Вук Драшковић прича о новој књизи „Исечци времена“, о тренутној политичкој ситуацији у Србији, зашто је подржао премијера, где би била Србија да је кренула другим путем 9. марта, шта би се десило ’97. да је испоштован коалициони споразум, о Шешељевој улози на политичкој сцени Србије, америчким изборима и Трамповој победи, како ће Србија памтити Милошевића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, ко ће оставити већег трага у српској политици – Ђинђић или Вучић, да ли ће Србија признати Косово, али и да ли ће се икада посветити само књижевности. Интервју Вука за Еспресо вам преносимо у целости.
Промовишете књигу „Исечци времена“, која садржи ваше текстове, говоре и интервјуе од 1989. до данас. Је л’ можете да нам кажете нешто више о томе?
– Садржај је у наслову. Нису то ни сви говори, ни интервјуи, јер онда би то били томови. Одабрао сам неке текстове, а неке не у целини, за последњих 26 година, почевши од оног најспорнијег интервјуа магазину „Старт“ 1989. године када још нисам био у политици, и када сам, кажу, био један од барјактара српског екстремног национализма. Да видимо да ли су ти ставови баш такви, и ако јесу да се види даљи развојни пут Боре Шнајдера, и мој развојни пут, и оснивање странке, и та непрекинута нит циља за који се странка борила, и подносила највеће жртве од свих странака у Србији.
У књизи подсећате читаоца на оно што је суштина и непрекидна нит вашег политичког и књижевног рада од 1990. до данас. А шта је то заправо?
– Деведесете смо казали Србија у Европи, Србија на Западу. Касније смо то допуњавали са Србија безусловно у НАТО, да бисмо то сажели после 2000. године у Брисел преко Вашингтона, у Европску унију преко НАТО алијансе, и од тог свог стратешког циља Србија на Западу, до Србије која би била постављена на своје прекомунистичке темеље. Па до Србије очишћене од нечега што није такнуто и што влада Србијом непрекинуто до дана данашњег, а то су те комунистичке тајне службе безбедности, које не дају Србији да се ослободи, и да крене у будућност.
Рекли сте да је данас иста ситуација као пре 26 година, а ипак сте подржали премијера. Зашто?
– Ситуација је у много чему гора него пре 25 година, па чак ни у време које је претходило НАТО бомбардовању Србије. Није се могло замислити нешто овако у српским медијима, да се овако јавно, кроз блато провлаче амбасадори којима смо овде домаћини. Пре свега мислим на америчког амбасадора. Нема земље на свету у којој се догађа таква брука сем Србије, па речник таблоида, у ствари речник служби које стоје иза њих је неподношљивији, крцатији мржњом и лудилом, бешчашћем, него што је то било пре 26 година, а да не заборавимо да ми у Србији пре 26 година нисмо имали неке универзитете за васпитање народа, попут Фарме, Парова. Подржао сам премијера из два разлога. Одлучно је рекао неколико ствари које сам поздравио.
Које су то ствари?
– Да је у последњој деценији прошлог века направио велике грешке. Написао је он и ауторске текстове на ту тему, рекао је и признао јавно једну велику истину, да нису схватили целу деценију да је пао Берлински зид и да се ствара нова Европа, нова реалност у Европи. Рекао је да разумне алтернативе Европска унија и европеизација Србије немају, и напокон, обећао је тврдо да ће у пећини зла да растури, да откључа врата, да проветри и очисти службену безбедност, и да ће да расветли њихове злочине, и да ће то све бити судски процесуирано. Наравно, све то што је било у складу са оним за шта се борим већ трећину људског живота подржао сам, нормално је било да га подржим, није било нормално да кажем, е сад пошто ти то хоћеш, што сам и ја до сада хтео, е сад то ја више нећу.
Како коментаришете тренутну политичку ситуацију у Србији?
– Она је опасна, трагична. Је л’ можете да замислите да кренете из Београда и возите према Скопљу, а све време тврдите да возите према Љубљани. Е, па тако је то у Србији. Премијер, и још два три министра говоре о Европи, а сва машинерија, пропаганда, разни аналитичари и медији, који су из необјашњивих разлога премијерови миљеници бомбардују тај пут премијера према Бриселу. Долазите пред један циљ, јер питање је како је могуће водити земљу у Европу, а сву државну артиљерију и пропаганду усмерити против Европе. Одбијати народ против Европе, васпитавати народ на мржњу према Европи, према Западу, према Америци, а истовремено говорити да је то најразумнији пут да се придружимо тим државама које тако бескрајно мрзимо, односно пропагирамо мржњу према њима. Од оне моје стратегије Брисел преко Вашингтона дошли смо сада до готово једне невероватне стратегије, да идемо у Москву преко Брисела. А то не може. Платићемо прескупу цену ако се ово не прекине.
Где би била Србија да је кренула другим путем 9. марта?
– Ми смо тада успели да срушимо ослонац Милошевићевог режима. То је је био циљ. Срушили смо били и Владу, јер министар полиције у сваком тоталитарном систему је заправо центар Владе. Једно три месеца било је пролеће у Србији, и медијско, али Милошевић је искористио то као један глас Србије против рата, против разбијања земље, а то је доминирало 9. марта, као нада, као захтев, да преокрене најцрњи национализам, и да нас уведе у крваве ратове и разбијање Југославије. Нисмо ми 9. марта могли да постигнемо више. Не заборавите да се све што је било против Милошевића окупило у Београду, али се није могло. Пропустили смо историјску прилику после тромесечних демонстрација пре 20 година. Тада смо га победили. Тада се сва Србија дигла на устанак због покрадених избора, Милошевић је натеран да призна, да се осрамоти да је покрао изборе. Да није дошло до издаје, да је испоштован коалициони споразум најбоље коалиције икада овде створене, о заједничком наступу СПО, ДС и ГСС на парламентарним и председничким изборима ’97. године, Милошевић би био потучен, ми бисмо освојили већину у Скупштини, имали бисмо премијера, имали бисмо председника парламента. Вероватно бих и ја успео да победим, без обзира на велику мржњу једног дела народа коју су службе и Милошевићев режим посејали према мени, вероватно бих и ја успео да будем председник. То је била историјска шанса. Никаквог рата на Косову не би било, бомбардовања, и Србија би данас била увелико и у Европској унији и у НАТО Алијанси.
Ко је крив?
– Крив је онај који је рушио изборе. То није био СПО. Мислио сам напокон да та сила која је терала Ђинђића да растури коалицију неће успети у томе. Нажалост, објавили су бојкот избора, победе, и СПО је сам трчао трку. Да смо били заједно потукли бисмо и Милошевића, и његову десну руку – Шешеља.
Где је СПО данас, а где је требало да буде? Ко је крив за пад СПО?
– Где и Србија. У невољама највећим. Уместо оне Србије у Европи, ми имамо Србију у којој могу чуда да се десе, и то она најтрагичнија, и да постанемо нека врста Сирије, јер многи вектори воде у том, најтрагичнијем смеру. Земља са свих страна опкољена земљама Европске уније и НАТО алијансе ту Европску унију проглашава непријатељем, а расте цунами о војном савезу са Русијом, чак и о приступању тој економској евроазијској унији, са којом немамо никаквог додира, и са којом су нам послови мањи него само са Косовом, али нараста једна плима. Е, па ту је и СПО. На пад су утицали и други фактори, злочини режима, неколико атентата и покушаја да се мени скине глава, при чему су убијани мени најближи људи. Ја сам формирао ДОС после свега, а онда је уследило избацивање СПО из ДОС уочи одлучујуће битке. У једном наивном уверењу, мислио сам да ће Легија и земунски клан заменити улогу СПО, да ће рушити Милошевића уз помоћ челника тог терористичког режима највећих убица и криминалаца, и тако је пострадао Српски покрет обнове.
Ко је издао Вука Драшковића?
А, ко је издао Вука Драшковића? Све се то на крају свело на несрећу Србије. Расположење у Србији, према Европи, према Западу је много било веће у последњој деценији прошлог века, и после НАТО бомбардовања, и после губитка Косова, него што је данас. Али, 16 година се народ трује и ослепљује.
Каква је тренутна улога Шешеља на политичкој сцени Србије?
– Е, па то свако у Србији види. Непромењена је слика. Ми смо се разишли око стратешког питања. Он је тврдио да се Србија брани у Книну, и са СПО мора да подржи Милошевића, а ја сам тврдио да се Книн брани у Србији, и да СПО свим снагама мора да руши Слободана Милошевића. Чуо сам да сада певају песму у његовој партији „Ка Европи спуштена је рампа, српском руком од Доналда Трампа“. То су бесмислице које трују народ. До јуче си продавао Србима причу да је Америка највећи непријатељ нашег народа, клео је, водио целу кампању да нестане Америка и Европа, а преко ноћи си се окренуо њима.
Па, променила се власт.
– Променила се власт, али само се идиотима може продавати прича да је Доналд Трамп највећи непријатељ Америке, пријатељ Србије, да ће нам вратити Косово, Републику Српску, Црну Гору, уништити Европску унију, да ће растурити до темеља НАТО, и на крају, да ће испунити највећу жељу Срба – уништити Америку. То да прича неки пијанац у кафани, па да се и насмејете, али кад то српски аналитичари причају, кад то читате, онда се забринете за ментално стање и тих који то причају, и оних који у то почињу да верују.
Како коментаришете победу Доналда Трампа, и као ће и да ли ће се његова победа одразити на односе Србије и САД?
– Можда ће посредно утицати. Ја сам прижељкивао његову победу, јер је он сам изрекао неке ствари које сам подржавао, да није Русија стратешки непријатељ Америци, и обрнуто, да треба чинити све да се избегне апокалипса, односно војни сукоб Русије и Америке. Ја се надам да ће се то и десити. Прибојавао сам се да би победом Хилари Клинтон та црвена линија ужаса могла да буде пређена, а можда и грешим. Можда би Хилари у уступцима са Путином ишла даље, јер није била оптерећена да је његов Тројански коњ, а демократе су Трампа оптуживали да је Тројански коњ Владимира Путина. Мада, он није ни демантовао, ни потврђивао.
Како ће Србија памтити Слободана Милошевића?
– Он и његов режим срушили су српски 20. век. На крају 20. века су изгубили Први балкански, Други балкански и Велики рат, који је добила војска. Изгубили смо трећину становништва, готово половину мушких глава, постали смо народ чије име у свету је изговарано као име нових Спартанаца.
Ђинђића?
– Он је личност која је учинила много 90 – их у отпору. Свему томе, без обзира на прагматичност, која је, кажу, легитимна у политици. Ја нисам био прагматичан и то ме је често скупо коштало. Никада нисам хтео да подржим Караџића, нисам ишао на Пале, али мислим да је његова грешка која га је стајала главе, и Србију, она која је почињена 5. октобра, када је склопљен дил са ђаволом, да Легија, црвене беретке, сав тај темељ разбојничког режима издају свог врховног команданта, а да са њима, за награду преда Србију. Па је 5. октобра остварена виртуелна победа демократске Србије, пао је само шиљак зла пирамиде, а она је остала нетакнута, и она је на крају скинула главу Зорану Ђинђићу.
Коштуницу?
Можда је апсурдно, али… У његово време ја сам био министар спољних послова заједнице Србија и Црна Гора. Тада је званично стратешко опредељење и само тада било евроатланске интеграције. Чланство и у НАТО Алијанси и у ЕУ. Највећи прилив страних инвестиција је био тада. Дужан сам, међутим рећи да је највећу заслугу за такву политику имала Црна Гора. Они су инсистирали и вукли, покушавајући да Србију извуку из крвавог Милошевићевог језера. На све то су невољно у Србији пристајали, а били су против тога. Када су Црногорци расписали референдум, бога сам молио да се сачува заједница, из себичних разлога, јер сам слутио да би одласком Црне Горе брзо пале атлантске интеграције, одрекли бисмо се пута ка НАТО Алијанси, и бачене у прашину и европске интеграције. Одласком Црне Горе, Србија улази у мрачни тунел, у којем неће бити црногорског фењера, и то сам у књизи навео. И, у њему смо.
Тадића?
Имао је велику прилику и пропустио је. Наивно је и он веровао да може са „гиве ме фиве“ растурати зло. Без икакве потребе упустио се у авантуру одбране онога што смо изгубили, у авантуру очувања суверенитета над Косовом, а никаквог суверенитета над Косовом нема. Милошевић нам је ископао косовски гроб, у рату са НАТО, а онда је и Борис Тадић прихватио једну политику да целу Србију гура у тај косовски гроб, уз ризик да изгубимо Србију.
Од 2004. године стоји у фиокама захтев СПО да се отворе тајни досијеи тих служби зла, све српске владе су то одбијале, а онда је он прихватио уз један компромис. Да се затамне и учине невидљивим кад се отворе досијеи, имена свих налагодаваца, свих злочина од 44. па на овамо, свих непосредних извршилаца, главних доушника, кривих за толико смрти и несреће људи по Србији, и да буде читљиво тек 2065. СПО је то одбио.
Ко је за вас највеће разочарање у тзв. демократском блоку?
– Да би било разочарања, мора да буде очарања. Не, никада нисам био очаран.
Ко ће оставити већег трага у српској политици – Ђинђић или Вучић?
– Ђинђић је већ у позицији човека о којем ће са дистанце причати историчари, и хроничари. А, како ће Вучић завршити у историји, ја, и сви који су живи, мислим да треба сачекати време кад не будемо живи, јер је тешко доносити судове о људима који могу да их демантују.
Да ли ће Србија признати статус Косова?
– Србија мора да призна реалност, да Србије на Косову нема. Нема је као државе, држава влада неком територијом када има своју судску, извршну власт и када има војску и полицију на тој територији, а она нема ништа од тога. Никакав знак суверенитета државног тамо нема већ 16 година, а пише у Уставу да је Косово аутономна покрајина у саставу Србије под пуним суверенитетом и пише да је наша граница на Проклетијама и ви то морате прихватити, у противном кршите Устав.
Када ћете се посветити само књижевности?
– Не верујем да ћу моћи икада да се посветим само књижевности, с обзиром да ћу увек морати политички на неке ствари да реагујем, тим пре што је у политици много трагике и несреће.
Извор: espreso.rs
