Односи између руског председника Владимира Путина и америчког председника Барака Обаме су затровани и неповратно оштећени.
Лоши односи између САД-а и Русије, наравно, нису ништа ново. Још од англо-америчког рата против Ирака 2003. године, односи између САД-а и Русије су кренули низбрдо.
Чини се да је Обама све схватио лично.
Амерички председник се често понаша као мрзовољни адолесцент који је љубоморан на свог средњошколског ривала. Знате, на дете које све ради боље него он. Момак то лоше прихвата, и неће то тек тако пустити, пише “стратегиц-цултуре”
Он изазива свог непријатеља на неко ново такмичење у свакој прилици, само да би изнова и изнова губио. То мора бити лоше за његов его. Између Обаме и Путина је било много таквих сусрета. Зато западни карикатуристи тако често исмевају Обаму у поређењу са Путином.
Размотримо Обамине примедбе на његовој последњој конференцији у петак 16. децембра. “Руси нас не могу променити или значајно ослабити,“ рекао је Обама. “Они су мања земља. Они су слабија земља. Њихова привреда не производи ништа што би неко желео да купи, осим нафте и гаса и оружја. Они нису иновативни.“ То је било увредљиво и за Путина и за његову земљу, али очигледно не довољно за Обаму.
“Руси могу утицати на нас ако изгубимо заборавимо ко смо. Они могу утицати на нас ако одбацимо наше вредности. Путин нас може ослабити, баш као што то покушава са Европом, ако почнемо да верујемо да је у реду застрашивати штампу, или закључавати дисиденте, или дискриминисати особе због њихове вере или тога како изгледају.“
О чему, забога, Обама говори? Застрашивати штампу? Московске новине и телевизијски медији су пуни “либерала.“ Многи Руси их зову “петоколонашима.“ Они су “људи са “напреднијим“ погледом на свет који не толеришу “руску пропаганду“,“ наводи један извор у Москви. Али их Путин толерише и не придаје им значај.
“Закључавање дисидената… дискриминација особа“? У којој алтернативној стварности Обама живи? Не производи ништа што људи желе да купе? Америка купује ракетне моторе које не производи код куће. Један руски коментатор се нашалио и рекао да Американци можда могу користити трамбулине високе технологије да оду у свемир, без руске технологије.
У интервјуу претходног дана за амерички национални јавни радио, Обама је нападао Путина. То мора да је била проба за његову конференцију за новинаре. “То је неко, бивши шеф КГБ-а,“ рекао је Обама, “ко је одговоран за рушење демократије у Русији… ко се супротставља америчким напорима да прошири слободу на сваком кораку; и ко тренутно доноси одлуке које воде у покољ у Сирији.“ Какво запањујуће лицемерје; каква бесмислица.
Путин је био потпуковник КГБ-а, никада шеф, и сигурно није “срушио демократију у Русији.“ Он чак своју политичку опозицију третира са поштовањем, за разлику од Обаме који одбацује новоизабраног председника Доналда Трампа као неку врсту руског манџуријског кандидата.
Према Обаминим речима, Руси су се умешали у председничке изборе у САД, и помогли да се порази демократски кандидат Хилари Клинтон. Они су хаковали хард диск Демократског националног комитета и проследили хиљаде е-мејлова WикиЛеакс-у, иако други наводе да је један бесни инсајдер Клинтонове пустио ове срамне е-мејлове. Обама је одбацио ту могућност. Он инсистира на томе да су Руси хаковали и да Путин мора бити лично одговоран.
Где је доказ? У Москви је бесни Путин изазвао Обаму да изнесе доказе или да умукне. За Обаму је то тешко да уради. Он каже да се Руси “супротстављају америчким напорима да прошири слободу на сваком кораку.“ Питамо се где би то било. У Украјини, где су САД и Европска унија подржале и водиле државни удар против демократски изабране украјинске владе? Или у Сирији, где САД, њен НАТО и регионални поданици воде агресивни рат против легитимне владе у Дмаску, подржавајући џихадисте? Против колико демократских влада или подржаних политичких покрета је Америка ковала заверу или уништила од 1945. године? Списак је дугачак, укључујући и руске председничке изборе 1996. године.
Обама је директно покренуо питање Сирије током интервјуа за НПР. Ослобађање источног Алепа од Ал Каиде и других џихадиста је разбеснело запад. На вечну срамоту Француске, Ајфелова кула је затамљена како би оплакали пораз Ал Каиде. Мејнстрим медији (МСМ) су дигли руке. Милиције Русије, Ирана, Хезболаха, Палестине и Ирака су помогле сиријској арапској војсци да очисти Алепо од џихадиста, и осујети САД и њене поданике. То је оно што разгаљује Обаму, да га је надмудрио мањи човек од њега и мања земља од САД-а. Колико је јадно говорити о ослобађању источног Алепа као о “покољу у Сирији.“
Обамине фрустрације су почеле пре неколико година. Сећате ли се 2013. године, када је америчка влада започела пропагандну кампању о сиријском хемијском оружју и упозорила на “црвене линије“ које се не могу прећи? Америчка влада је, очигледно, имала изговор за покретање масовних ваздушних напада на Сирију. Путин је интервенисао и сиријска влада је одустала од хемијског оружја, одузимајући Америци изговор за интервенцију.
Штампани медији су цео дан приказивали Путина како помаже Обами да изађе из ћошка који је сам направио. Сво то време је Путин позивао на сарадњу Русије и Америке против џихадиста у Сирији, покушавајући да скрене Америку са њене погубне политике. Без успеха. Ко је онда поступао са већим државништвом, Путин или Обама?
Привремено спречена у Русији, Америка је отворила нови фронт на јужној граници Русије у Украјини. Она је подржала државни удар у Кијеву и оглушила се на фашистичке предводнике који су држали нову украјинску хунту на власти. “Фашисти су само ’неколико трулих јабука’,“ саопштили су званичници у Вашингтону, мислећи да је НАТО постигао велику победу мешањем у Севастопољ како би избацила руску црноморску флоту из њене традиционалне базе.
Морате одати признање Обами; он је био амбициозан, тежио је ка великој награди и понижењу Русије и њеног председника. Опет, је био спречен, не толико од председника Путина, колико од руског народа на Криму који је одмах мобилисао своје локалне јединице самоодбране подржане од стране “љубазних људи,“ руских маринаца стационираних у Севастопољу, како би избацили Украјинце без једва иједног испаљеног метка.
Они су организовали референдум да одобре улазак у Руску Федерацију. Спајање је брзо одобрено великом већином и прослављено у Москви. Путин је одржао изузетно искрен говор, објашњавајући руски став. “НАТО остаје војни савез,“ рекао је он, “а ми смо против тога да војни савез себи ствара дом у нашем дворишту или на нашој историјској територији. Ја једноставно не могу да замислим да ћемо путовати у Севастопољ да посетимо НАТО морнаре. Наравно, већина њих су дивни људи, али би било боље да они дођу и посете нас, да буду наши гости, а не обрнуто.“
Све се догодило тако брзо, Обама мора да је остао запањен и исфрустриран што су га надмудрили кримски Руси који скоро ништа нису знали о “иновацијама“ и одбрани своје земље. Руси у источној Украјини су такође пружили отпор, узимајући оружје да се бране од фашистичких батаљона Кијева.
То је било превише. Путин је постао Обамин непријатељ. Амерички председник је узвратио са економским санкцијама, које су његови европски поданици брзо усвојили. Када је авион МХ17, Малаyсиан Аирлинес-а, оборен изнад источне Украјине, Обама и ЕУ су оптужили Путина да је одговоран, без трунке доказа. У ствари, расположиви докази указују на хунте Кијева као кривце, али МСМ нису обраћали пажњу. Они су покренули оркестрирану пропагандну кампању која је довела до тежих санкција против Русије, са циљем да се саботира руска економија и сломи руска влада.
Обама и његови саветници су поново погрешно проценили. Руска влада је увела своје санкције против ЕУ, и тражила други извор снабдевања или заменила увозне са руским производима. “Ми можемо и без пољских јабука и француског сира,“ мислила је већина Руса. “Либерали“ су се дурили због губитка њиховог камембера, али то је мала цена коју треба платити за руску независност. Обаму су поново надмудрили Руси који, тврди он, нису иновативни. Што се тиче ЕУ, она је претрпела огромне економске губитке због санкција по америчком налогу у класичном случају пуцања себи у ногу. То постаје навика; ЕУ је поново обновила своје санкције против Русије.
Док се украјинска криза развлачила, Обама је морао своју пажњу да врати на Сирију. У јесен 2015. године, Путин је наредио руским авио и поморским снагама да интервенишу у име сиријске владе која је затражила помоћ против инвазије џихадиста које подржава запад. Плима битке се полако окренула. Опет, Обама је ухваћен неспреман; опет, амерички план да збаци сиријску владу је осујећен од стране Обаминог непријатеља.
Америка је покушала са лажним примирјима како би могућила својим џихадистима да се опораве и снабдеју. У почетку изгледа да Руси то нису схватили, прихватајући америчке предлоге као праве. Они су морали да науче на тежи начин, али су то на крају урадили. Ослобођење источног Алепа, иако у сенци због истовременог губитка Палмире, је још један ударац за Обамину политику и његов крхки его.
Није ни чудо што се амерички председник буни против Путина, јавно вређајући њега и његову земљу. Није ни чудо што су МСМ дигли руке. Како је могла ова “слабија.. мања земља“ надмудрити свемогућег Обаму и велику америчку хегемонију?
Као и СССР пре, Русија је увек морала да спроводи нису политику, сиромашну политику, никада са богатим ресурсима као њени западни противници. Руси су се рано научили иновацијама. Лисица мора да направи свој пут у свету пуном опасних вукова.
Оно што Обама мора да највише од свега мрзи је Путиново откривање америчке подршке Ал Каиди и Исламској држави. Ко је заиста одговоран за “покољ“ у Сирији? Обама то назива борбом за демократију.
“Демократија ваздушних напада,“ једном је подругљиво одговорио Путин. “Да ли схватате шта сте урадили?,“ питао је Путин на УН 2015. године, шокирајући МСМ. Очигледно не, ако је судити по Обаминим примедбама у последњих неколико дана. Он је још увек опсесивни адолесцент са сумњама о себи. Хвала небесима да је Обама на изласку из Беле куће. Није ни тренутак прерано.
Извор: Wебтрибуне.рс
