Верницима из СПЦ данас није црвено слово али је свакако велики празник. Свети великомученик Георгије својим подвижништвом заслужио је и други помен – па се данас обележава Ђурђиц, у славу преноса моштију свеца у нови храм.
Свети Георгије (свети Ђорђе, свети Ђурађ…, како се све зове у народу овај светац) има у православних Срба две славе – на дан пострадања у време римског цар Диоклецијана 23. априла по старојулијанском календару (6. маја по грегоријанском) и на дан преноса моштију из Никомидије (сада Измир у Турској) у град Лиду Палестинску 3. (16.) новембра.
Оба празника се обележавају у храмовима Српске православне цркве али и као крсна слава многих породица Срба. Кажу да је по бројности свечара на осмом месту слава у Срба. Ђурђиц је и градска слава Новог Сада, као и Бора.
Непокретни је празник. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна.
Како ове године пада у среду, трпеза би требало да је посна али такве „канонске трице“ не спречавају Србе да уживају и у мрсном.
Сам Ђурђиц неме посебне обичаје, прославља исто као и све друге крсне славе – припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем.
Неки посебни обичаји везују се за дане који следе по Ђурђицу. Период од Ђурђица до Мратиндана, назива мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата (слави се 24. новембра по грегоријанском календару) заштитник вукова. По старим обичајима у време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове.
У Западној Србији се почетком мратинаца клао црни петао или пиле, а у Херцеговини црно јаре – и то у строгој тишини да се не призову вукови у Вучје дане. Из истих разлога се не лове ни вукови.
Ова седмица даје и „временску прогнозу“. Према веровању, ако дани у њој буду с маглом, зима ће бити променљива, а ако буде ведро, зима ће бити оштра и са доста мраза.
