Отворено писмо Синиши Главашевићу, које је написала Ведрана Рудан, преносимо у целости.
Драги Синиша,
Можда се отворена писма не пишу мртвим људима али ти за мене ниси мртав. У овом срању од државе у коме ти, на твоју огромну срећу, не живиш човек не може наћи часно људско биће коме би писао. Понекад сви ми ипак осјетимо неодољиву потребу да кажемо нешто Човјеку кога поштујемо ма колико он мртав био. Синиша, постоји ли смрт? Што је смрт? Да ли је смрт кад добијеш четнички метак у главу или је ипак најстрашнија смрт живјети данас у Хрватској? Смрт на рате, умирање због понижавања, умирање од страха, умирање од срама.
Драги Синиша. Цитирају те данас, ипак, неки те нису заборавили. Твој ће се глас можда данас чути са неке интернетске странице. Док сте трунули тамо у Вуковару и с правом се више бојали хрватских издајника него четника ти си рекао хрватским саборницима да су гори од четника. Срећом по тебе, убили су те четници, да нису убили би те претходници ове данашње циничне, сите, лажљиве, одвратне хрватске елите којој је једино битно оно, на се, у се и пода се.
Данас ће шетати Вуковаром у “знак сјећања на…” На што? На то да је Туђман посебним аутобусима вратио у Вуковар и послао у у смрт вуковарску дјецу и вуковарске мајке које су са својим бебама нашле склониште у Опатији и околици. Тадашњим хрватским саборницима није било довољно вуковарске крви, жељели су још, још, још и још. И добили су оно што су хтјели. Мртве мајке, мртву дјецу, мртве баке, мртве борце и мртав град.
Имао си право и зато ћеш за мене бити жив док год ја будем била жива, наши су тадашњи политичари, ти не знаш али ја знам, и данашњи, Хрватској били и остали највећи четници. Не осјећам потребу да цитирам било које од твојих славних говорења у микрофон Хрватскога радија и у глухе уши хрватских злочинаца који су тада сједили у Хрватскоме сабору. Биједни гадови били би те удавили голим рукама да су могли али нису јер си био тамо камо им није падало на крај памети да оду. Драже су им биле пијанке,лова, шверц, пичке и домољубна дркања.
Синиша драги, потомци оних злочинаца којима си ти узалуд писао, тјеши ме једино да си знао да немаш коме писати, данас ће бауљати улицама твога града, срат ће нешто, поправљат траке на вијенцима, држат у рукама дебеле, тробојне свијеће, неке ушминкане пичке саборске прилагодит ће своје тупе њушке Тренутку онако како им њихови скромни мозгови буду диктирали. Бит ће тамо и Предсједница каменога срца, онако каменога какво је било Туђманово, а политичари одјевени у тамна одијела глумит ће господу која зна у коме се граду налази. Неки “драговољци” у пуној кондицији рачунат ће у себи колику ће лову данас зарадити од заштитарења, рекетарења или убијања, они који су заиста за ово дали руке, ноге и душу, лагат ће себи и данас да се исплатило.
Синиша мој, ИЗДАЛИ СУ ТЕ. И тебе и твој град кога више нема и све нас којима хрватска политичка и она друга мафија већ двадесет и пет година лоче крв. Наши изабрани, чистокрвни, хрватски четници.
Благо теби. Почиваш у сјећањима многих људи који те воле и не видиш ово што ми видимо и не живиш што ми живимо. Твоје су ријечи које ће можда зазвонити данас на неком од портала мелем за душу. Ипак ниси узалуд погинуо. Вјеровао си да је доброта могућа, да је мир могућ, да ће те можда ипак нетко чути и послушати. Вјеровао си, желио си вјеровати да није онако како јест било. А ми…За што ми цркавамо? Тко ће нас вољети? Презират ће нас наша покољења јер снинмке наших “Оптужујем” неће моћи чути. Ми шутимо, Синиша. Ти си имао идеале, ми их више немамо. Ми, за разлику од тебе, нећемо погинути бранећи свој интегритет. Нас ови гадови свакога дана шутирају онако како би шутнули цркнутога пса, онако како су пред двадесет и пет година шутнули и тебе и Вуковар.
Ма, Синиша, нас пет или десет или сто или тисућу или сто тисућа мислит ћемо данас на тебе и чути твој глас. Красан је осјећај да је пред четврт стољећа у Хрватској живио храбар, частан Човјек.
Да, ово ти морам рећи. Ступање четника потомака четника из твог времена у твом граду који данас више није ни твој ни град данас нећу гледати.
Извор:Србија Данас
