Издвајамо Србија

ПОПОВИЋ – ХРОНОЛОГИЈА ИЗМИШЉЕНИХ АТЕНТАТА НА ВУЧИЋА: Шала, шала па вешала

Вучић и смрт, стари другари, већ две и по деценије кроје судбину грађана Србије, а и шире. Где год су злочини и сукоби, ето Вучића да регрутује несрећнике, да их запаљивим паролама охрабрује да убијају и гину. Што он посеје, смрт жање и трпа у гробове.Руку под руку, трагедијама су обележили границе безумља, од Карлобага и Вировитице, до Призрена и Скадра. Увек заједно, на истом крвавом послу, на онај свет испратили су више од 120.000 жртава свих националности и религија, у избеглиштво натерали више од два милиона, а случајно преживелима ни данас не дозвољавају да залече ране и покушају да свој пут граде у нормалним, цивилизованим условима. Тај тандем, незасит туђе муке, не намерава да попусти притисак, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши главни уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ.

Loading...

Александар Вучић је највећи ратни и послератни профитер. Све што има (куће, станове, паре, аутомобиле, власт, моћ…), све је стекао на туђој несрећи. Док је маркетиншким триковима, пуним великосрпске демагогије, јуришао око Книна и Сарајева, освајао је посланичке мандате и утицај на медије и политичке процесе. Док је трајао покољ на Кошарама, усељавао се у луксузни стан од 120 ослобођених српских квадрата у елитном новобеоградском насељу. Нема српског огњишта које Вучић није бранио. И у црно завио. Сто пута је вербално гинуо. С безбедне удаљености. Једине нападе доживео је у скупштинским репликама, али то га није спречавало да цвили као Дамјанов Зеленко, наричући над својом мучном судбином.

Мрачно партнерство још траје. Смрт га заобилази у широком луку, али Вучић не дозвољава да чињенице спутавају његову патологију. Кад год угледа добру прилику да изазове сажаљење јавности, он закука да неко хоће да га смакне. До сада је преживео 8.876,94 непостојећа атентата. Убијали су га сви, од Американаца, Британаца, Немаца и осталих страних злотвора, до домаћих тајкуна, плаћеника, издајника и медија, а нарочито огорчени мрзитељи с Фејсбука и Твитера.

Све претходне болесне лажи, којима двадесет година некажњено узнемирава јавност, потпуно су безначајне у односу на представу коју управо игра. Преко својих медија изазвао је панику којој нема краја.

По морбидном дилетантском сценарију, прво је неко (случајни пролазник, односно грађевински радник, односно члан премијеровог обезбеђења…) у Јајинцима, недалеко од куће Вучићевих родитеља пронашао гомилу оружја. Према извештајима, који су се позивали на поуздане изворе из полиције, зоља и бомбе пронађени су у гепеку аутомобила и, истовремено, у сандуку закопаном у шуми. Анализа „парцијалног“ ДНК утврдила је да три отиска припадају потенцијалним атентаторима из Босне. Није познато да ли је вештачење извршио лично министар Небојша др Стефановић, али резултати указују на њега. Можда је лизнуо зољу и закључио – да, да, дирали су је Босанчероси. Новине Вучићевог кума и слуге Горана Веселиновића објавиле су тезу да је то оружје из Аркановог арсенала. Ако јесте, о њему би требало све да зна Арканов саборац Драган Марковић Палма, Вучићев коалициони партнер.

Као поједини докторати и овај сценарио је плагират. Средином јуна на насловним странама напредњачких новина појавила се вест: „Напад на министра: Хтео да убије Стефановића зољом“. Извесни Милош М. наводно је покушао да, негде око поноћи, прескочи капију докторове куће и да га елиминише зољом. На срећу, обезбеђење је брзо реаговало и ухватило атентатора. Касније је утврђено да ММ није имао никакво оружје. Неки медији објавили су да је кукавац заправо само мастурбирао поред капије, али истрага није утврдила да ли је заиста хтео да убије др Стефановића или да га кресне.

За ову тему није битан секс, него зоља. Аутор морбидног игроказа инсистирао је на том оруђу како би се направила паралела између Вучића и Ђинђића. „Црвене беретке“ и земунски мафијаши први атентат на Ђинђића припемали су на Новом Београду, код Арене. Планирали су да жртву елиминишу зољом, баш као и сад.

Из безбедносних разлога, Вучић је прво „склоњен на безбедну локацију“. Кад је изашао из штека, право пред телевизијске камере, Вучић је новинарима прецизно објаснио како изгледа ручни ракетни бацач, какав јој је нишан, како се с њим рукује и колико је то опасно оружје.

Баш се потрудио, заблистао је у омиљеној улози великомученика, али џабе. Од навијачких лелека гласнији је био смех нормалног дела Србије, који је одбијао да учествује у патетичној патологији ментално поремећеног вође.

– Оно ђубре Ђинђића истребићемо као губу из торине – викао је уплакани генерални секретар Српске радикалне странке на опроштајном митингу 23. фебруара 2003, пред Шешељев одлазак у Хаг, два дана после напада на Ђинђића.

Ђинђић је заиста „истребљен“. Уверен да ће му колективна хипноза и карактеристична српска склоност ка обољењу од Алцхајмеровог синдрома помоћи да се идентификује са Ђинђићем, вођен лешинарским инстинктом преко напредњачких робота и истомишљеника из других странака (Шутановац, Чомић…) наставио је да глуми жртву.

После оног у Јајинацима нађен је и други ауто, у гаражи на Новом Београду, такође пун оружја заосталог из слобистичко-шешељевских ратних похода. Вучићев билтен „Информер“ објавио је да су у гепеку пронађени и лични документи атентатора. Логична је претпоставка да већина чланства напредњачког картела заиста верује да опаке убице увек поред оружја остављају своје легитимације. За нормалан свет, то је, наравно, спрдња.

Да би појачао тензије, као права краљица драме, Вучић је следећег јутра отказао све састанке, искључио телефоне и повукао се у тиховање, као у време пуча у радикалима. Уместо њега, медије су лудостима затрпавали његови сарадници. Доктор Стефановић је америчком амбасадору Кајлу Скоту поручио да се прво бави „мучењем црнаца“, па тек онда нека даје изјаве о српским политичарима. У налету страсти, Александар Вулин је још директније оптужио Американце да желе да убију Вучића, а самим тим и целу Србију.

Где је циркус, ту је и бата Андреј. Зли непостојећи атентатори можда су и на њему нацртали мету. А, ко само помене млађег Вучића, тај удара на целу владарску породицу и шири атмосферу линча. Хајку на невернике и мрзитеље улепшали су скечеви Драгана Ј. Вучићевића, Дејана Вучића Станковића, па чак и Палмине телевизијске звезде са шешељевским ДНК Оливером Милетовић.

Свима који нису поверовали у његове лажи, Вучић је запретио, наравно, преко „Информера“, описујући једну од могућих акција које ће против њега, наводно, предузети зликовци из ЦИА. „Убијати најгласније противнике Владе и за та убиства оптужити власт“, наводи се у претњи која је преписана из Вучићевих наступа из времена кад је био министар против информисања. Тада је за убиство Славка Ћурувије оптуживао стране силе, које су на тај начин хтеле да компромитују режим Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. Данас, очигледно, опет примењује ту смртоносну матрицу.

На крају, Вучић је успео. Као никад пре, целу Србију је увукао у свој психотични матрикс. Окупирао је сцену, привукао сва светла на себе, остављајући у тами догађаје од суштинске важности. Заокупљени зољом и батом Андрејем, грађани су заборавили на губитак више милијарди евра вредан рудник Трепча, на колапс бившег гиганта РТБ Бор, државни удар у Савамали, па и на лик и дело убијеног напредњачког кербера Салета Мутавог.

У последњем чину представе с пуцањем и певањем одиграће се оно најважније – Вучић ће сменити водеће људе из Безбедносно-информативне агенције и на њихово место поставити беспоговорно лојалне кадрове. Иако је Александар Ђорђевић три године успешно доказивао спремност да штити интересе фамилије Вучић, у немилост вође пао је због претеране пословне сарадње и интимизирања са кумом Николом Петровићем и Златибором Лончаром. Вучић не толерише стварање паралелних система моћи, зна колико су опасни, пошто је и сам то својевремено урадио у Српској радикалној странци. Све за смену у врху БИА било је спремно још у септембру, али тада је ухапшен извесни Чедо Чоловић, осумњичен да је хрватски шпијун, па је свилени гајтан привремено враћен у фиоку. Поред свега наведеног, Ђорђевићу на терет господар ставља и то што није открио каква опасност прети Александру Станковићу. Нема везе што за безбедност премијера не брине БИА, него Војска Србије, односно „Кобре“, Вучићева лична преторијанска гарда, он је одлучио да на Ђорђевићево место инсталира неког од крајњег поверења. Братислава Гашића, рецимо.

Лако је са Ђорђевићем, он је већ спаковао пинкле, седи и чека да му јаве да иде кући, и то без службеног хеликоптера, којим је волео да фасцинира комшије из свог села поред Чачка. Много чвршћи орах је, показало се, шеф београдске полиције Веселин Милић.

И Милић је годинама доказивао оданост фамилији. Кад је престолонаследник Данило с другарима кренуо да бије педере на Паради поноса, стриц Андреј и Предраг Мали, градоначелников брат, у друштву двојице „Кобри“ пожурили су да га зауставе, да не настане скандал. Нишки жандари их нису препознали, а нису се ни уплашили урлика „знаш ли ти, бре, ко сам ја“, већ су се ухватили за пендреке. Веселин Милић је први потрчао у помоћ господаревом бати. Леп гест, али џабе, вођа има кратко памћење.

Комплетни идиоти су у изборној ноћи, све у саучешћу с београдском полицијом, срушили неколико зграда у Савамали и незаконито хапсили чуваре и случајне пролазнике, сведоке државног удара. Вучић је јавно оптужио управу града, али не и полицију. Међутим, истовремено је покренуо медијску припрему за Милићеву смену. Из архива су извучене приче о томе како шеф београдске полиције штити одређене зеленаше и сумњиве грађевинске инвеститоре. По Вучићевим мерилима, то је била блага најава компромитације која ће уследити ако жртва тихо и брзо не подвије реп.

Кап је прелила чашу кад су до Вучића дошле гласине да је Веселин Милић страним службама предао доказе о свему што се дешавало у Савамали.

– Амерички амбасадор Кајл Скот летос је Вучић предао обимну документацију о Савамали. Ко год да је направио ту истрагу, свака му част, урадио је то перфектно. У документима се не налазе само транскрипти разговора између полицијских службеника, него и подаци о конкретним извршиоцима. Утврђено је ко је руководио акцијом, ко је био на терену, па чак и имена шофера који су багерима рушили зграде. Кад је то видео, Вучић је одмах посумњао у Милића, уверен да је само он могао да дође до тих података – каже за Магазин Таблоид извор из врха Српске напредне странке.

Вођа је експресно одлучио да најури издајника из врха полиције. Крајем августа ове године донео је решење о премештају Милића на службу у Крагујевац. На двору у вили Бокељки сви су били шокирани кад су чули да је дрчни полицајац решење прочитао и поцепао.

Одбијање послушности уверило је Вучића да је Милић шпијун који је Американцима предао доказе о афери из које не може да се извуче. Вођа је привремено попустио, занемарио је решење о смени шефа београдске полиције, али после ове серије скечева о непостојећим атентатима ваља очекивати да и Милић дефинитивно одлети с функције на коју га је Вучић поставио 2013. године.

Уз два основна циља – смене Ђорђевића и Милића – Вучић је наумио да измишљени атентат искористи и за припрему јавности за пресељење у једну од државних резиденција на Дедињу, у Ужичкој улици. Због угрожене безбедности, ресорне службе ће од премијера захтевати да се скући у вили чије реновирање се приводи крају.

Потребом за призивањем сажаљења јавности Вучић је изазвао узнемирење и све грађане претворио у таоце своје патологије. Није први пут, историја те болести богата је сличним примерима.

Непостојеће атентате измишљао је како би створио утисак да је толико опасан, неподмитљив и непоколебљив противник свих зликоваца да они, срам их било, не могу с њим другачије изаћи на крај, морају да га ликвидирају, али и да би се представио као највећи, најхрабрији и најдоследнији заштитник свих ојађених и обесправљених. Да лаж изгледа уверљивије, а опасност већом, никада га није нападао неко анониман и безначајан, никада неко с реалним мотивима, кога је преварио за паре или му је натоварио неку другу несрећу на леђа. Не, Вучића су увек убијали само највећи злочинци, његови лични и непријатељи васколиког српства.

О глави су му радили Слободан Милошевић, Весли Кларк, Карла дел Понте, Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Ивица Дачић, Мирослав Мишковић, Дарко Шарић, Лука Бојовић, Насер Кељменди, Си-Ен-Ен, УЧК, четници из Републике Српске, аранђеловачке вехабије, мафијаши из Котора и изузетно опаки блејачи с Фејсбука, увек спремни да у његовом смеру испале терористички рафал коментара пуних увредљиве и експлозивне истине…

Вучића је суицидна машта први пут напала чим је добио посланички мандат и вртоглавицу изазвану опојном близином медија.

У лето 1994. сео је у црвени страначки „југо“, на место сувозача, поред свог шофера Горана Веселиновића. Злочинци су их чекали у заседи на првом семафору. Кад су стали на „црвено“, извршен је брутални напад слеђа. У „југо“ се закуцао неки неидентификовани ауто. Вучић је викнуо „јој“. Чешкање аута је било толико да ниједан возач није ни изашао да види штету. Атентатор је Вучићевом шоферу показао средњи прст, овај му је одговорио истом мером. Међутим, 200 метара даље, на пола пута до странке, млади генерални секретар СРС-а схватио је да је управо за длаку измакао убицама.

– Вучићу, никоме то не причај. Смири се и заборави – рекао му је Шешељ.

– Добро, али кажем ти да ово није било случајно. На последњој седници, у Скупштини ми је Биџа рекао да пазим како возим. Сигуран сам да су социјалисти организовали ово – Вучић је био тужан што му шеф не верује.

– Само ти не брини, кад те убију, радикали ће да те освете – ругао му се Шешељ, знао је с ким има посла.

И Слободан Милошевић је знао какав је Вучић. Зато је, пред и после пада Крајине, неколико пута покушао да га убије. На радикалским митинзима, док је оптуживао „Слобу усташу“ за издају српских националних интереса, Вучић је тврдио да се не плаши иако зна да се „диктатор неће смирити док не побије све који му се противе и који ће га увек подсећати да је Книн био и да ће опет бити српски“. Радикалски јунак био је спреман сто пута да положи живот за српство, али нико није хтео да га узме.

Тек су „амерички нацисти“, како их је у време НАТО бомбардовања називао тадашњи шеф државне ратне пропаганде, а њихов актуелни пријатељ број 1, урадили нешто конкретно.

Средином априла 1999. ракетама НАТО-а убијено је 16 радника РТС-а. Џејми Шеј, портпарол НАТО-а и Вучићев морални двојник, убиство цивила дефинисао је као колатералну штету насталу приликом легитимног напада на војни циљ. Унесрећене породице позивале су на одговорност директора РТС-а Драгољуба Милановића, који је касније и осуђен на 10 година робије јер ништа није предузео иако је знао да је зграда у Абердаревој проглашена за легитимни циљ. „Праву истину“ о разлозима за тај мучки злочин знао је само Вучић, знао је да су генерал Весли Кларк, командант НАТО-а, и Лери Кинг, легендарни водитељ Си-Ен-Ена, осмислили цео план само да би њега елиминисали.

– У време напада на зграду РТС-а, требало је да ја будем тамо због позива Лерија Кинга, шоумена америчке телевизије Си-Ен-Ена. Иако сам унапред одбијао сваку помисао да гостујем у шоу програму једне агресорске земље, из кабинета Лерија Кинга су три пута звали и инсистирали да у 2,30 будем у студију РТС-а и укључим се у живи програм. Чак је на телетексту Си-Ен-Ена то најављено. Требало је да тачно у два сата успоставимо директну сателитску везу из тог дела зграде који је, шест минута касније, погођен. Изгледа да су хтели да имају живу слику хица у министра и особље наше телевизије – спрдао се Вучић жртвама, претварајући њихову трагедију у своје лажи. („Велика Србија“, мај 1999.)

Кинг и Кларк, на срећу Срба и Србије, нису успели, Вучић је преживео напад „томахавцима“, баш као што је касније избегао и суптилније ударе њиховог „окупартоског намесника“ Зорана Ђинђића.

У време владавине Бориса Тадићам, на Вучића су извршена три непостојећа атентата. Први је изведен одвртањем шрафова на точковима његове „шкоде октавије“, коју је добио на поклон од Миодрага Костића. После гостовања на некој новосадској телевизији, кренуо је кући. Возио је Небојша Стефановић. Искусним шоферским инстинктом осетио је да губи контролу. Зауставио је „шкоду“ и одмах открио да је неки зликовац скинуо два-три и олабавио остале шрафове на предњем левом точку. Да то нису приметили, слетели би у неки јарак и ето туге, вински подрум у Јајинцима остао би без газде, а Срби без месије.

Своју породицу је узбунио месец-два касније кад је пролетео кроз рампу на прузи. Страдала је шофершајбна, чије крхотине су му исекле чело и нос. Иако је био уплашен, није много јаукао у медијима, јер су тада с њим у ауту били ћерка Милица и једна од тадашњих љубавница.

Пропуштено кукање надокнадио је у време бурног разлаза с радикалима, кад је преживео серију измишљених напада.

У време локалних избора у општини Рума, у Хртковцима, радикали су заказали митинг у Дому културе. За исти дан, исти простор за окупљање изабрали су и напредњаци. Замењујући тезе, Вучић је пустио машти на вољу. Према његовом сценарију, требало је да дође до сукоба дојучерашњих партијских другова, а онда, кад се маса ускомеша, да му извесни Нико Гајић испали „метак у чело и изазове крвопролиће“.

Узалуд је полиција демантовала постојање било каквог Нике Гајића, Вучићев план је успео. Изазвао је сажаљење јавности и притом сатанизовао бившег шефа, кума и пријатеља Шешеља, налогодавца тог атентата.

Као тај у Хртковцима, Шешељ није организовао ни неколико следећих ликвидација Вучића и Николића, од којих је најопаснија била она коју је требало да изведе Лука Бојовић.

Кад је ухапшен земунски мафијаш Милош Симовић, Вучић се с његовим адвокатима договорио да пласирају причу како је он дао исказ тужиоцу за организовани криминал, у коме је открио да има сазнања о томе да је Шешељ наредио Бојовићу да убије Вучића. Да досоли, Вучић је оптужио Јадранку Шешељ да је посредовала у припреми убиства.

Опет су сви – полиција, БИА, Тужилаштво – демантовали постојање „сумње да је Шешељ угрозио безбедност Вучића“, али нема везе, објављивање једне истините информације није могло да наруши систем његових лажи. Глумећи љутњу, етикетирао је Ивицу Дачића као Шешељевог саучесника у неоствареном злочину.

Клан Дарка Шарића уништен је у време режима Тадић-Дачић. Шеф мафије је побегао, организација му је уништена, а имовина одузета. Ипак, у Вучићевој интерпретацији стварности, Шарић је одлучио да се свети искључиво њему. Ни мање, ни више, нарко-бос је у фебруару 2013. наредио да се изазове квар на авиону који користе чланови владе.

Два месеца раније, Вучићево убиство најавио је и Мирослав Мишковић. У поверењу, док су га приводили припадници МУП-а Србије, највећи српски тајкун и спонзор Вучићеве и Николићеве напредњачке трансформације, рекао је полицајцима како „Вучић неће дочекати гостовање у вечерашњој емисији ‘Сведок’ на РТС-у“. Добро је што се Мишковић, наиван какав је, тако излануо. Да није сам себе пријавио, опет се не би ништа десило, али Вучић не би добио повод да повећа дозу дахтања у емисији.

Где су Мишковић и Бојовић, ту је и љути Насер Кељменди, опаки шеф највећег албанског нарко-картела. Пошто нема пречег посла од обрачуна са српским Елиотом Несом, односно Алеком Вучићем, Кељменди је организовао групу атентатора коју је, како су објаснили напредњаци из врха БИА, маскирао у „камп верских фанатика – вехабија“. Да не привуку пажњу мештана у селу поред Аранђеловца, Кељмендијеви плаћеници су обријали главу и бркове, пустили браде, вежбали пуцање у оближњој шуми и, у доколици, клањали се Аллаху. Све у складу с традицијом правих Шумадинаца.

– Пре неколико месеци већ је осујећен један напад на потпредседника владе. Према оперативним подацима с терена, на колону аутомобила у његовој пратњи, која је требало да прође кроз Шумадију, припреман је класичан препад. Траса пута је тада у последњи час промењена, припремана акција је осујећена – навео је „обавештени извор“ Ђиласових „Наших новина“.

Вучићеву ликвидацију Кељменди је наручио како би осујетио преговоре владе Србије са САД око изручења Дарка Шарића.

Да су Вучић и Ђилас смислили паметнији лажни повод можда МУП Србије не би прекратио лакрдију саопштењем да „нема информације да су вехабије, ухапшене у селу код Аранђеловца, спремале атентат на првог потредседника владе“. Против двојице ухапшених вехабија поднете су кривичне пријаве због нелегалног поседовања оружја, па су пуштени да се бране са слободе.

Током последње предизборне кампање, 2. априла 2016, бачена је експлозивна направа на халу у Зубином потоку. Ето наслова у режимским новинама „Бомбом на Вучића“, иако се он у тренутку експлозије налазио 500 км далеко, у Београду.

После свега што је урадио Србима и Србији, безбедност Александра Вучића не сме да буде угрожена. Он заслужује максималну заштиту, као што грађани заслужују да из његових уста, у фер и поштеном судском поступку, сазнају детаље о томе како је, с ким и у чијем интересу је овај лудак уништавао државу.

Али, може да се и оствари оно што Вучић годинама призива. Јер, кажу, шала, шала, па вешала!

 

Извор: Предраг Поповић, Таблоид

Loading...
loading...
loading...