Издвајамо Србија

БРАЋА ПО МАТЕРИ, ПЉАЧКИ И КАСИ: Ко је Андреј Вучић, брат-полубрат премијера Вучића?

Гмизави и љигави министар полиције у влади Александра Вучића, Небојша Стефановић, недавно је јавности верно пренео једну „државну тајну“. Наиме, говорећи о безбедности премијера и његовог брата (за кога тврде да је угрожен од „непознатих“ завереника) Стефановић је рекао: „…Све безбедносне службе, које су радиле Александров и Андрејев профил, могу да потврде да они имају само једну слабу тачку – један другог!“ Нема сумње да је та слаба карика, данас главни проблем у Србији: ко се замери Александру, имаће посла са Андрејом. Ако се Александру допадне нека фирма, опљачкаће је Андреј. Ако треба некога или нешто купити, поткупити, застрашити, пребити, па чак и ликвидирати, ту је Андреј. Није ни чудо да Андреју прете „непознати“ ликвидатори. Јер су Александрови апетити изнад његових могућности. Дугови су нарасли а бес преварених и опљачканих велики.

Пре две године, тачније, у ноћи између 24. и 25. октобра 2014. године, након дуготрајног говора Александра Вучића у Скупштина Србије где је позивао на наплату пореза „свим средствима“, неко из опозиције окуражио се да постави Вођи једно обично посланичко питање: „…Како да се наплати порез од тајкуна, кад је фирма Андреја Вучића, вашег брата, већ две године у блокади која износи 22 милиона динара?!“

“Украдени идентитет“!

Настала је општа галама међу посланицима Српске напредне странке, а премијер-Вођа, побеснео је, почео је да хукће, колута очима, гледа у плафон и облизује се, као теле кад чека да му неко понуди шаку соли да полиже. Кад је дошао себи, стао је за говорницу и мелодраматичним тоном обећао оставку, рекавши: „…Ако се испостави да је мој брат Андреј власник те фантомске фирме (‘Асомацум’, примедба редакције) одмах подносим оставку!“. На његов неуспео блеф, већ сутрадан су неки интернет портали објавили доказе из Агенције за привредне регистре, да је као власник поменуте фирме уписан баш тај Андреј Вучић, рођен 9. априла 1972. године, за кога је непобитно утврђено да је брат Александра Вучића, па макар био и „брат по матери“. Убрзо, Вођа је измислио аферу „Крађа идентитета“, а његова пропаганда је објавила невероватно смешну и провидну вест да је „чак 16 људи имало фалсификовану личну карту на име Андреј Вучић“. Тако је коначно постало јасно да су „браћа по матери“ одавно загазили у велики криминал. Да су талентовани за пљачку, али и да су лоши глумци.

Ко је, уствари, Андреј Вучић, због кога је самозвани император Александар позвао чак и амерички Федерални истражни биро (ФБИ) у Србију, како би „помогао при изградњи институција“, а заправо сачувао свога „брата по матери“ од освете свих оних које је преварио, ојадио и у гроб отерао?

Чувају га “Кобре“

Ко је Андреј Вучић да га чувају војне јединице „Кобре“? Ко је Андреј Вучић да на дан геј-параде крене у провоцирање нишког одреда Жандармерије говорећи им „…Расформираћу вам јединицу!“ и „Знате ли ви ко сам ја“?

Многи одговори на многа питања воде ка само једном закључку: Андреј Вучић је обичан земунски билмез који је у раној младости покушао да буде успешан кошаркаш, али му није пошло за руком, који је економиста, али нема никаквих представа о економији, који је покушао да буде чак и навијачки вођа, али су праве вође и њега и његовог брата Александра препознале као „гребаторе“ и „цинкароше“.

Добро упућени у њихову уличарску прошлост, кажу да су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, Андреј и Александар, ишли на све утакмице „Црвене Звезде“ у нади да ће се некако приближити Жељку Ражњатовићу-Аркану и његовим батинашима са стадиона. Нудио се Андреј свим „Звездиним“ тадашњим навијачким вођама, Владимиру Шавији, Велибор Дуњићу, Драгану „Гаги“ Васићу, али је био непознат, небитан и нико га ни погледао није. Ипак, Андреј се са Александром прикрао једној одбаченој групи „кокошара“, за коју се сумњало да сарађује са обичном, градском полицијом. Баш је Андреј Вучић упамћен као актер једне крваве туче на северној трибини Маракане, која је обележила његов даљи живот, а која се завршила тако што су и он и његов брат завршили разбијених носева и глава. Наиме, Андреј Вучић се, према тврдњи њему некада блиских људи, уз помоћ брата Александра, последњих година осветио барем двојици (Дуњићу и Васићу), тачније да он стоји иза њихових ликвидација, јер никад није заборавио какве је батине добио од њих и њихове навијачке групе.

Од како се „брат по матери“ издигао до владарских небеса, Андреј је на себе преузео улогу главног насилника и „шибаџије“ који застрашује чланство напредњака по унутрашњости Србије, рекетира привреднике, пљачка државна и друштвена предузећа, отима…

Почели су да га редовно виђају по српским варошицама, селима и општинама, у време ванредних локалних избора, на којима силом „утерује“ апсолутну напредњачку већину. Опозиција се жалила да су та гласања пролазила уз претње, застрашивања, негде, као у Врбасу у Мионици, и пребијања опозиционара, а главни актери инцидената су увек били људи довучени са стране, из напредњачких одбора широм Србије. Андреј је виђан на лицу места чак и уочи избора за савете месних заједница у војвођанским селима (попут Перлеза код Зрењанина, Кљајићева код Сомбора и другим бачким, банатским и сремским селима). Јавно је куповао гласове сиромашних грађана пакетима брашна, уља и шећера и заједно са братом градоначелника Београда Синише Малог био консултант једног кинеског инвеститора, коме су хтели за багателу да продају „Вршачке винограде“.

Отео и медије

Андреј купује за мале паре и велике површине обрадивог земљишта, углавном близу великих путних праваца. Купује и читава села, предузећа, медије…Купио је Студио Б, покренуо је дневник Српски Телеграф, купио је ТВ Моја, постао власник фудбалских и кошаркашких клубова…Али, тако острашћена отимачина имала је лош исход: Андреј је за Александра и себе, за њихову клику, кренуо да пере нарко-новац и да се профитом неовлашћено користи. Чувари мафијашког капитала спремно су му стали на пут. Испоставило се да је мафија браће Вучић знатно мања од њихове. Уосталом, Александар је признао да нема „капацитета“ да савлада ни фудбалску мафију (којој, ето чуда, и сам припада!).

Ковница штампа за Андреја

Андреј Вучић је званично запослен у Заводу за израду новчаница и кованог новца на Топчидер, а тамо, по сопственом признању, ради већ две деценије. Власништво над стотинама фирми се не рачуна. Ковницом новца руководи Андреј, мада није њен директор. Долази у блиндираном аутомобилу, са пратњом као да је Обама.

У “ноти“ која је испоручена из Вашингтона и Брисела, име брата премијера ставља се у први план. Андреј је штампао акцизне маркице, не региструјући их као штампане, које је, у вредности од једне милијарде, продао за 600 милиона евра Албанцима, шверцерима дувана!

Огромна је то пара, поготову када се добије у кешу. Такве, рецимо, у САД-у ФБИ-а даноноћно надгледа, док им не уђе у траг новцу. Са таквим новцем, који је ван контроле државних институција, банака, пореске и финансијске полиције, може се наручити убиство сваког човека на свету, срушити скоро свака влада и у средње развијеној земљи.

Андреј има предност што му је брат Александар премијер, и што је син Фахри Мусилуа, Албанца из Призрена (личе ко’ јаје јајету!), а Александар се тако и осећа, и што у Албанији, Космету и у Македонији са Албанцима развија послове и око трговине наркотицима. Картел Андреја Вучића је међу најснажнијим на Балкану, јер има логистичку подршку и заштиту српске полиције и тајних служби.

Да подсетим да је у Београд 13, септембра дошао државни секретар у Министарству спољних послова Немачке Михаел Рот и шеф немачке криминалистичке полиције Хармут Шефер, да надгледају акцију хапшења нарко дилера у Београду. Претходно је немачка крим полиција месецима утврђивала ко су чланови криминалних нарко банди у Србији. Андреј је био на првом месту.

У ноћи између 13. и 14. новембра српска полиција је по добијеном списку извршила ноћни препад у станове осумњичених, који су били обавештени да побегну, или да униште све трагове. Од 120 осумњичених полиција је судији привела само деветоро “сумњивих“, и то за поседовање мале количине дроге за личну употребу. Ипак, министар Небојша Стефановић је, да би заварао Немце, похапсио и 9 припадника полиције, који су касније пуштени, јер њихово хапшење требало је да покаже озбиљност српске полиције.

Немци су били шокирани преваром. Државног секретара из немачког Министарства спољних послова, Михаела Рота, Вучић је примио као значајног државника и пријатеља, нудећи му се, јер је и господин Рот хомосексуалац, али је он са гађењем одбио личне сусрете.

Немачка обавештајна служба БНД оставила је своја два тима да надгледа српско нарко тржиште, нарочито Андреја Вучића.

Браћа Андреј и Александар Вучић постали су претња по безбедност Балкана и Европе.

У великом проблему су браћа Вучић, јер су покушали да преваре пријатеље из Црне Горе, који су долазак Александра на власт платили великом свотом позајмљеног новца. Браћа су намирисала да на парламентарним изборима у Црној Гори Мило Ђукановић може да изгуби власт. Тако би они могли да не врате дуг, а да све легалне послове које имају црногорски бизнисмени, а и контроверзни појединици у Србији, присвоји за себе.

Више нема сумње да је на Мила Ђукановића Вучић послао своје људе, са циљем да изазове нереде. Александар се бранио, изјављујући да својом чашћу може гарантовати да ухапшени Срби, на челу са бившим командантом Жандармерије Братиславом Дикићем нису отишли са лошим намерама. Познато је да је Дикић био велики пријатељ са Небојшом Стефановићем, који га је сачувао од прогона којем га је изложио тадашњи директор полиције Милорад Вељовић.

Да би смањио притисак из Црне Горе, Вучић је измислио и атентат на себе. Али, дугови морају да се врате.

Тако је 2. новембра Александар Вучић изјавио да изненада тог дана прекида све активности које је имао и сусрете који су били заказани. БИА је регистровала његов целодневни сусрет у Београду са премијером Црне Горе Милом Ђукановићем, у којем је Ђукановић упознао Александра са његовим активностим на рушењу власти у Црној Гори. Андреј је међу својим мафијашима-бизнисменима причао да је Ђукановић готов, и да он и његов брат треба сада да контролишу Црну Гору, по налогу из Вашингтона! Ђукановић је тражио је да му врати новац у кешу који му је позајмио да би се он учврстио на власти. Ако су наше паре мафијашке, реко је Мило, одмах их врати. Укупна сума је 38 милиона евра, мада је нешто Вучић и вратио. Очигледан је разлаз између њих двојице. Александар се правдао да нема новца, као ни његов брат, што је изазвало смех код господина Ђукановића.

БИА је даље регистровала да је Александар наложио свом “бизнисмену“ Зорану Милојевићу-Зељи да сакупља новац од косовског картела и других бизнисмена. Бизнисмен Предраг Ранковић Пецони је “приложио“ само 100.000 евра, није имао више, што је разљутило и Вучића. Колико је скупљено новца и да ли је и колико враћено дуга, истраживач Магазина Таблоид још није добио информације.

Хара и по Банату

Једна од омиљених вароши у којима Андреј Вучић радо хара и чини криминалне радње је и Панчево са околином. Зашто баш Панчево, постаје јасније ако се зна за његово присно пријатељство са извесном Иваном Поповић и групом људи од којих свако има подебели полицијски досије. Познато је његово, такође присно пријатељство са Дејаном Симеуновићем Симкетом, човеком који је извршио мноштво кривичних дела и једно убиство. Андреј се увек спектакуларно, пред „публиком“ изљуби и изгрли, да би му дао на значају.

Андреј Вучић је за свог старијег брата Александра главни повереник за Војводину. У тој покрајини он кадрује, поставља и премешта функционере, али је највише задужен да од привредника узима новац. Тако је за начелника Јужнобанатског округа поставио Зорана Тасића, члана Српске напредне странке који је некада радио у полицији али је отпуштен 2003. године из ње, због кривичног дела које је заједно са својом супругом починио. Обоје су били ухапшени због преваре неколико стотина Панчеваца добро познатом методом пирамидалне штедње. И многи други „кадрови“ Андреја Вучића имају криминалну прошлост. Тачније, код њега је то једина добра препорука: да „кандидат“ има криминални досије.

Бахатост и дрскост Андреја Вучића, постала је још већа од кад је његов брат по матери приграбио сву власт. Свестан да нико не сме да га хапси, понаша се као човек изнад свих закона, и божјих и земаљских. Али, у реалном животу никад није како то силници хоће. Некад им неко стане „на жуљ“. Тако је један савесни саобраћајни полицајац из Панчева, Столе Маргетић, три пута писао пријаву Андреју Вучићу: два пута што му возило није регистровано, а једном што није имао појас. И сваком приликом би овом ревносном полицајцу Андреј припретио да се не шали, јер је он брат Александра Вучића. То поменутог полицајца Маргетића није застрашило. Међутим, ниједна од пријава није дошла на реализацију. Андреј никада није по том основу кажњен. Уместо тога, над поменутим саобраћајцем је извршена тортура, он је експресно пребачен „из саобраћаја у поредак“, како се то у полицијском жаргону каже. Одмах потом, морао је да оде на боловање, са екстремно високом притиском и повишеним шећером у крви, а поврх свега, дошао је због тог случаја у сукоб са тадашњим командиром саобраћајне полиције, извесним Митковићем, иначе доказано корумпираним полицијским службеником.

Кад је Маргетић први пут написао пријаву Андреју Вучићу, узгред му је, у складу са законом, скинуо и таблице са аутомобила. Одмах је стигла интервенција из Владе и све је било одмах решено. Андреј се и даље бахато понашао и за њега закон не важи, већ само демонстрација силе.

У Војводини Андреју Вучићу редовно прилажу, као “знак мале пажње“ веће своте новца контроверзни бизнисмени Петар Матијевић, Војислав Гајић, Мирко Дуброја и сви они који имају већи приход, или фирму, а да за то Андреј и његова банда сазна.

Пељеше и РТБ Бор

Отац Анђелко, син Андреј и „брат по матери“ Александар, заједно са криминалцем који опстајава четврт века на челу РТБ Бор, сурово пљачкају овај гигантски рударско топионичарски комплекс. То раде преко чешке фирме Брадфилед невешто се кријући иза још неколико фирми које сарађују са Брадфилед-ом. Истина, у последње време се више и не крију, па је видљиво да су у Управном одбору или на другим важним функцијама ове фирме Никола Петровић, Александров кум, као и Андреј Вучић, „брат по матери“. Андрејев отац Анђелко увелико се бави препродајом концентрата из РТБ Бор, а то је и разлог зашто покривитељ свих њихових послова, осведочени криминалац, Благоје Спасковски, не може бити смењен са функције генералног директора (што су ових дана потенцијални купци из Кине изричито захтевали).

Ова „табу“ тема организованог криминала, већ је одавно на столу истражних органа у седишту Европске уније, али је и предмет обраде руских и америчких обавештајних служби. Јер, РТБ Бор је већ интернационализован као проблем, а Вучићи га, очито, сматрају својим власништвом.

Корени лоповског духа Вучића нису од јуче. Вучићи генерацијски штампају новац у Србији. Наиме, и Андрејев отац Анђелко Вучић је пре пензионисања радио у централи НБС-а и у Заводу. Андреј се бацио на здравство! Тако је постао и власник једне приватне клинике у Београду, где је уписан као комерцијални директор (али је уствари власник). У посао је увукао и неколико пензионисаних лекара са ВМА и заједно са њима започео заједнички посао-пружање приватних медицинских услуга. Андреј Вучић данас седи и у Надзорном одбору Удружења осигуравача Србије. Многи криминалци у више земаља перу његов прљави новац и за то узимају солидну провизију. Извесни Драгослав Јоксимовић (за кога је Андреј тврдио да му је „украо идентитет“), уствари је његов „перач пара“, који је тај посао за Андреја радио чак и преко фирми у Кини!

Андрејеве пљачке и у Тамнави

Након мајских поплава 2014. године, у сред ужаса који је задесио Србије, Андреј Вучић је зарађивао на насрећи пострадалих. Наиме, ЕПС је у то време расписао тендер за испумпавање воде из угљенокопа Колубаре и Тамнаве, а тендер је добила приватна фирма „Енерготехника Јужна Бачка“, чији је власник Драгољуб Збиљић, осуђивани утајивач пореза и Андрејев присни пословни партнер. Тачније, сарадник у пљачки. Тај посао је добијен на намештеном тендеру, а реч је била о обичном једнократном изнајмљивању пумпи! Међутим, ЕПС је узео кредит од 30 милиона долара, како би платити фирми Драгољуба Збиљића и Андреја Вучића за то изнајмљивање пумпи, које вреде највише два милиона долара. Кредит Србија и данас исплаћује!

Живот и стамбено питање

Упркос томе што је Андреј Вучић у међувремену постао мултимилионер, једна од мистерија са којима су се суочили поједини истраживачи (попут „Крика“) је и његово „стамбено питање“. Наиме, Андреј је још 2008. године купио стан са тадашњом супругом у вредности од 200.000 евра, и то тако што су одмах дали 100.000 а остатак исплатили од кредита који су узели од банке. За кредит од 156.000 швајцарских франака, који је Андреј подигао, заложили су поменути стан. Већ 2012. године, кад је „брат по матери“ преузео сву власт у Србији, Андреј је био ухваћен „у неприличном дружењу“ са сексуално „сродним“ човеком. Тачније, супруга га је, према сведочењу једног од његових бивших пријатеља, ухватила у компромитујућем положају са другим мушкарцем. Био је то повод за развод.

Убрзо, наступиле су и неке имовинско-правне последице, па је септембра 2012. године, уплатио бившој супрузи 40.000 евра како би остао у истом стану са својим новим партнером. У досијеу БИА Андреј се описује као промискуитетни хомосексуалац!

 

Извор: мајор Горан Митровић, Таблоид