Теорија завере?
„Циљ ове акционе Повеље јесте да се Украјина већ сада јасно идентификује, односно да се утврде њени стратешки приоритети и задовоље њене аспирације ка пуној интеграцији у евроатлантске безбедносне струкуре, те да, истовремено, поставимо стратешки оквир за постојећу и будућу кооперацију између НАТО и Украјине.“
Црно на бело. Све написано још 2002. у такозваној Повељи НАТО за успостављање антируске Украјине која ће да обави, или бар да олакша посао Запада у току прве фазе новог хладног рата; да би се, затим, све развило у конквисту ширих димензија − све до Подмосковља.
Лепо. Пуна, дакле, интеграција Украјине у амероатлантске империјалне структуре и све нам је то речено и написано још тада, пре деценију и више.
Све то није империјална мегаломанија, нити пројекат окупације целог евроазијског простора иако је још тада и теоријски све разрађено у чувеном Америчком столећу Збигњева Бжежинског док је још био у врху америчке администрације.
Није, дакле, агресија него је „хуманитарни алтруизам“, у служби племенитог ширења америчке и ЕУ демократије.
Како то све изгледа у пракси, видели смо када је опскурна госпођа из Стејт департмента, Викторија Нуланд, усред Кијева (шта ће она тамо у време нацистичког пуча?) признала да су „хуманисти“ из америчке владе већ тада били убацили у Украјину пет милијарди долара да би наоружали тамошње нацисте из „Десног сектора“ и оборили демократски изабрану власт у Кијеву.
Где год удари амероатлантски алтруизам и хуманизам, ту − већ виђено − трава више не расте. Баците поглед на Авганистан, Ирак, Сирију, Либију − све у рушевинама и верско-сектовном крвопролићу… Испровоцирано да би се, на крају, стигло до Подмосковља како је, уосталом, већ детаљно, и још једном − црно на бело − исписано у неоконзервативној доктрини америчког лешинара Пола Волфовица − о демонизацији, па затим јељцинизацији Русије до понижења и беспомоћности.
А онда им се непланирано догодио − Владимир Грозни.
У том геостратешком контексту, трагична судбина малезијског путничког авиона изнад источне Украјине нема везе са Русијом. Нити је Владимир Грозни имао коња у тој трци.
У међувремену, амероатлантско тркачко грло у Кијеву, Петро Порошенко, увалио се у блатотакозваних злочина против човечности, а узурпатор Нобелове награде за мир ни да бекне о некаквом међународном кривичном суду за злочине над руским становницима у источној Украјини. Уместо тога, нобеловац млати празну сламу о некаквим новим санкцијама, мада Бриселу, који прозива да се прикључи, није до новог гурања сламчице у нос руском медведу − у питању је руски гас којим се греју.
Уз све то, нико жив с обе стране Атлантика не зна какав је следећи потез Владимир Грозни ковертирао.
Свеједно. Путин је, од Вашингтона до Лондона, већ проглашен за злочинца: док још нисупокупљени и побројани лешеви несрећника, Путин је оборио авион. Ако баш није он лично потегао окидач, јесу његови у Украјини. Ако, неким чудом, нису његови, јесте његова ракета… Сви су, само не они којима је било у интересу да га оборе. Као да се нико више не сећа америчког пројекта „Нортсвуд“, где је до детаља било испланирано како да се обори путнички авион − па макар био и амерички − а оптуже Кубанци.
И као да исти такав менталитет не живи и данас у Вашингтону и као да није у стању да жртвује триста људи − међу њима и неколико Американаца − само да би оптужио Владимира Грозног.
