Мирослав Лазански, новинар „Политике“, последњих дана борави у Сирији где је разговарао са председником Сирије Башад ел Асадом и обишао поприште борбе сиријских и руских снага против побуњеника и војника Исламске државе – град Алепо.
У најновијем тексту у „Политици“ Лазански је описао како је изгледао сусрет са „Валтером из Зенице који брани Алепо“. Преносимо у целости текст који је Лазански написао за данашњи број „Политике“.
„Зову га Ћело, име му је Исмет Бајрамовић, био је пре рата у БиХ специјалац јединице МУП-а у Сарајеву, јединицу су звали „викићевци“. После је био у Авганистану, па у Ираку, сада је у Сирији. Нешто ради за УН, добар је човек, али га у Дамаску ипак зову Ћело ЦИА. Уз чај, јер Ћело не пије кафу, дао ми је „обавештајну“ припрему за пут у Алепо.
– Знаш ствари, све ти је то део среће. Дакле, идеш прво до Дамаска, јер кроз Дарију се не може, још је чисте, па онда заздиш право ка Хомсу. Први озбиљнији чек-поинт ти је код Мишарфе. Видећеш шатор, испред њега столић и на њему црвени „Искрин“ телефон. Ту ти је шеф један дебели Абдулах, добра будалетина, али само колута очима. Са њим само лепо, нема приговора и односа са висине, као ти си из „Политике“. Не пали то, тај те одмах пита знаш ли Смају из Саламије. Пошто не знаш Смају из Саламије, не можеш проћи.“
– Па, шта онда да радим?
– Понеси неке новине, он ужива да чита о кризи у Либији, показује то својим војницима и каже: Види како се пиче ови лудаци у Либији.
– Добро, пролазим Абдулаха, шта даље?
– Даље, наилазиш на чек-поинт Батата, односно Саламије, ту ти је тај Смајо. Само мирно, нема расправљања, смеши се стално, ако треба изљуби се са војницима. Ако се појави Смајо, мене не спомињи. Можеш рећи да ти је Абдулах рекао све најбоље за њега. Следећи чек-поинт ти је Хасрија, ту пази да не продужиш право, јер пут води директно у Раку код црних турбанџија, право у руке Исламске државе. А те лоле са турбанима и „реј-бан“ наочалима одмах секу вратове. Значи скрећеш лево и право ка Хомсу. Ко те вози?
– Возач је из Министарства информисања, имам и водича, ваљда знају пут.
– Пут се стално мења, јер га Нусра фронт са леве и ИД са десне стране пресецају. Мораћете негде да се вртите у круг и по 50 километара да избегнете заседе. Када прођете Хомс све до Алепа нема заустављања ни за мокрење. Пун гас, пролазиш правцем где су Нусра фронт и ИД са обе стране пута удаљени непун километар. Видећеш бункере који штите пут, црне заставе су Хезболах, жуте су Авганистанци, црвенкасте шија-милиција, има и Руса у камионима, Иранаца у Тојота џиповима, па сиријска војска и територијална одбрана. Пази како возите, нема мина на путу, али ако налетите на неки гелер, оде гума. И шта ћеш онда, црне турбанџије су ту, одмах поред пута. Зато реци возачу да не вози више од 130. Ако претера, само га клепи по глави, схватиће одмах. Када, иншалах, стигнеш у Алепо, зови ме на 0930177751 да ти дам број Валтера.
– Који ти је сад тај?
– Мој јаран из Зенице, махала брате. Он ти је шеф међународног комитета Црвеног крста у Алепу. Може да ти помогне, да ти се нађе. Валтер брине о свим рањеницима у Алепу, али своје име не воли да рекламира.
– Добро, имамо и ми почасног конзула у Србије у Алепу, господин Саргон Елијас, мајка Српкиња, отац Сиријац. Истина, зграду у којој је канцеларија почасног конзула Србије развалила је тенковска граната. Него, хвала ти Исмете за савете.
– Ништа, бураз, воздра и сретно.
Рано ујутро, отправник послова Милан Вијатовић и његов заменик Вељко Пиљак и ја одабрали смо пиштоље. Да нам се нађу уз пут. Амбасада у Дамаску има цели наслеђени арсенал оружја. Милан је узео ЦЗ-99, Вељко револвер „колт-38“, а ја „тетејац“. Милан и Вељко нису до сада били у Алепу, решили су да обиђу почасног конзула Србије господина Саргона Елијаса. Узели смо воду, сендвиче, завоје прве помоћи, заштитне маске.
Све је на путу било као што је Ћело предвидео. И црвени „Искрин“ телефон на чек-поинту Мишарфе и сулудо брза вожња од Хомса до Алепа. Абдулаха из Мишарфе и Смају и Саламије нисмо срели. На улазу у Алепо детаљна контрола војне полиције. На небу руски хеликоптери и сиријски авиони, около тутње топови и терориста и сиријске војске.
Алепо је предиван град, такве виле нисам видео нигде у Европи. У западном делу града који држе снаге сиријске армије, живот скоро да је нормалан, радње и радњице раде, постоје чак и бутици са светским брендовима, раде и кафићи ресторани. За разлику од Дамаска у Алепу су скоро све жене покривене, јер је то природни страх од терориста, који су близу. Хришћани су скоро сви отишли из Алепа, а овде су хришчанске породице живеле дуже од 600 година.
Алепо нема струју, користе се агрегати. Некадашњи индустријски центар Сирије у годинама суровог рата изгубио је своју моћ. На сваких пет до седам минута на западни део Алепа, где се налазим, падне најмање по једна граната или ракета. Јуче је у нападима бомбаша-самоубица и од ракета погинуло 12, а рањено 200 људи. Универзитетска болница у западном делу града препуна је рањеника. За данас је најављен наставак прекида акција руске авијације, терористима и цивилима остављено је осам коридора за излазак из источног дела града. Но, терористи Нусре фронта и ИД не желе ни да положе оружје ни да напусте град…“
Извор:Србија Данас/Политика
