Администрација Барака Обаме, као инструмент крупног капитала, жури да заврши своје прљаве геополитичке послове ослањајући се на „европску мркву“ коју Србија гризе као сом.
Уцјењени режими прихватају процес убрзања тзв. интеграција чак и оних које су потпуно на штету друштва и државе. Нисам сигуран, да ико може ову политику, ратоборне НАТО алијансе наметнути Србији или Републици Српској, нити постоји политичар који би то покушао а да не сноси политичку и сваку другу одговорност.
Пут ка алијанси је сигуран пут до губитка повјерења у јавности – нарочито у вријеме одржавања Предсједничких избора.
Политика Барака Обаме као политика мултинационалних корпорација и англо-саксонског капитала, довела је у питање минимум кредибилитета Нобелове награде за мир – који су поред њега добијали углавном ратници покајници, бивши терористи и лидери који су дјеловали углавном негативно на свјетски мир.
Обама је одржао Гуантанамо као велику свјетску срамоту – онај ко држи Гуантанамо у војном формату, недоступном Уставном поретку и цивилном, кривичном законодавству властите землје – ко вјерске фанатике, идеолошки радикалне али војно неангажоване суди по „војним прописима“ и мучи скривено од очију јавности нема право никоме држати лекције о демократији и заштити лјудских права.
Истовремено, ниједан ратни сукоб,није окончан отворена су нова жаришта и нови ратови, које управо подстиче та „неолиберална империја“ тачније у њено име Обамина влада Сједињених Америчких Држава. Рушење режима, инсистирање да су терористи у Сирији само „умјерена опозиција“ са тенковима, хаубицама и ракетним системима… па убијање црнаца, правлјење од Косова државе… све скупа и све то појединачно и групно поражено је у самој землји побједом Доналда Трампа.
Само незрели и уцјењени политичари угађају процесу убрзања који наноси непроцјењиву штету по друштво и државу. Надам се да је влада у Србији свјесна да сада треба зауставити политичке процесе везане за Косово – одбацити процесе везане за НАТО и чекати да Доналд Трамп преузме власт како би и Србија сазнала шта су оквири, цилјеви и приоритети нове политике – која сигурно неће бити иста по многим питањима.
Што се тиче Хрватске она је неважна, сиромашна и презадужена земља Европске уније. Истовремено она је ксенофобична и усташоидна – једини цјеловити идеолошки концепт државе је усташтво а то значи: мржња према Србима, ослонац на Нјемачку и Ватикан и поданички однос према САД-у.
Зато се обраћају побједничкој Америци, оној Трамповој, кроз обраћање Китаровићке, денунцирају Републику Српску као сецесионистичку а Бошњаке као вјернике који су припадници радикалније интерпретације Ислама. На тај начин желе себе да кандидују као локалног шерифа, који је способан чувати мир и стабилност и као једину исправну, политичку страну у мору проблема које изазивају Срби и Бошњаци.
Хрватска међутим је шака политичког јада задојеног мржњом према свему што је другачије – сувише мала и безначајна да би одлучивала и о својој политичкој судбини а поготово је нико неће питати о Републици Српској, о Федерацији БиХ – о Србима и Бошњацима.
Србија и Република Српска морају бити заједно са својим пријатељима. Они који су водили, организовали, логистички и обавјештајно подржавали, усмјеравали и уништавали Републику Српску Крајину а затим бомбардовали, прво Републику Српску (1995) и Србију (1999), разарали и отели Косово, нису сигурно пријатељи било којој српској политици и било којој републици у којој живе Срби.
Прављење вјештачког баланса по коме су велике силе једно те исто – је примитивно, глупо и штетно, оно вријеђа разум српског народа. Наравно, ово је вријеме великих геополитичких потреса и диоба, понегдје отворених сукоба и сигурно је да Србија и Република Српска не требају бити међу првима и нудити себе као вјечиту жртву неког „најновијег“ свјетског поретка.
АЛИ МОРАЈУ ЗНАТИ И ГДЈЕ ИМ ЈЕ МЈЕСТО И КО СУ ПРИЈАТЕЉИ СРБИЈЕ: землје НАТО то сигурно нису и крајње је вријеме да Србија, онако како је ту већ урадила Република Српска, одбаци срамне уцијене у име крајње неизвјесног пута ка Европској Унији и цилја који ниједан геополитички стратег не може видјети, у одређено вријеме, на утврђеном мјесту и под предвидивим условима и цјеном која се мора свакодневно плаћати америчким и њемачким интересима. Србија мора коначно дефинисати јасно своју међународну политику у разумијевању да не може више ићи у два дубоко политички и цивилизацијски конфритирана правца.
Вјерујући у ту могућност, трудио сам се да својим разумијевањем сложеног политичког положаја Србије и Републике Српске не допринесем ни на који начин конфронтирању ова два државотворна субјекта него да изнесем своје скромно мишљење које не производи штету по један народ у двије државе – који мора бити јединствен и усаглашен око даљег пута.
Извор: фсксрб.ру
