– После атентата код хале Лимес Ђинђић ми је рекао: „Чово, ове пи.ке не знају ни да убију“ – каже Човић
Име Небојше Човића поново се довело у везу с политичком позадином убиства Зорана Ђинђића, као и претходних година. Зашто се то ради, по чијем налогу и рецепту и шта све зна о ликвидацији, некадашњи велики државни функционер открио је у исповести за Српски телеграф.
Човић каже да најновији напади на њега сигурно нису бесплатни.
– Занимљиво је да нас чекају председнички избори, да неко хоће да скрене тему с гардиста. Можда је део за ову кампању против мене плаћен сад, а део ће добити када ти нови дођу на власт. Можда ће, уместо новца, средити неке пореске пријаве, и ко зна какве још немогуће и могуће комбинације.
Тврди и да није умешан у убиство у Зорана Ђинђића јер је он лично као потпредседник Владе тражио да се формира јединица “Поскок”, која је открила шта је са Иваном Стамболићем, убиством на Ибарској.
– Почетком 2001. целокупан предмет о најјачој криминалној групи дат је Душану Михајловићу. Не знам зашто није настављен рад на предмету Душана Спасојевића, тада човека са 27 пријава, Милета Луковића са 22, Александра Симовића са 30, његовог брата Милоша са 37. Они су у фебруару 2001. могли бити у затвору. Тако би атентат био избегнут – каже Човић.
Додаје да би избегавање њиховог хапшења требало да објасне министар унутрашњих послова и Чедомир Јовановић, координатор Владе Србије за сарадњу са “земунцима”. Каже и да је његово инсистирање да се расветли веза ЈСО и “земунаца”, Душан Михајловић схватио као покушај да га смени са положај министра полиције.
Човић каже да је на седницама Савета за безбедност рекао да ако се они боје једног Легије – онда нису држава.
– Позвао сам Зорана после покушаја атентата код хале Лимес. Свима је било јасно да је то био покушај убиства, осим полицији. Позовем Зорана, а он ми каже:”Чово, је л си видео, пи.ке не знају ни да убију”. И тада су се “земунци” извукли. Зашто за то не одговара онај ко је тада пустио Багзија јер је био осумњичен само за фалсификат возачке? Не, лакше је уперити прстом у Човића – каже некадашњи потпредсеник Владе Србије.
На питање ко није заштитио премијера, Човић одговара:
– Две недеље пред његово убиство седели смо код њега кући и причали о хитном и ефикасном обрачуну са мафијом. Зоран је све знао, као и његови најближи сарадници. Из овог се може јасно видети ко је могао, а није учинио ништа да заштити премијера.
У изјави открива и колико пута се видео са Легијом.
– Мој први сусрет са Легијом био је 6. октобра 2000. у један сат после поноћи у ресторану “Хам” на Чукаричкој падини. Заузели смо РТС у Кошутњаку, а Легија је имао задатак да га ослободи. Тада ме је Зоран Ђинђић замолио да се видим са Легијом да не би дошло до оружаног сукоба у Кошутњаку између “беретки” и наших људи, међу којима су били и припадници Интервентне. Беретке су опколиле ресторан где смо се видели, разговарали смо 45 минута, где је он дао уверавања да неће напасти телевизију. Чуо сам се са Ђинђићем, који ме је замолио да предложим Легији да се виде и да на састанак дођемо Павковић и ја. Нашли смо се на Бањици и тада су пљуштале увреде и потезање дугих цеви између ЈСО и “Кобри”, које су штитиле Павковића, али је ситуација решена – објашњава Човић.
Други сусрет уследио је две недеље касније на састанку команданата и полицијских јединица у Бујановцу 23. октобра. Легија је тада причао о лошим условима полиције, уз подршку присутног Радета Марковића. Трећи сусрет одиграо се током једне акције у селу Норча, где је дејствовао ЈСО.
– Лично сам питао Легију зашто је ломио све по албанским кућама и зашто није поштовао правила службе како је договорено. Одговорио ми је да се плаши мина. Видели смо се октобра 2002. у његовој кући, где сам отишао јер је до мене дошла информација да хоће да ми киднапују сина Филипа. Никада се нисам плашио Легије нити бандита из Сурчина. Причао сам с њим пола сата и он ме је уверавао да нема ништа с тим.
Према неким наводима, Легија је долазио и у Владу Србије.
– Јесте. Дошао је у кабинет Зорана Ђинђића, док смо нас двојица седели. Зоран му је захваљивао на ангажовању у хапшењу Слободана Милошевића. После три минута сам изашао, он је остао са Зораном. Више никада и ништа нисам имао са Легијом и све што конструишу је лаж.
“Земунце” је ипак открио тек метак у премијера.
– Зашто се то тек тад десило, требало би питати питати оне који су их штитили. Ако ћемо да причамо о позадини убиства – хајде да истражимо зашто “земунци” на време нису били у затвору. Човић их није спасавао – каже бивши потпредседник Владе.
Постоје тврдње и да Човић никада није саслушан о убиству Ђинђића и виђању са Легијом.
– Жалосно је што то причају они који знају да сам дао изјаву 23. јула 2012. Иначе, инсистирао сам да будем саслушан у оквиру истраге коју је водила комисија са Жарком Кораћем на челу. Када је адвокат Срђе Поповића против мене поднео кривичну пријаву, за коју је добио новац, неколико пута сам звао тужиоца Миљка Радисављевића да ме саслуша. Није ми се јављао. На крају сам саслушан и четири сата сам причао о атентату, везама “земунаца” са политичарима, Легији, али и појединим политичарима који су се постарали да Шиптар у време атентата не буде у затвору. Полицији сам испричао све и дао све доказе, транскрипте, службене белешке, записнике са седница – тврди Човић.
Додаје да се изгледа неко боји да копа даље од тога.
– Ко то има политичке амбиције свих ових година, био је близак са Ђинђићем, знао је “земунце”. У време убиства у Србији нису били Мира Марковић, Војислав Шешељ и погађајте ко још.
Извор:Телеграф.рс/Српски телеграф
