Издвајамо Србија

ЛАЗАНСКИ: Неки мисле да је управљање војском попут управљања компанијом

Заправо, „успешна прича” о партнерству привреде и Војске Србије тек треба да доживи срећан крај, а политичари као носиоци примата политике и војно руководство као извршни орган још имају недефинисану одговорност за стање у оружаним снагама.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Пише: Мирослав Лазански

​Моје чврсто уверење јесте да је Војска Србије боља с војном обавезом него без ње. Објашњење је врло просто – професионализацијом и суспендовањем редовног војног рока све већи број послова у Војсци Србије пао је на плећа све мањег броја људи. Садашње повећање броја војника на добровољном служењу војног рока и продужавање тог рока на шест месеци, хроничан недостатак војника за стражарску службу само су потврда те чињенице. Реформе војске које су чињене протеклих година, смањивање броја тенкова, структура копнених бригада по британском узору, при чему су наши „стручњаци” заборавили каква је моћ самоходне артиљерије британских копнених бригада, које имају и своју лаку авијацију, што је све за нас мисаона именица, општи тренд да се наши официри и системом школовања претварају у менаџере јер, боже мој, неки мисле да је управљање и руковођење војском попут управљања компанијом, да је то све корпоративно, све је то годинама утицало на стање армије какво је данас.

Око 90 одсто садашњег наоружања Војске Србије сматра се, по европским критеријима, застарелим. Војска Србије још живи од залиха бивше ЈНА, вози њене камионе, тенкове, борбена возила пешадије, лети њеним авионима, пуца из њених топова и вишецевних бацача ракета, плови на њеним речним бродовима, има ПВО из доба СФРЈ… Средства која се на годишњем нивоу одвајају за опремање новим борбеним системима смешно су мала, да би се како тако очувао социјални мир скоро цели војни буџет иде за плате и текуће трошкове. Код Немаца за плате војног састава иде 53 одсто војног буџета, код Британаца то је 35 одсто. Војска Србије пати и од кризе у регрутовању подофицира, па и специјалаца. Оријентација на високу технологију тражи и више новаца, али истовремено не смањује аутоматски и број војника-послужилаца.

Србија већ неколико година нема редовно служење војног рока, имамо добровољце на три месеца, што је апсолутно кратко време за било какву озбиљну војну обуку. Шведска, после неколико година потпуно професионалне војске, враћа редовно служење војног рока. У Аустрији је био покушај укидања редовног служења војске, али није успео. У Немачкој, која је од 1956. до 2011. имала редовно служење војног рока, да би га онда суспендовала, али га није избрисала из устава, сада размишљају о поновном редовном служењу у Бундесверу. Непосредни повод је мигрантска криза у контексту чињенице да је Бундесверу законом забрањено учешће у антитерористичким операцијама, иако има добро обучене специјалне јединице.

Србија је суспендовала редовно служење војног рока без озбиљније јавне расправе, без озбиљнијег јавног тематског скупа. Истина је да је војна обавеза законито чедо демократског друштва у којем сваки грађанин има право и дужност да учествује у одбрани своје земље. САД и Велика Британија војној обавези прибегавају само у нужди, Француска и Италија су тек после великих дебата у јавности и оштрог противљења војних кругова укинуле редовни војни рок. Грчка и Турска и даље имају редовно служење војске. Модерно наоружање и технички сложени системи јачају тенденцију ка потпуно професионалној војсци. Ту су и уштеде на војној опреми и школовању, евентуална боља мобилност трупа…

Но, предности потпуно професионалне војске, каква постоји на Западу, не важе и у Србији. Наиме, сматра се да је мотивација профи војника висока и да је тиме војска поштеђена младића који имају одбојност према војном позиву. У Србији се заборавило да сама професионализација оружаних снага не доводи до битног смањења бројног стања војске из простог разлога што одређени системи наоружања технолошки захтевају одговарајући број војника, били они профи или регрути. И да је сасвим свеједно хоће ли тим системом баратати војник на служењу војног рока од шест месеци или профи војник који је на уговору од две године. Пошто су наши борбени системи такви да сваки просечан војник може да се на њима обучи за шест месеци.

С друге стране, шта урадити с профи војником на уговору када напуни 40 година живота? Где ће он тада да нађе нови посао? Опет, тржиште рада регулише и квалитет оних који се пријављују у профи војнике, ту је и проблем да одређена „годишта” имају мањи број потенцијалних војника. Посебно болно је питање резервиста. Профи армија може да рачуна на врло малу резерву, а у случају губитака мале су могућности замене у људству. И унутрашњополитички разлози за потпуно профи војску и против ње врло су значајни. Регрутни систем обезбеђује флуктуацију унутар војног састава, трупа је тесно повезана с народом и размишљањем друштва, избегава се политичка и духовна изолација у односу на друштво. Трупа остаје део народа, нема војног елитизма нити сопствених политичких амбиција. Народ и армија су јединствени, а не да армија буде само армија, сасвим мали део народа. Војна обавеза спречава и дистанцирање становништва од одговорности за одбрану земље, јер ето имамо „добро плаћене професионалце, па нека они то обаве”.

Добра војска мора да има или модерно оружје или довољан број војника. Држава која нема добру војску субјект је политике и интереса других. Живимо у свету војно јаких и није случајно што су се у САД опет појавили билборди са сликом белобрадог човека обученог у националне боје САД и позивом: „Ујка Сем те жели”. Општа војна обавеза у САД укинута је након завршетка рата у Вијетнаму . Међутим сви младићи у добу од 18 до 25 година морају да се војно региструју. У случају рата Конгрес и председник могу да позову у војску све мушкарце у том добу.

Да ли је, дакле, служење редовног војног рока данас у Србији непопуларно међу младим људима? Анкете кажу да није, док политичари имају и играју своје игре. Анализа „цена–корист” може да донесе све елементе за редовно служење војног рока и против њега, али бројке су само бројке. У правом рату то је релативна ствар.

Извор:Политика