– Нож није рјешење. Робијати десет година се на неки начин исплати али можете ви то и боље – саветује Ведрана Рудан женама у свом новом тексту.
Данас ћете по порталима видјети манекенке којима је нетко талентиран на лицу насликао маснице. Тамнољубичасте, жутозелене, готово црне. Све ће оне у вас гледати погледом краве која кужи да ће за који трен бити убијена, смрзнута, па по нашим маркетима у комадима прекривена фолијом продавана идућих десет година.
Данас ћемо можда чути, а можда и нећемо, зашто мужјаци пребијају или убијају своје најдраже комаде. Курве лоше кухају, желе се развести, не желе раширити ноге шефу, говоре кад не треба, не шуте кад треба. Имамо Хрватску а ништа се не мијења? Није све баш тако црно. По порталима, новине не читам, све се чешће оглашавају аутори широких видика који се згражају над клањем хрватских жена па онда на ту тему пишу патетичне текстове.
Не знаш шта је горе. Кад те “твој човјек” тресне или кад налетиш на пјесму у прози надахнутог кретена који ситно везе како маме и тете и сестре не треба убијати. То је фуј и још је ФУЈ! Ма, не серите, дечки. Зашто вас има по порталима а нема у животу? Наши политичари, најчаснији мужи међу хрватским мужима, изгледају или попут неандерталаца, тако се и понашају, или попут сеоских попова, тако се и понашају. Сви они млате своје жене овако или онако. Некима разбијају лубање, друге вријеђају пред читавом нацијом јебући сиротицу из сјене. На крај памети им не пада припустити жене свом кориту у коме већ двадесет и пет година држе прождрљиве свињске њушке, нека се сироте свиње не увриједе.
Нисам баш са превеликом пажњом недавно читала текст о жени која је, алелуја, убила свога драгога. Добила је десет година робије јер је “прекорачила нужну обрану”. Кад је он на њу насрнуо у намјери да је разбије она је, умјесто да му се сама простре на кухињским плочицама, узела нож у руку и скратила си муке. Да нас је више таквих не би нам требао овакав један дан гдје нас сви мужјаци “нове генерације” жале.
Она женска добила је десет година. Он би на њеном мјесту добио “обавезно лијечење” од нечега, на једно шест мјесеци, сусједи би рекли да је био “тих и повучен”, психијатри би рекли да је био “неубројив”, суткиња би прихватила налаз “вјештака”, жртви би се нашле отеготне околности. Шетала је касно ноћу у миници парком, отишла је у кино без мужевљеве дозволе, јуха није била врућа а муж је био у рату… Ту је у правилу и вјешт одвјетник кога плаћа шира и ужа родбина јер родбина зна да њему не би пао мрак на очи да курветина није прешла границу.
Јебите се, женске моје. Ако смо спале на то да једном годишње читамо о себи глупе текстове из пера полуписмених мужјака, ако нас не смета кад нам муж пред дјецом развали главу, ако годинама стрепимо хоће ли свиња доћи дома пијана или само “добре воље”, ако нам је нормално да нас јебе само кад се њему хоће, ако мислимо да га не можемо напустити јер ће нас наћи па убити, ако пушимо причу болесника са портала како је “психичко насиље над мушкарцима од стране жена горе од смрти”…
УЧИНИМО НЕШТО! Имам идеју. Нож није рјешење. Робијати десет година се на неки начин исплати али можете ви то и боље. Предлажем отров. У Хрватској због фибрилације атрија, и ја је имам, стотине тисућа стараца и младих пије Мартефарин или нешто слично. Мартефарин је отров за штакоре, ради по принципу разређивања крви. Дјелује на дуље стазе. До њега можете доћи без проблема. Увалите му неколико таблетица у његово најдраже пиће. И чекајте.
Разговарала сам са патолозима. У Хрватској можеш убити кога хоћеш, ако си мало маштовитији неће ти пасти влас с главе. Прије погреба свакако платити некоме да га не сецирају. Није нека лова. Кремирати га. На погребу у дубокој црнини вриштати и покушати се бацити у раку.
Да ли вас је и данас пребио? Јест. Хоће ли вас за који дан убити и добити рад за опће добро? Хоће. Јесам ли вам рекла како? Јесам. Да ли сам удовица? Јесам. Говорим ли из прве руке? Говорим.
Извор:Србија Данас/ www.рудан.инфо
