loading...
Издвајамо Србија

МИЛАН ВЕРУОВИЋ ОТКРИВА: Ево ко је одмах након атентата на Ђинђића, напустио Србију а ко је сакривао доказе..

Ђинђић је инсистирао на приснијој вези између Србије и Републике Српске, две државе истог народа и захтевао од Запада да поштује резолуцију 1244, према којој Србија има суверенитет над јужном покрајином.

Србија се због његовог става налазила пред санкцијама, а његови лажни наследници и постхумни тумачи труде се да ту истину сакрију. Нека открију из којих мотива и по чијем налогу су то радили и раде – каже у ексклузивном интервјуу за ИН4С Милан Веруовић, шеф обезбеђења убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића, који је и сам рањен у атентату.

Многи и данас сумњају у званичну верзију „истине“ када је у питању атентат на премијера Ђинђића … Са друге стране, многи тврде да су у тај 12. март прсте умешале и стране службе, а ви чак тврдите да је ЦИА имала и свог човека у земунском клану. Ко је он и на основу чега износите такве тврдње, имате ли доказа за то?

У књизи „Трећи метак“ посветили смо озбиљну пажњу и посветили читаво поглавље теми „ЦИА у Земунском клану“.

Наравно, као и свему осталом, и овом смо пришли крајње темељно и те тврдње су засноване на сведочењима заштићених сведока, као и исказима највиших званичника безбедносних служби и полиције тог времена.

ЦИА је имала свог човека у клану и његово име је Чедомир Михајловић, некадашњи мигрант и ситан криминалац, којег су Американци врбовали и користили за своје потребе, што се и наводи у званичним документима БИА. Он је учествовао како у побуни „Црвених беретки“ тако и у многим другим активностима клана.

Трагови ЦИА се не односе само на споменутог Чеду, већ и у скривању и припреми заштићеног сведока ЉУБИС Буве, о чему се такође прича, како у сведочењима, тако и у мемоарима Зорана Мијатовића и осталих руководиоца наше службе.

Осим тога, депеше Викиликса детаљно говоре о залагању и напорима ЦИА када је у питању добијање статуса заштићеног сведока које је суд ослободио кривичне одговорности.

Конкретно се ради о Дејану Миленковићу Багзију, за чији статус су посебно били заинтересовани из америчке амбасаде.

Према неким теоријама, у атентат су биле умешане и суседне државе и њихове службе, пре свега Хрватска …

Прецизним увидом у полицијска документа која су вођена у истражном поступку дошли смо до података који говоре о умешаности страних држављана који су под сумњивим и никада истраженим околностима тог дана боравили у Србији, а по тврдњама неких сведока и директно учествовали у атентату.

Конкретно, ради се о хрватском држављанину Рајмноду ројника, до којег је полиција дошла помоћу фото-робота, односно нацртаног лика непосредног извршиоца, а по исказу сведока из зграде одакле је пуцано на нас.

Даљом обрадом најважнијег сведочења за цео поступак, полиција долази до сазнања да је лице које одговора датом опису 11. марта, без уношења у евиденционо књигу, ушло у Србију на граничном прелазу Бајаково – Батровци.

Интервенцијом колега из Интерпола сазнајемо да је реч о ројника, који је приликом боравка у Београду 12. марта у време извршења атентата користио мобилни телефон који је под специјалном обрадом и доводи се у везу са неколико убистава у Швајцарској и Грчкој.

То је био више него довољан разлог да тужилаштво истрагу прошири у том смеру, али наравно до тога није дошло. Намеће се логично питање, ко и зашто то није дозволио? Ко су ти којима истина не одговора, сазнаћемо, верујем, како је то Душан Михајловић рекао за 30-40 година, када службе отворе своје досијее.

Међутим, ко је својим нечињењем, најблаже речено, учествовао у скривању истине морамо сазнати сами, поштујући законе и правилнике који позивају на одговорност за пропусте у раду, како полиције, тако и тужилаштва и суда.

Коштуницу су нападали да би сакрили истину

Део јавности и данас верује да је Војислав Коштуница био налогодавац и инспиратор убиства. Колико истине има у тим тврдњама и колико су одговорни Коштуница, Аца..Томић…?

Део јавности је обманут том подметнуо причом, која када се упореди са чињеницама, пада у воду. Проблем је у томе што су чињенице и свједочења добиле статус теорије завере, а завера је постала званична истина која, наравно, у већем делу друштва и даље изазива озбиљне и оправдане сумње.

Прича о учествовању Коштунице и његових сарадника у атентату служи за скретање пажње са кључних питања о којима сам већ говорио. Уосталом, шта је спречило тадашњу власт и суд да процеусирају и докажу кривицу Војислава Коштунице?

Не постоји ниједан разлог да верујемо како је Коштуницу, као њиховог политичког конкурента, спасла срећа – не, он је жртва теорије завере која за циљ има удаљавање од истине.

Знамо, међутим, да су постојали притисци на Ђинђића „изнутра“. Какви су били они „од споља“?

Да би смо добили прави одговор, морамо пустити Зорана „да говори“ … Тим принципом смо се руководили и у књизи, подељеној на два дела (Судски поступак и Политичка позадина убиства). Није потребна нарочита мудрост да схватимо у каквим је међународним околностима Ђинђић положио свој живот, а то је најважнија тема од свих које смо помињали.

Јер, ако те околности не схватимо на прави начин, прети нам опасност да се попут Титаника поново сударимо са сантом леда и уместо просперитета, доживимо бродолом.

Сви знају за последњи интервју који је дао за медије у Републици Српској, поводом отварања Хемофарма и успостављања специјалних привредно-културних односа између Београда и Бањалуке, односно стварања бољих и приснијих веза између две државе истог народа.

То Западу није одговарало. Није се уклапао у њихове планове и мапе Балкана цртане по западним интересима. Такође, он ту помиње и статус Косова и одређивање границе Србије и спровођење у дело резолуције 1244 којом је окончан рат, А Србији гарантован суверенитет над јужном покрајином.

Он у својој намери иде и даље и шаље писмо свим факторима и гарантима међународног поретка који су били у обавези да резолуцију надгледају и у целости спроведу. Премијерово залагање није наишло на позитивне реакције на Западу, напротив, од тамо су стизале претеће поруке у вези са сарадњом са Хагом, а Србија се налазила пред санкцијама.

То је оно што су што су лажни политички наследници и постхумни тумачи лика и дела Ђинђића упорно гурали под тепих са намером да се то заборави. Зашто су то радили, каква им је била намера и ко им је био налогодавац, питања су за која сматрам да су дужни да дају одговоре Србији.

Трећи метак није теорија, него доказана истина

Иако изјаве сведока, закључци вештака и чињенице без дилеме потврђују да је постојао трећи метак, званична верзија истине и даље тврди супротно?

О Трећем метку се већ пуно говорило у медијима, а и ја сам о томе детаљно говорио у исказу пред Специјалним судом. Наиме, 12. марта су испаљена три хица – први је смртно ранио премијера, другим сам погођен ја, а трећи је погодио зид зграде у Немањиној 11.

Ово је чињеница коју су пред судом дословно, као и пред истражним органима пре тога у више наврата, поновили сви који су се тог дана затекли у дворишту Владе, а ту изјаву је током читавог поступка поновило комплетно обезбеђење покојног премијера које је тог дана било у његовој пратњи.

Веродостојност те чињенице изјавама су потврдили и непосредни сведоци који су се тог дана налазили у близини зграде Владе.

Осим тога, постоји низ материјалних доказа који потврђују ову чињеницу, попут парчета зрна метка нађеног пред вратима Владе, за које је вјештачењем утврђено да на себи нема биолошких трагова, што значи да није прошло ни кроз премијерово ни кроз моје тело.

Закључујете, откуд парче зрна које не садржи наше ДНК трагове, ако званична верзија тврди да су испаљена 2 метка и да је један погодио премијера, а други мене? Дакле, теорија Трећег метка не постоји, јер је она истина и доказана чињеница, која је плански и намерно занемарена да би се права истина о атентату сакрила.

Логично питање је: ко је то сакрио и због чега? Тражећи одговор на ово питање, заједно са новинаром Николом Врзић написао сам књигу Трећи метак – политичка позадина убиства Зорана Ђинђића, у којој смо објавили комплетан истражни и судски циркус који се звао суђење века.

На основу тог материјала, може се закључити да смо остали ускраћени за истину, а то је могао да уради само неко ко је имао апсолутном контролу над судском и извршном власти и неко ко је био у највишем државном позицији.

Пуно се говорило о Трећем метку, али резултати, односно одговорност је изостала, а притом је било директних и индиректних притисака на мене са циљем да одустанем од јавног појављивања и трагања за истином.

 

Милан Веруовић, Никола Врзић: Трећи метак

Извор: Ин4с.нет