loading...
Издвајамо Србија

ОТВОРЕНО ПИСМО ЊЕГОША ЦРНОГОРЦИМА: Не газите образ црногорски! Не брукајте име свете земље наше!

loading...

Влада Црне Горе недавно је повукла из скупштинске процедуре измене Закона о државним празницима, којима је предвиђено да 13. новембар, дан рођења Петра Другог Петровића Његош, буде државни празник

Тим поводом огласио се грађански активиста из Црне Горе Марко Милачић својом колумном, коју објављујемо у целости:
“Моји Црногорци, видим да свете кости прађедовске, па и ове моје, затирете. Страшило је слушат, мој народе, што чините, како земљу нашу свету и име њено пресвето каљате. Сном мртвијем спавате Црногорци, огледало моје српско, црни дане, а црна судбино! Сада вам ни ја нисам добар, је ли, а у ваше име и име нашег отачества зла наџивех сваколика.
Крвљу смо натопили ове планине за слободу се борећи, да остане за вјек и вјекова име наше и реч наша, а ви? Чујем да владари ваши данашњи, погани изроди, ни дан мог рођења не смеју прославити, да им неке аге и бегови то бране, а они их слушају због богатстава овоземаљских. Је ли тачно то, моји Црногорци? То сам заслужио, је ли, племе моје, бесудна моја земљо? Куда ц́ете с клетвом прађедовском?

Нисам се могао ситан насмејати када ми дође глас како зборите да сам „геноцидан“ према Турцима био, о грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свету! Смешни ли сте ви који то поменусте, тужни ли сте ви који то прихватисте, људи, не брукајте се, малено је ово царство, част и брука живе довека. Замислите колика је то лаж: није Стамбол био „геноцидан“, но ја што сам ову шаку народа од њега бранио. Кад данашњу премислим вијећу, распале ме ужаса пламови: то што ви радите, играјући се именом мојим, не боли мене због имена мога, но ви тако име своје у блато бацате, име земље своје и дух историје наше. Хоц́ете ли, Црногорци, да затрете све оно зашто смо ми, ваши пређи, гинули и крв пролевали, да пљунете на јуначки аманет, дивно име и свету слободу?

Нисам се ја, ни ја ни сви моји и ваши преци, Петровићи, све од владике Данила, па и пре њега, крвили с Турцима — помуслимањенима, наше крви и језика, или Арбанасима — што нам је мило, што немамо паметнија посла или што туђу крв волимо, но што морамо. Нисмо ми никога нападали, но смо бранили крв нашу да се не угаси, овде на огњишту нашем: жене наше, ђецу нашу, веру нашу. Нисмо ми бирали непријатеље наше, но они нас, вековима кидишући на врлети ове слободом овенчане, да опусте земљу свуколику, ка скакавац што поља опусти. Ко смо били ми, мало руках, малене и снаге, били смо ово: сирак тужни без нигђе никога.

Није Богдан Вуков посекао, уплашени мој народе, главу Махмут-паши на Крусима што му је било досадно на његовом огњишту у селу Залазу, но што је бранио душу земље своје, коју је Стамбол хтио да прогута, гутајући друге земље и народе. Нисам ја, нити моји, откинули главу брату цара у Стамболу, но његови моме брату Јоку, кад је имао само петнаест лета, у Челињем Потоку: што је коме био крив мој Јоко Петровиц́, па су му главу поболи, попут трофеја, на требињску тврђаву.

Јесмо ли ја и моји палили џамије по Стамболу и овдашњим пашалуцима, или су они слали војске и палили нашу земљу, наше Цетиње, наше светиње и наше манастире, вековима. Јесам ли ја мачем покрштавао, или су они народ мој мачем турчили, друге вере пружајуц́и посластице. Да нисам писао против потурица, браћом нашом потурченом, што би било са осталијем народом нашим и земљом нашом? Истурчио се плахи и лакоми — друкчије се тада освајало, видим да Зло то сада мудрије ради — па мислите ли моји Црногорци, да је требало као духовни и световни владар, владика Црне Горе, да ћутим када ми народ преотимају? Дужност је света моја била да то, како знам и умем, па некад и прејаком речју, но чиме ц́у друго — боље но мачем, у заметку прекинем и спасавам што се спасити може:

Што утече испод сабље турске, што на веру праву не похули, што се не хће у ланце везати. Бранили смо се, људи, не будите смешни и незнавени: да нисмо тако не би нас било овако, нити нас, нити наше Горе Црне. То је била борба за опстанак, моји Црногорци, а не борба против Некога. То је била борба за слободу, а не борба против Нечијега. Ко год да је вековима хтео да уништи семе наше, исто би се према њему опходили. Волим ја, људи моји, све народе које год вере били — сваки човек је луча тамом обасјана — но непријатеље не волим и не бирам. Не изврц́ите, не газите образ црногорски! Не брукајте име свете земље наше и свете слободе наше! Не играјте се са собом, бог вас клео!

Извор:Курир/rs.sputniknews.com

Loading...
loading...
loading...