Сви су жалили Шуцу, само се од Жељка није чула ни реч?!
Небојша Ђорђевић Шуц (28), знаменити члан Српске добровољачке гарде Жељка Ражнатовица Аркана убијен је 12. октобра 1996. пред својом кућом у Земуну, док је паркирао „фолксваген пасат“ познатом стилу – „сачекуса“. Више од двадесет метака из аутоматске пушке завршило је у глави Ђорђевића, а јос два у врату. Очевидаца није било, а непознати нападачи су нестали.
Познаваоци прилика на београдском асфалту тада су инсистирали на томе да се Шуца није бавио нелегалним пословима нити је имао блиских контаката са криминалистичким органима, што је мотив његовог убиства чинило нерешивом загонетком. Знало се само да је безрезервно волео „Звезду“ и Српску добровољачку гарду.
Ко је Шуц?!
Његова кратка животна прича не разликије се много од других прича „зестоких момака“. Детињство се везује за Ресник (после доласка из родног Лесковца). Похађао је основну сколу „Коста Абрашевић“ где му је мајка била чистачица, а надимак Шуца је понео по професији оца који је био обућар (‘шустер’). Клинци су га обожавали јер је био „табаџија“ на гласу, издашан у кафани и увек спреман да помогне.
Пре почетка рата у Босни био је вођа Звездиних „Делија“ а почетком деведесетих учланио се у Српски четницки покрет Војислава Шешеља где је обављао функцију потпредседника. Када је основана Српска добровољачка гарда (СДГ), Ђорђевиц се одмах прикључио Аркановим добровољцима и са њима прошао готово сва ратишта. Три пута је одликован и пензионисан (због рањавања) у чину „пуковника“. У послератном периоду подигао је себи кућу у Земуну и посветио се приватном бизнису (једно време је држао златару), оженио се и добио сина Луку. Неколико година касније постао је председник ФК „Змај“ из Земуна и поново стао на чело Звездиног „севера“. Углавном се дружио са гардистима, а често се могао видети у познатим београдским и земунским кафићима са познатим „фацама“, нарочито из земунског света подземља.
Нерешива загонетка
Стога су и нагађања о разлогу за његову смрт различита и крећу се од личне освете, преко упозорења неком од чланова СДГ, до реванша за убиство Зорана Димитрова Зуће који је важио за једног од најближих сарадника покојног „кума“ вождовацког „ганга“ Горана Вуковића, који је у децембру 1994. године изрешетан мецима из „хеклера“ код Југословенског драмског позоришта.
За неколико година убијена је већина момака који су припадали групи са Вождовца. Почев од Бранислава Матића Белог, преко Горана Вуковића, Александра Кнежевића Кнелета, Бојана Бановића Бокија, Банета Гребенаревића, Зорана Шубаре, Радета Међеда…
Познаваоци београдског „подземног света“ тврдили су да се име убице често налази међу именима и надимцима у потписима многобројних читуља које се у новинама појаве као „последњи поздрав другу“. И после Шуцине смрти било их је доста. Ређали се поздрави најближих, фамилије, пословног света, „Звездиних“ навијача, другова…
Занимљиво је да ниједна није била од његовог команданта и Српске добровољачке гарде. А још на дан убиства, према писањима тадашњих медија, Аркан је Шуциној породици обећао енергичну истрагу, паралелну са полицијском, и хватање убице.
Легија: Не плашим се никога, осим Бога и жене
Како је Небојша Тубић Жабац причао у једној емисији, након тог убиства, звао га је Аркан да оде код Шуцине удовице Александре, узме њихов ауто и прода га како би имала новца за сахрану. Жабац је био искусан у трговини аутомобилима и зато је баш њега Аркан позвао за тај посао. Ипак, како је рекао Жабац, Александра је почела да га отворено мува, али ју је одбио јер никако није хтео да спава са удовицом свог скоро убијеног пријатеља.
Према његовим речима, она се наљутила због тог одбијања и чак га уцењивала да ће га клеветати пред свима да је геј, али је Жабац остао при свом ставу и дефинитивно је одбио. Касније, након неког времена, видео је како се заустављају црни џипови из којих излазе телохранитељи са Легијом и Александром! Тада је питао Улемека: “Шта радиш ти са удовицом свог кума Шуце?”, на шта му је наводно овај одговорио: „Она носи моје дете и ја ћу је оженити.“ Добили су четири кћерке и још увек су у браку, Александра је остала уз Легију све време, упркос свим тешкоћама. “Не плашим никога, осим Бога и жене”, рекао је Улемек у једном интервјуу.
Извор:Србија Данас/НИН
