Издвајамо Србија

ЖЕСТОК ОБРАЧУН ЗАПАДА И РУСИЈЕ У СРБИЈИ: Зашто САД тера Вучића да се кандидује за председника Србије?

Пише: Жељко Цвијановић

Да ли је Јеремић кандидат за председника Србије или кандидат који би требало да на изборе „истера“ Вучића?
Иако су у последњих годину дана наручиле небројена истраживања јавног мнења и под лупу ставиле много страначких и ванстраначких личности, западне силе су, по свој прилици, одустале од „свог“ кандидата који би следеће године могао да постане нови председник Србије. То, међутим, не значи да су изгубиле интерес за председничке изборе, које и далје виде као добру прилику да нанесу ударац влади и умање њен утицај.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Уместо да подигну свог победничког кандидата – дуго се говорило о Саши Јанковићу, али се показало да он не може да победи било ког кандидата иза ког би стала влада – све више се чини да цилј западних сила постаје то да се на изборе „истера“ лично Александар Вучић. Томе у прилог говори и протеклих дана широко пласирано истраживање из ког се закључује да Томислав Николић не би имао шанси у другим кругу избора против Вука Јеремића, него да би овог могућег кандидата опозиције могао да победи само Вучић. Зашто западне амбасаде хоће Вучића?

 

ВУК И ВУЧИЋ
Потпуно је јасно да Томислав Николић жели нови мандат и Вучићеву подршку за њега. Истовремено се чини да је Николић за своју кандидатуру успео да обезбеди подршку Москве, која је у Србији значајнија него икад пре. Уколико би Вучић сам ушао у изборну трку, тешко да би то могао да изведе без дубоког сукоба са Николићем, где би на крају на изборе можда изашла обојица, један против другог.

Тај сукоб би, без обзира на победника, тешко дестабилизовао и поделио и владу и СНС. Осим тога, због очекиване међународне подршке, он не само да би био виђен као судар Русије и САД у Србији него би, на крају, Вучића лишио његове проруске политике, а Николића прозападне, одакле би обојица изашли као политичари суженог замаха.

Осим тога, Вучић би као председник Србије био непосредно измештен из владе, поља најјачег уставног утицаја на обликовање политике. Наравно, он би, попут Бориса Тадића у своје време, остао политичка фигура бр. 1, али његов одлазак на Андрићев венац отворио би амбасадама шире поље утицаја на владу, које сада држе готово искључиво преко њега, чиме очигледно нису задовољни. Речју, Вучићево преузимање места председника, поред осталог, било би одлучујући удар за његово слабљење и почетак развлашћивања.

 

Судећи према сигналима, постаје све очигледније да је у операцији „истеривања“ Вучића на председничке изборе главна улога доделјена Вуку Јеремићу. Шта год ко мислио о Јеремићевој историји и политичким погледима, јасно је да се ради о јакој политичкој фигури, једној од не више од четири-пет у Србији које поседују дубинско разумевање политике и спремне су да даноноћно раде за реализацију својих амбиција и идеја.

Али, уколико би се кандидовао у име опозиције, Јеремић не би могао да избегне стајање на чело једног политичког концепта који је доживао пуни слом и у Србији и у већем делу света, што је утолико чудније јер је он претходних година потрошио и времена и снаге да се од тог концепта дистанцира.

СРБИЈА ДРУМОМ ИЛИ ШУМОМ
Просуђујући вештину, способност и интелигенцију Јеремића, да се закључити да његово време тек долази, али не и да је дошло на следећим председничким изборима. Ако би успео у намери западних центара – да „истера“ Вучића на изборе – Јеремић би се сусрео са беспоштедним кампањом, у којој би за голуба на грани успешне садашњости могао да жртвује врапца у руци успешне будућности.

 

Речју, Јеремић би у изборној трци са Вучићем био жртвован зарад истеривања Вучића на чистину и враћања у живот посрнуле либералне опозиције. Његов улазак у игру у тим околностима зато би снажно отворио питање у којој мери он сам контролише своје политичке изборе, а колико је на њих сам натеран.

Судећи према његовом понашању, Вучић не показује жељу да изађе на изборе, још мању да влада у кохабитацији са председником иза кога сам није стао. Зато би снажна подршка Николићу и за њега и за Србију била најлогичније решење.

Јак антиглобалистички аспект Николићеве политике у данима који долазе после победе Доналда Трампа и уочи очекиваних политичких потреса у земљама ЕУ Вучићевој влади даће простор ширег политичког маневра, неопходног да се криза из ЕУ не прелије у Србију.

Пораз на изборима клинтонистичких глобалних елита појачао је њихов притисак на европске земље са одређеном геополитичком тежином – од Немачке преко Грчке до Србије – и део тог притиска сигурно Вучића гура од подршке Николићу.

Али његов раскид са Николићем, имајући јаке и идеолошке и геополитичке импликације, могао би да остави утисак да је Србија још једном кренула шумом кад су и Европа и већи део света коначно кренули друмом.

 

Извор: Новости.рс