Издвајамо Свет

Ко буде победник у Сирији имаће „беле фигуре“ на Балкану, на којем су припреме за меч при крају

Пише: Предраг Ћеранић

Наступио је последњи моменат да се „дубока држава“ у Србији демонтира или ће она демонтирати Србију
Рат за Сирију је изгледа ушао у завршну фазу. САД су анимирале своје савезнике, а имају их на свим сукобљеним странама, с намером да блицкригом запоседну Мосул и Раку, уз Алепо најзначајнија упоришта тзв. Исламске државе.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

САД желе да, као предводник антитерористичке коалиције (на коју су сви били заборавили), с Русима, који заједно са Асадовим снагама улазе у последње неосвојене четврти Алепа, седну за преговарачки сто као равноправан партнер и направе нову мапу Сирије. Ко буде победник у Сирији имаће „беле фигуре“ на Балкану, на којем су припреме за меч при крају. У том контексту треба посматрати посету Николаја Патрушева, првог безбедњака Владимира Путина Београду, и пронађено оружје у близини премијерове породичне куће у Јајинцима.

Долазак Патрушева и понуда коју је изнео значи да је први пут Русији до Србије више стало него до Бугарске и да је Србија Русима приоритет на Балкану. Пронађено оружје представлја опомену да то друга страна неће дозволити.

 

Реџеп Тајип Ердоган се, након сазнања да они у којима је видио савезнике стоје иза пуча у којем је требало да буде ликвидиран, обратио турском народу и потпуно променио курс турске политике, окрећући се Русима, а удаљавајући од НАТО и Вашингтона.

Премијер Србије до сада се није обратио јавности, већ шалје поруке преко најближих сарадника министара Небојше Стефановића и Александра Вулина. Читајући те поруке, за што је опет потребна лупа да би се видело и разумело све написано у подтексту, схватамо да је оружје у Јајинцима имало конкретну намеру и да би власнике нађених ДНК можда требало тражити у страним амбасадама (у буквалном или фигуративном смислу, свеједно).

Паралеле са покушајима убиства и на крају убиства премијера Зорана Ђинђића свакодневно се повлаче у медијима, али би се у једном мекшем смислу могла повући и паралела са оним што је преживео Ердоган. Удаљавање страних саветника из владе и наговештаји да је у току чистка у службама безбедности указују да и у Србији постоји „дубока држава“ и да је наступио последњи моменат да се она демонтира или ће „дубока држава“ демонтирати Србију.

 

Непрекидни уступци НАТО и Западу уопште отворили су јој многа врата. Квалитетна истрага и одлучан став могли би окончати предуго балансирање између Истока и Запада и пловидбу у неутралним водама, и курс Владе Србије усмерити према Москви, што је Ердоган учинио експресно након првих сазнања и доказа о организаторима пуча које је пружила истрага. Када је Ердоган окренуо прамац, било је доволљно здравих мотора да следе нови курс, иако је неке „дубока држава“ онеспособила.

Колико год да је био лојалан Западу, а Ердоган је учинио и више него што су Американци тражили (турска војска је оборила руски војни авион, помагала Исламској држави, чак је Ердоган с војском ушао у Ирак и Сирију) није било довољно, јер план је дестабилизација и на крају – хаос. Из „конструктивног“ хаоса на Блиском истоку требало би да се створе нове државе, попут државе Курда, на шта се Анкара јежи.

Тако ствари стоје и са Србијом – ма колико влада иза пароле „и Исток и Запад“ водила у суштини прозападну политику и правила уступке – то није довољно, јер план је дестабилизација и на крају – хаос. Зашто? Објашњење је идентично оном за Блиски исток: зато што би из „конструктивног“ хаоса требало да настану нове државе, попут „Албаније у природним границама“.

 

Извор: Правда.рс