појединих сарадника, Трамп би могао да буде први потхладноратовски председник који ће довести у питање велику стратегију доминације.
Ова стратегија подразумева да је врховни спољнополитички циљ САД – освајање света, односно успостављање светске доминације/хегемоније. Оно што по мишљењу већег дела америчке елите оправдава овај циљ јесте уверење у изузетност америчке нације и њену позваност да предводи свет, који ни у једној другој алтернативи не може да буде боље место за живот.
Према овој визији, и саме САД могу да буду безбедне и просперитетне једино ако на крилима своје самопроглашене победе у Хладном рату и премоћи над свим осталим актерима међународног система завладају светом. Бил Клинтон, Џорџ Буш млађи и Барак Обама били су привржени овој стратегији.
Разлике су биле само у нијансама. Обама је у току свог првог мандата био принуђен да мало олабави освајачки поход, како би се Америка опоравила од рана које је сама себи нанела неуспешним ратовима у Авганистану и Ираку, некритичним и пребрзим европским продором на исток против Русије, као и лошом економском политиком која је резултирала светском економском кризом.
При крају првог и у току свог другог мандата, Обама је односом према последицама „Арапског пролећа“, пре свега грађанском рату у Сирији, те украјинској кризи, показао да ипак остаје веран великој стратегији доминације, и то либералном империјализму као његовој посебно малигној варијанти.
Да је Хилари Клинтон добила изборе, либерални империјализам и велика стратегија доминације би се готово сигурно наставили и додатно заоштрили, гурајући свет ка амбису опасности од избијања новог светског рата. Са Трампом у Белој кући ствари би се могле покренути у позитивном смеру, и то тако што би Вашингтон макар привремено одступио од велике стратегије доминације у корист стратегије офшор уравнотеживања.
Ова велика стратегија полази од фундаментално другачије концепције националног интереса САД. Према њој није неопходно да Америка влада светом да би била безбедна и просперитетна. Нарочито није неопходно, штавише штетно је, да своју тежњу ка хегемонији правда својом изузетношћу и напредношћу своје либералне идеологије, прогонећи оне који баштине неке друге вредности.
Довољно је да САД сачувају хегемонију на западној хемисфери и спрече да неко други успостави хегемонију на источној. Ово би се постигло уравнотеживањем потенцијалних хегемона у Европи и Азији. Како у Европи потенцијалног хегемона у овом тренутку нема, док би у Азији у перспективи то могла да буде Кина, преоријентација са једне на другу велику стратегију могла би да донесе велики геополитички заокрет Вашингтона.
Наиме, за САД које спроводе велику стратегију доминације Русија представља геополитичког непријатеља број један, како је то без длаке на језику оценио Обамин противкандидат на прошлим изборима, Мит Ромни. Зашто – па зато што се активно супротставља америчком хегемонистичком походу, одбијајући да му се покори, односно да се одрекне своје независности, статуса велике силе и културне самобитности.
Уколико би се, међутим, Вашингтон преоријентисао на стратегију офшор уравнотеживања, Москва не само да би престала да му буде непријатељ, већ би постала и потенцијални савезник. Јер, Русија нити жели, нити може да оствари хегемонију било у Европи, било Азији, те самим тим не представља претњу и нема је потребе уравнотеживати.
Са друге стране, Кина би у догледно време све и да не испољи отворену жељу, могла да стекне способност да запрети успостављањем азијске хегемоније. Тако нешто било би претња између осталих и за Русију као кинеског суседа, те би било природно да САД сарађују са Русијом у обуздавању потенцијалног кинеског ревизионизма.
Но, то би био неки развој ситуације у перспективи уколико се промена велике стратегије покаже као трајна, а у овом тренутку је битно да оценимо шта Трампова победа доноси руско-америчким односима сада и овде.
Актуелни сукоб Сједињених Држава и Русије можемо да посматрамо на три нивоа. Први је општи, и тиче се поменутог хегемонистичког похода САД, коме Русија стоји на путу. Ако се САД преоријентишу на велику стратегију офшор уравнотеживања и одустану од овог похода, више неће бити основа за сукоб и доћи ће до дуго чеканог руско-америчког приближавања.
У теорији. У пракси, то приближавање морало би да се испољи на посебном, а нарочито на појединачном нивоу. На посебном нивоу налазе се дугорочне спољнополитичке иницијативе САД предузете као део хегемонистичког похода, попут ширења НАТО и његове војне инфраструктуре на исток и мешања у унутрашње послове суверених земаља (изазивања „обојених“ револуција, понекад и директних оружаних интервенција) са циљем рушења независних и успостављања марионетских режима.
На појединачном, то су конкретни потези које САД у последње време повлаче на штету Русије. Посебно горућа су питања распоређивања противракетног штита у Источној Европи, украјинске и сиријске кризе.
Преоријентација на стратегију офшор уравнотеживања морала би да обухвати следеће: одустајање од даљег проширења НАТО, па чак и преиспитивање досадашњег проширења и улоге овог војног савеза, како би се он свео на дефанзиван војни савез за одбрану западне цивилизације од потенцијалних претњи (међу којима није Русија); одустајање од треће фазе распоређивања противракетног штита у Пољској и стварна сарадња са Русијом око спровођења евентуалних нових планова о противракетној одбрани; престанак подршке анти-руским политичким снагама на постсовјетском простору и прозападној опозицији у самој Русији; трагање за компромисним решењем украјинског сукоба уз уважавање интереса Русије и инсистирање на будућој војној и политичкој неутралности Украјине; компромисно решавање сиријског сукоба, уз претходно докрајчивање Исламске државе заједничком акцијом руских и америчких снага и њихових клијената на терену.
Ако Трамп у току свог мандата буде повукао ове потезе, сигурно ће доћи до престанка непријатељства и приближавања САД и Русије – без њих заправо ни не може да дође до приближавања, што је показао неуспех Обаминог „ресетовања“. А да ли ће их повући? За почетак, опредељење да се односи са Русијом поправе постоји, а први тест биће Сирија.
Ако је поводом нечега Трамп био категоричан у току кампање, то је инсистирање на сарадњи са Русијом ради коначног сламања Исламске државе. На руку таквом сценарију иде чињеница да је тако нешто већ почело да се одиграва на терену.
Већ се може назрети мапа Сирије након коначног примирја у тој земљи, са релативно јасном поделом сфера утицаја, где би Русија и Иран задржали одлучујући утицај у западној половини њене територије, а САД и њихови регионални савезници (Турска и Саудијска Арабија) у северним, источним и јужним областима. На основу те поделе тражило би се касније и компромисно политичко решење међу локалним актерима.
Што се тиче других питања, наивно би било очекивати да Трамп може да призна анексију Крима, али ће се сигурно договарати са Русијом о тражењу компромисног решења за Доњецк и Луганск. Након тога би остало само да време одради своје у погледу унутрашњеполитичких кретања у Украјини која ће неминовно довести до нове неутрализације земље, уколико изостане амерички притисак у неком другом правцу (какав смо видели на почетку украјинске кризе).
Проширење НАТО и даљи развој противракетног система су већ довољно отежани асертивним реакцијама Русије, те Трампу неће бити тешко да их стави на лед (усуђујем се да кажем да након његове победе чак ни Црна Гора више није сигурна чланица западне алијансе). Наравно, топао лични однос Путина и Трампа у најави, који би био сушта супротност намргођеној физиономији односа Путин-Обама, може да пружи битан допринос разрешавању свих ових питања.
Но, треба бити реалан и поменути и нека ограничења. Својим спољнополитичким идејама Трамп излази из до сада присутне матрице своје Републиканске странке, која тренутно има већину у оба дома Конгреса. Претходни републикански кандидати за председника Џон Мекејн и Мит Ромни били су далеко већи анти-руски јастребови од демократе Обаме.
У америчком систему кочница и равнотежа готово је сигурно да ће русофобична већина у Конгресу настојати да блокира сваки председников потез усмерен на приближавање с Русијом. Даље, ту су разне лоби групе које ће настојати да спрече значајнија померања у америчкој спољној политици.
Посебно треба обратити пажњу на источноевропски лоби, који ће сигурно наставити да хушка Вашингтон на сукоб са Русијом, једнако приљежно како се трудио да минира Обамино „ресетовање“. Затим су ту и разне недржавне структуре, попут Фридом Хауса, Задужбине за мир, Сороша, Рокфелера и екипе, које ће независно од тога ко је на месту председника САД наставити да спроводе либерално-империјалистичку агенду.
Напокон, велико је питање да ли је један председнички мандат (па можда и два) довољан да суперсила попут САД начини потпуни спољнополитички заокрет. Ако Трампа у Белој кући наследи неки нови либерални империјалиста, идемо Јово наново. Но, за једну малу земљу можда је управо тај један мандат довољан да сачува себе, како год се ситуација накнадно буде развијала. Погађате, реч је о Србији.
За Србију је добро што је победио Трамп. Кад кажем за Србију, мислим на њен народ и патриотски опредељени део елите. Не мислим на структуре које финансирају поменути Сорош и Рокфелер да би наводно радиле против утицаја Русије у Србији, а заправо против Србије саме.
Када су ме новинари након измишљеног Трамповог интервјуа за Недељник питали да исти прокоментаришем, ја сам још увек не знајући да је интервју измишљен рекао исто што бих и сада. По мени је потпуно ирелевантно да ли ће се Трамп извинити Србији за НАТО агресију, величати наше савезништво у светским ратовима и слично. То су споредна, емотивна питања. Интереси су важнији од емоција, тако да је суштинско питање – хоће ли САД наставити да раде против интереса Србије.
Не мора Трамп да нам се извини за агресију, може штавише да мисли да је она била права ствар. Не мора да повуче признање независности Косова – што је било, било је.
1.Али, могао би за почетак да откаже подршку косовским Албанцима на плану минирања успостављања Заједнице српских општина, и моћи ћемо да будемо задовољни.
2.Такође, нека Трамп као и његови претходници мисли да су Срби били лоши момци у Босни, да се у Сребреници десио геноцид, и слично. Али ако престане да на основу тих вредносних судова о прошлости ради на даљем подривању Републике Српске, биће то сасвим довољно за нас.
3.И коначно, ако Трамп крене путем мирења са Русијом, онда нико од нас неће моћи да тражи да Русију осудимо, уведемо јој санкције или врши било какав притисак на нас да одустанемо од неутралности.
Ако се нисам усудио да прогнозирам победника избора, сада се усуђујем да прогнозирам да ће Трамп поводом Србије да уради управо ове три ствари, јер је досадашња лоша политика САД према традиционално непокорној Србији (једнако као и у случају Русије) последица те исте велике стратегије доминације о којој је било речи.
Преласком Вашингтона на офшор уравнотеживање, и ми бисмо добили простор да дишемо. Који сигурно не бисмо имали да је победила Хилари. Ко губи, има право да се љути, па тако ватрени подржавалац Хилари Клинтон и осведочени анти-Србин Данијел Сервер већ ламентира над последицама Трампове победе по Балкан.
Покушава несрећни лицемер да нас убеди да је за нас лоше што је Трамп победио, јер би Хилари била „посвећенија стабилности и демократији на овим просторима, укључујући територијални интегритет и суверенитет Босне и Херцеговине и Косова“, те да се Србија „суочава са озбиљном политичком и криминалном претњом по своју демократију и стабилност која долази од Русије и Русији лојалних српских снага“, која би могла да нарасте услед „Трампове и Путинове романсе“.
Значи, за Србију не ваља што је Трамп победио, јер онда Русија може да настави да подрива њену стабилност, док би Хилари ту стабилност чувала подршком суверенитету БиХ и Косова. Да није смешно, било би тужно, и обратно.
Е сад, Србија је на потезу. Неће нам Трамп сам од себе решити проблеме уколико се сами не потрудимо. Његов избор је прилика, а Србија мора да искористи ту прилику тако што ће јој за почетак бити јасно шта жели, а затим и тако што ће за то снажно лобирати код нове америчке администрације. Александар Вучић није добро почео.
Још почетком прошле године је категорички тврдио да ће Хилари Клинтон бити председник САД, да би његово клађење на погрешног коња кулминирало одласком на састанак Клинтон фондације у јеку изборне кампање. Људски је грешити, али треба каткад и признати да си погрешио, понети одговорност за грешку и учинити све да је исправиш. Пре него што пропустимо и ову прилику.
Извор: унwраппингтхеессенце.wееблy.цом
