Био је политичар који је све безбедносне конце држао у својим рукама – говорили су да је увео систем у ком су поверљиви подаци коришћени за уцењивање, али и да је огромну моћ користио искључиво за добробит Србије. Истина је вероватно негде између
„Добар дан. За оне који ме не знају, ја сам Миодраг Ракић. Чуо сам да се то мало зна“, рекао је помало прекорно крајем новембра 2012. на изборној скупштини Демократске странке. И заиста, мало ко је знао како изгледа Миодраг Ракић, познатији по надимку Мики, а још мање чиме се конкретно бави. Било је то први пут да се као страначки функционер са говорнице обратио јавности. Испоставиће се касније и последњи.
По свему ономе што се о Миодрагу Микију Ракићу зна, а још више о ономе што се нагађа, може се засигурно рећи да заузима место најинтригантнијег и најтајновитијег политичара у новијој српској историји. Био је политичар који је све безбедносне конце држао у својим рукама – они који га нису волели говорили су да је увео систем „фиока“, где је држао податке којима је уцењивао политичке противнике. Они који су му се дивили тврдили су да је огромну моћ коју је поседовао користио искључиво да би се борио против криминала и за добробит Србије. Истина је вероватно негде између.
Својим најближим и најбољим пријатељем сматрала су га два до крви супротстављена политичара – Борис Тадић и Александар Вучић. Тај пијетет према Микију Ракићу имају и данас, две године након његове смрти. Насупрот њима, Ивица Дачић и већи део СПС зазирао је од њега, и то највише због доказа које је прикупио о њиховим везама с нарко-картелом Дарка Шарића.
Ракић је био близак с многим медијима, које никад до краја није контролисао, али у сваком тренутку је имао отворене канале да пласира информације које су му политички или безбедносно биле важне. Имао је мало пријатеља, а још мање оних с којима је делио информације и ковао планове. Имао је касу пуну пара, за чијим се остацима, који се мере милионима евра, и данас трага. Можда баш због свега тога сви наши саговорници пристали су да говоре о Микију Ракићу само ако ће остати потпуно анонимни. Тај услов непогрешиво говори о томе колико је Ракићево „наслеђе“ још увек живо.
„Он је био монструм“, рећи ће један од саговорника, иначе некадашњи високи званичник Демократске странке који је имао увид у рад и методе Микија Ракића.
АРХИТЕКТУРА СКУПЉАЊА НОВЦА
Мало је познато да је Ракић каријеру започео у Дирекцији за градско грађевинско земљиште, где је, како нам објашњава горепоменути саговорник, развио „архитектуру“ скупљања новца за странку и прављења тајних фондова. Ракић је, каже он, у томе био толико вичан да је и годинама касније могао без проблема да попуни своје тајне фондове енормним износима. „Није био један од оних који се окористио о положај који је тада имао, био је један од кључних људи који су осмислили механизам и њиме управљали све време.“
Политичка каријера кренула му је узлазном путањом 1996, када почиње да обавља разне послове унутар ДС, од председника Општинског одбора Палилула па све до секретара Председништва. С Борисом Тадићем, с којим ће остати близак све до своје смрти, упознао се у једном београдском кафићу, да би га Тадић након неког времена, 2003. године, кад је био на функцији министра одбране Србије и Црне Горе, позвао за свог саветника. Ракић је тада имао само 28 година. Ту је с Тадићем провео годину дана, али та година је била веома важна за њега. За кратко време зближио се с војним врхом, а посебно с кључним људима из Војнобезбедносне агенције (ВБА). Генерал Светко Ковач, некадашњи директор ВБА, био му је посебно близак. Извори Њузвика кажу да је Ракић био тај који је након Ковачевог пензионисања 2005. уредио да га тадашњи Савет министара СЦГ на место директора ВБА врати већ сутрадан.
Кад је Борис Тадић 2004. започео свој први председнички мандат, Ракић се с њим сели у зграду Председништва, где наредних осам година (све до 2012) обавља функцију шефа кабинета. У том периоду радио је на успостављању нових односа на политичкој сцени Србије. Идеје о партнерству са СПС и превлачење те странке на европски пут, као и стварање СНС сматрају се његовим делом. „Ракић је о историјском помирењу ДС са СПС, али и, како је Тадић волео да каже, релаксирању Српске радикалне странке, почео да размишља још током првог Тадићевог мандата, али реализација свега почела је 2008“, каже саговорник Њузвика. Та година донела је значајне обрте на политичкој сцени, којом су до тада господариле демократе. Прво је 18. октобра 2008. Демократска странка потписала Декларацију о политичком помирењу са СПС, а свега три дана касније основана је Српска напредна странка. „Ракић је веровао у политичке договоре, стално тражећи политичку стабилност. Веровао је да ће једино консензус великих странака око кључних питања одвести Србију напред. Зато је и покушао дас се договори са СПС и озбиљно учествовао у стварању СНС, али уз услов да демократе задрже право коначне одлуке“, каже наш други саговорник, близак безбедносним службама.
Теорију о умешаности Ракића у мењање крвне слике Српске радикалне странке (СРС) потврђује и Викиликс. „Миодраг Ракић, близак саветник председника Тадића, изјавио је 3. новембра 2008. да га је председник шест месеци раније задужио да охрабри Николића да подели СРС, због тога што би њихови симпатизери били пресудни на проевропском путу Србије“, стоји у једној од депеша.
Иако се у америчким извештајима наводи да је Ракић све радио по налогу Тадића, наш први саговорник каже да је иза свега ипак стајао Мики Ракић лично. „У то време Тадић је био сувише заузет неким другим стварима, па је све препустио Ракићу, у кога је имао неограничено поверење. Начин на који ће се створити СНС, али и набавити новац за тај скупи подухват, осмислили су Ракић и Вучић. Тадић се ту ништа није питао. Ракић га је редовно извештавао и њему је то било довољно“, тврди он.
Добри односи између Ракића и Вучића развијени су већ 2009. „Тадашња Вучићева супруга Ксенија имала је озбиљних здравствених компликација с грудном аортом и морала је хитно да буде оперисана. У том тренутку за помоћ се понудио Мики Ракић, који јој је обезбедио операцију у познатој париској клиници ‘Питије Салпетријер’. Операција је успела и након три недеље брачни пар Вучић вратио се у Београд авионом „Ер Пинка“, чији власник Жељко Митровић ту услугу није желео да наплати. Од тада Вучић са њих двојицом постаје још ближи“, каже извор Њузвика из круга безбедносних служби.
ОДЛУЧНОСТ
Осим по политичком мешетарењу, та 2008. биће упамћена пре свега по хапшењу двојице хашких оптуженика, за шта је заслужан управо Мики Ракић. Тајна полиција домогла се Стојана Жупљанина у јуну те године, а Радована Караџића свега месец дана касније. Одлучност с којом је наступио Ракић одмах након победе Демократске странке на председничким, али и парламентарним изборима била је врло убедљива. У тренутку када демократе преузимају власт од ДСС, човек од поверења дотадашњег премијера Војислава Коштунице, директор БИА Раде Булатовић, одлучује да свог последњег радног дана расформира оперативну групу која је била задужена за откривање преосталих хашких оптуженика. Нови директор БИА Саша Вукадиновић, близак Ракићев пријатељ, то сазнаје и одмах му прослеђује информацију. Ракић позива Булатовића и мирним гласом му саопштава: „Види, у суботу ће неко бити ухапшен. Потруди се да то не будеш ти.“ Булатовић након тог позива одустаје од првобитног плана и БИА успева да ухапси двојицу од укупно четворице најтраженијих хашких оптуженика. Тајне депеше америчке администрације које је објавио Викиликс помињу Ракића и у контексту тих хапшења. „Кад је влада промењена, Булатовић је изнео информацију (односила се на то да је БИА шест месеци знала где се крије Караџић) тражећи заузврат да му буде обезбеђено место амбасадора. То је рекао Тадићу и његовом саветнику за националну безбедност Микију Ракићу, који је већ тада планирао хапшење Караџића. Тужилац Вукчевић нам је рекао да је до хапшења дошло месеца дана након уласка у траг Караџићевој мрежи подршке и да су само тројица људи у земљи за то знали – Саша Вукадиновић, тадашњи директор БИА, тужилац Владимир Вукчевић и сам Мики Ракић.“
Судбоносна година за његову каријеру била је 2010, када га Тадић поставља на место секретара Савета за националну безбедност и председника државног Бироа за координацију тајних служби. Било је то време кад се у Ракићевим рукама налазила непроцењива моћ, и тада је кренуо у борбу против организованог криминала, са акцентом на разбијање нарко-картела Дарка Шарића, као и хапшење преостала два хашка оптуженика – Ратка Младића и Горана Хаџића. Шарићева група толико је нарасла и постала моћна да је постала озбиљна безбедносна претња не само Србији већ и Црној Гори.
Током акције под кодним називом „Балкански ратник“, која се одвијала у Уругвају, Аргентини, Бразилу и неколико европских земаља, Шарићу се губи сваки траг. Медији су за нарко-боса из Пљеваља први пут сазнали кад је објављено да је у заједничкој акцији БИА и америчке агенције ДЕА 2009. године заплењено пет тона кокаина. У јануару 2010. за њим је расписана међународна потерница, а властима у Србији предао се тек средином маја 2014. „Била је ово најкомпликованија операција коју је српска тајна полиција икад извела“, рекао је Ракић годину дана пре Шарићеве предаје.
Током те акције Ракић је практично одлучивао о свему, што ће се на крају показати као велики проблем. Током оперативног рада БИА је дошла у посед невероватних података о повезаности многих људи из СПС – Ивице Дачића, Бранка Лазаревића, Ивице Тончева, Вање Вукића – с људима из Шарићевог миљеа. То је довело до захлађења односа, благо речено, на линији Ракић – Дачић, што ће оставити последице на обојицу.
Саговорници Њузвика потврђују да је Ракић са становишта истрага и сузбијања криминала урадио много. Пружао је немерљиву подршку тужилаштву и полицији да иду до краја, али у исто време није био спреман да једнако ефикасно почисти и политичаре ухваћене у криминалу. „Све податке који су били прибављени није гледао из угла полицајца или оперативца, већ из угла политичара. Размишљао је како да извуче политичку корист, што му је било важније него да у истрагама и писању оптужница иде до краја. Није спорно да је задавао оштре ударце криминалцима, али исто тако се пуно њих извукло, и то првенствено политичара и оних који су били уплетени у разне корупционашке афере.“
Међу доказима које су Ракић и његова екипа из БИА и Управе криминалистичке полиције (УКП) имали налази се и наводни снимак на коме Шарић говори Родољубу Радуловићу, познатијем као Миша Банана: „Види оне твоје“, што се односи на људе из СПС. Шарић га у тим разговорима пита да ли је покренута нека истрага против њега и, ако јесте, која.
„Полиција је све то имала, чак и начин на који су мењали шифре за комуникацију након сваког разговора са СПС“, каже нас саговорник. Постојала је и сада већ фамозна фотографија на којој се наводно види Дачић у Марбељи, у Шпанији, како се одмара на тераси куће Мише Банане.
Ракић је веровао у снагу снимака и, како је и сам једном приликом рекао, сви разговори су документовани и спаковани на 130 дискета и налазе се у надлежним државним органима, тужилаштву и полицији. Оно што није рекао, било је да је све те тајне, не само о СПС и Дачићу већ и многим бизнисменима и политичарима, имао и у својим фиокама и користио их када би му затребале. Био је једнако организован с подацима као и с новцем. Све је записивао и ништа није препуштао сећању. Информације није лако уступао другима, а то се лако може закључити ако се анализира раздобље у којем је био у поседу тих података, све до његове смрти.
Од свега је данас остала само оптужница против Бранка Лазаревића, који је накнадно променио исказ и, за разлику од 2009, кад је био спреман да говори о свим контактима са Шарићевим кланом, данас те контакте негира.
ЈАЧАЊЕ СНС
Та 2010. била је сјајна припрема за све оно што ће Ракић урадити следеће године. Његова активност на хватању још два хашка оптуженика бива окончана половином 2011. Ратко Младић ухапшен је у мају, а Горан Хаџић у јулу те године. Викиликс је и то забележио. „Каква изврсна вест. Мики Ракић је звао пре 10 минута и пренео нам информацију да је Горан Хаџић ухапшен јутрос на Фрушкој гори. Бићемо у контакту са БИА и Микијем како бисмо добили додатне детаље што је пре могуће“, писала је тадашња амбасадорка САД у Београду Мери Ворлик државној секретарки Хилари Клинтон.
Упоредо с хватањем хашких бегунаца, Ракић је обликовао политичку слику у Србији. Нарастајућа снага СНС била му је веома значајна. Људи који су у то време радили у Вучићевом кабинету тврде да се он свако јутро чуо с Ракићем и да су током дана имали по неколико телефонских консултација. Не само да је Вучићу помогао у стварању странке, обезбеђујући логистику и начине финансирања, већ му је успешно градио и међународни углед. Један од најважнијих контаката које му је оставио у аманет био је онај са Кристофом Хојзгеном, саветником немачке канцеларке Ангеле Меркел. Претпоставке су да је тај контакт Ракић добио од Јована Ратковића, саветника за међународну сарадњу у кабинету Бориса Тадића. И поред упорних покушаја да дођемо до Ратковића, добили смо само одговор, који преносимо у целини: „Пажљиво сам прочитао питања и закључио да овога пута нисам у могућности да вам изађем у сусрет. Извињавам се због тога, али ми професионална етика и дужност да штитим националне интересе не дозвољавају да одговорим. Многи пројекти које је Мики Ракић започео и веома успешно спроводио са нашим страним партнерима и даље се одвијају и не би било корисно за интересе Србије о њима говорити у јавности у овом тренутку“.
ПРОТИВ ИЗБОРА
Крајем те исте 2011. најавио је и решавање убиства Славка Ћурувије и озбиљне помаке у истрази убиства Милана Пантића. За Ћурувијин случај рекао је како би врло брзо могао бити решен, јер су обезбеђени и кључни сведоци, али да они траже заштиту за себе и своје породице. Како су Србију у том тренутку чекали избори, сведоци нису желели да започињу никакав процес без јасних гаранција нове владе. Нова влада, сачињена од СПС и СНС, никад те гаранције није дала.
Иако је имао пуне руке посла, Ракића су 2012. очекивали изазови оличени у редовним парламентарним и превременим председничким изборима, расписаним након што је Борис Тадић одлучио да „скрати“ свој петогодишњи мандат. Мики Ракић је био против такве Тадићеве одлуке, али кад је то већ тако урађено, ваљало је странку припремити за изборе. План који је Ракић сковао био би изненађење за све, осим за неколико особа из ДС и једну из СНС.
План је био следећи – Борис Тадић би требало тесно да победи Томислава Николића, а затим би ДС направио владу са СНС. У најгорем положају остали би социјалисти. „Сећам се како је Ракић ишао кроз ходнике Председништва и, држећи неке папире у рукама, викао да СПС може да иде с ким год хоће, али Дачић неће нигде, јер га он држи у шаци“, тврди саговорник Њузвика.
Део плана који је направљен с Вучићем подразумевао је и како изиграти Томислава Николића. Прикупљани су докази о Николићевим активностима током ратних деведесетих. Сваки од тих контаката био је добро документован – с ким се састајао, ко су му били сарадници, који пензионисани генерали су му давали информације… „Био сам изненађен тиме што између два председничка круга демократе нису изнеле све што су имале о Николићу. Да је десет одсто оног што су прикупили било пуштено у медије, он никад не би био изабран“, тврди наш саговорник, близак безбедносним структурама.
Наш други саговорник, некадашњи високи званичник демократа, каже да је било планирано да се извесне компромитујуће информације против Николића изнесу одмах након његовог пораза на изборима. На наше питање да нам каже на које компромитујуће податке мисли, рекао нам је да не зна, да се само говорило о тим подацима, али не и на које се податке мисли. „План је био да се Томислав Николић изигра. Борис Тадић је требало да победи на председничким изборима и да се онда објаве те информације о Николићу, након чега би се СНС поцепао и Вучић са ДС правио нову владу. Тако би се додатно из било какве комбинаторике избацио и СПС“, каже он. Ипак, испало је да је Тадић онај који је остао без председничке фотеље, а након тога није више било смисла употребљавати компромитујуће ствари против Николића. Мики Ракић је сматрао да је боље да се све то сачува за неко погодније време.
ТУЖАН ОДЛАЗАК
Одласком са власти, Тадић је у опозицију повео и своје најближе сараднике, али нико му није остао тако веран као Мики Ракић. Учинио је све да Тадић остане на челу ДС, пеглајући односе између њега и Драгана Ђиласа. Ракић је чак пристао на потпредседничко место у странци, али је након извесног времена напустио ДС и отишао да с Тадићем прави Нову демократску странку, а затим и Социјалдемократску странку.
Иако је са Ðиласом био близак на више нивоа, не само политичком већ и финансијском, правећи разне „аранжмане“, на крају је странку напустио тужно. Медији су пренели како је током последњег Главног одбора ДС којем је присуствовао Ðиласу рекао: „Оваква Демократска странка је изгубила идеју, а изгледа и мисију“, и на крају: „Хвала вам за све.“ Ðилас му је одговорио: „Хвала теби.“ Након тога Мики Ракић је отишао и оставио брисани простор за Александра Вучића, који се обрушио на ДС чинећи све да га понизи и уништи. Изненађујућу одлуку СПС да владу направи са СНС, а не с демократама, Ракић је примио мирно. Имао је кратак коментар: „Желим само да кажем да смо сви професионално радили свој посао и надам се да сви они који су професионално радили свој посао неће сад постати жртве тог свог професионализма.“ Десило се супротно. Његови најближи сарадници – бивша министарка правде Снежана Маловић, бивши директор БИА Саша Вукадиновић и некадашњи начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Миловић нису више на својим местима. Прво двоје су незапослена лица, а Миловић је пензионисан.
У последњим годинама живота Ракић је ретко излазио у јавност. У два ауторска текста објављена 2013. и 2014. покушао је да формулише нове политичке идеје. „Овај тренутак треба да искористимо за разговор свих парламентарних странака. Верујем да је време за нови политички договор“, писао је. На крају се обратио свом пријатељу који га је заменио на месту председника државног Бироа за координацију тајних служби: „Не бих волео да Вучић узалуд потроши своју популарност, јер ће нам свима бити горе. Зато и предлажем нови политички договор.“ У свом другом тексту, објављеном свега четири месеца пре смрти и свега пола месеца пре него што ће напустити Демократску странку, Ракић поново апелује на политички консензус, али и Александра Вучића, који је, у односу на претходни, у овом тексту добио још више простора: „Демократска странка и даље представља модернизацијско језгро Србије и, да би могла да реализује своје идеје, нужно је да се нађе начин да у овом пројекту мобилизује и онај део политичког друштва који је окупљен у оквиру СНС и политички се персонализује у Александру Вучићу.“
У последњој години живота посебно је био револтиран односом СПС према Тадићу. Одлучује да свега неколико недеља пре смрти уђе у још један окршај с њима, потврђујући како је та странка новац од Шарићевог картела прала преко клуба „Ванила“, који се налази у згради СПС. О афери је писао КРИК (Мрежа за истраживање криминала и корупције) две године раније. У њиховом уводнику стоји: „Дарко и Душко Шарић вероватно су били власници популарног ноћног клуба ‘Ванила’, који се налази у седишту Социјалистичке партије Србије у центру Београда. Пословање клуба није постало предмет истраге током акције ‘Балкански ратник’, а ни кад су менаџер ‘Ваниле’ и још један запослени ухваћени са 20 килограма хероина у гаражи браће Шарић.“
Стеван Дојчиновић из КРИК каже за Њузвик да је то била једна од најважнијих прича коју су објавили у вези са истрагама нарко-картела Дарка Шарића. „Ракић је тада потврдио да је новац из Шарићеве групе у СПС улазио преко тог клуба. Сећам се да је та изјава била баш драматична“, каже он. Рекао нам је и да је Ракић желео да се што пре састану како би му доставио још неке информације, али Дојчиновић је био ван земље. „Кад сам се вратио, било је сувише касно да се видимо. То више није било могуће.“ Миодраг Мики Ракић умро је у 39. години.
Извор: Желимир Бојовић, НЕWСWЕЕК
