Издвајамо Свет

ЕУ пред расцепом на осовини Берлин-Париз

Док се Доналд Трамп припрема за Белу кућу, а Тереза Меј за „брегзит“, Европску унију 2017. године очекује суочавање са последицама политичких потреса из ове године након којих би се Немачка могла наћи у улози усамљеног лидера.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Ренационализација политике, односно одбијање глобализације и међународне сарадње, које су карактерисали поредак после 1945. године, постали су све популарнији.

Како наводи Си-Ен-Ен, Европска унија посрће. Италијански премијер Матео Ренци ће вероватно изгубити подршку на референдуму о уставној реформи који се одржава за викенд, што ће скоро сигурно довести до његове оставке и успона антиевропских странака у Италији.

У Аустрији, како се чини, нови председник ће постати Норберт Хофер из крајње десничарске Слободарске партије (ФПО).

Герт Вилдерс, из антиисламске и антиевропске Партије слободе у Холандији, који је позивао на европско патриотско пролеће и обећао да ће Холандија опет „бити велика“, могао би да победи на парламентарним изборима на пролеће следеће године.

Ипак, како се наводи, Европска унија највише страхује од избора у две највеће чланице — Немачкој и Француској.

Покретачи европске интеграције — Париз и Берлин — сада се суочавају са популистичком крајњом десницом у виду Националног фронта и Алтернативе за Немачку, мада је мало вероватно да би они могли да победе на изборима.

Међутим, више од популизма, Европској унији прети растућа „шизма“ у немачко-француској осовини, а због различитог правца у којем се крећу Париз и Берлин, свака стратешка дугорочна визија за ЕУ скоро да је немогућа.

Француска се окреће себи, остављајући Немачку саму на челу ЕУ, што је још тежи задатак због чињенице да Британци одлазе.

Републикански кандидат у Француској Франсоа Фијон скоро сасвим сигурно ће се у другом кругу избора суочити са Марин Ле Пен из Националног фронта, коју ће вероватно победити.

У Немачкој се очекује победа Ангеле Меркел за четврти канцеларски мандат, када ће доспети под притисак не само домаћих бирача, већ и међународне заједнице, да је „последња бранитељка“ умерене либералне демократије и глобализације.

И док се сви окрећу себи, Немачка ће се наћи на позицији коју никад није желела — да покуша сама да води Европу. А изазови су бројни — „брегзит“, Русија, Турска, мигранти, криза еврозоне и непредвидљиви Доналд Трамп, закључује се у анализи.

 

 

Извор: rs.sputniknews.com/