– Зоран Кундак је међу првима убијен јер је био сјајан човек. Имао је храбрости да се супротстави свима онима од којих су други страховали, били заплашени или спремни да се склоне устрану. Преда мном је урлао на Слободана Милошевића да почне државу да му води полиција и да то може да кошта главе и њега и целу земљу.
Шта хоћете да кажете. Знате ли онда ко стоји иза убиства Кундака?
– Сви они који су убили и све остале, њих десет-петнаест који су могли да се скупе и супротставе том систему.
Ко? Државна безбедност?
– Може и тако да се каже. Али, знате, не постоји само једна служба. Не постоји наша служба. Све оне су испреплетане.
Да разјаснимо, Кундак је убијен по налогу неке стране службе или по налогу ДБ?
– На његовом гробу сам рекао да знамо да је то политичко убиство и да није само он у питању, исти пројекат и исти људи стоје и иза убистава како Кундака тако и Славка Ћурувије, Ивана Стамболића, Жике Петровића, Павла Булатовића, Бошка Перошевића… Основна наша заблуда кад говоримо о тим стварима јесте да увек гледамо врло кратковидо, оно што се тог тренутка догађа. Нико не гледа унапред, као што извршиоци то раде. Они гледају две-три године унапред. То се унапред ради да би се касније реализовало нешто што је већ планирано. Дакле, сва убиства у то време су парадоксална и противречна.
Ако је у питању пројекат, да ли је онда служба монтирала наводну љубавну аферу Мире Марковић и Кундака, а Милошевић бесан тражио његову ликвидацију?
– Они су дошли и то ми рекли у очи. То су били људи из Државне безбедности, који су после 2000. године долазили код мене у позориште. Причали су да су ишли около и пуштали те гласине. И како су од Зорана правили тајкуна, богаташа, криминалца. Зна се да су Ћурувијине новине биле новине ДБ и да су стално објављивале да је он тајкун, мафијаш, богаташ… Он је после тога убијен, а ја питам где су те његове паре.
Причало се да је Жика Петровић убијен јер је био незгодан сведок кад је реч о изношењу пара на Кипар.
– То није била тајна, држава је то организовала да би могао да се финансира рад у земљи. Он је вероватно имао неке везе с тим аферама у то време, неким чудима, канадерима…
Шта је с ликвидацијом Павла Булатовића?
– Слушајте, људи стално пуштају гласине да заварају траг. Код тих ствари увек иде неко спиновање да се скрене пажња у другом правцу. Он је био војни министар, његовим убиством озбиљно је руиниран систем. Ако у размаку од неколико месеци убијете министра одбране, па председника владајуће партије у Војводини Перошевића, а пре тога убијете секретара ЈУЛ… Ту нешто опасно смрди, хоће да унесу страх. Директан исход тога је да једна група заплашених и користољубивих промени страну. Тобоже, 5. октобра је милион људи на улици. А у ствари имате једну партију, војску и полицију која промени страну.
За Перошевића се причало да је убијен јер је хтео да се приближи опозицији и да је ликвидиран по Слобином налогу.
– Ух-ух. Зар не видите да све те приче личе једна на другу.
На челу ДБ тада је био Јовица Станишић. Да ли је он наређивао та убиства или их је организовао?
– Не знам, али испричаћу вам један детаљ. После убиства Кундака, Станишић ме је звао да дођем код њега у кабинет и одмах је рекао да није требало ту да се нађемо, можда мени није пријатно. Ја сам одговорио: „Не, зашто, што би мени било непријатно, па то је наша Државна безбедност.“ Пре почетка разговора о било чему, казао сам му отворено: „Да је Зоран Тодоровић овде с нама, рекао би да сте га ви убили.“ Он је само ћутао, било је то дуго и непријатно ћутање, био је шокиран. Кад се прибрао, само је казао: „Да, ја знам да би он то рекао…“ Он је мени тада рекао да ДБ по формацији не треба да се бави тим убиством, али да можда постоје неке политичке позадине и да он хоће да чује шта ја мислим о томе.
Зашто је баш вас звао?
– Није само мене, звао је и Хаџи Драгана Антића. А зашто је баш мене звао, не знам. Морате њега да питате. Иначе, Станишић је био више истакнут у очима јавности, али ту постоје и друге линије, а посебно та војна. Знате ли ви да у историји света није забележено да начелник Генералштаба Војске Србије и шеф ДБ раде за стране службе. То је издаја, то су издајници земље који су у време кад је држава била у тешкоћама прихватили сарадњу с онима који су желели да нас контролишу споља. Ту не мислим само на Станишића већ и на тадашњег начелника Момчила Перишића. Он је ухваћен и снимљен с папирима које предаје Американцима, а што се Станишића тиче… Ма дајте, молим вас, ко је писао Хашком трибуналу да је одлично сарађивао. Америчка централна обавештајна агенција.
Чињеница је да сте сведок тих догађаја из деведесетих. Мислите да ће се икад открити истина о свим политичким убиствима?
– Што се мене тиче, та књига је затворена, ја знам. Зорана су убили они који су припремали промену власти у Србији, споља и изнутра. Они су убили и Ћурувију, који се вратио из Америке с озбиљним мандатом да оснује политичку партију, који је у то увукао и Александра Тијанића и Богдана Тирнанића. Ту је и застрашивање Вука Драшковића тим тобоже атентатом у Будви. Остао сам жив јер сам био аутсајдер.
Милошевића сте први пут срели 1995, кад вас је Мира Марковић звала да дођете на чело Југословенске левице.
– Јесте, Мира ме је звала да се придружим у тој ствари, а он ми је кувао кафу у вили у којој су живели. Али, увек понављам, ЈУЛ је основао Милошевић, а она ме је звала да ту помогнем. Увек правим виц и кажем да сам ја био председник ЈУЛ, а нисам био њен члан… Мирин кишобран.
Онда се десио 5. октобар и ви се од тада нисте чули?
– Верујем да је Мири речено да са мном не контактира.
Ко јој је то рекао?
– Не знам, само знам да ју је Монтгомери испратио на авион за Москву, а Руси је тамо дочекали и примили. Па ви процените. Она је жена у ужасној ситуацији, то је тужна прича. Нисам љут на њу, поштујем њен живот и ту ситуацију.
Шта мислите о својим бившим партијским друговима Александру Вулину и Миловану Бојићу?
– Вулин је тада био млад, перспективан политичар, али нисмо сарађивали. Бојић је способан човек, направио је најбољу болницу, организовао је прве трансплантације јетре и срца, што је било нечувено за то време.
Једном приликом сте се баш обрушили и на Сашу Радуловића?
– Он је нешто ужасно, он је једна појава незапамћена! За то кратко време док је био министар привреде успео је да натера све судове да нас избаце из шећеране. Вучић је убрзо схватио с ким има посла, шутнуо га је напоље из Владе, и сад он изиграва неку опозицију. А у ствари помаже власти, јер такво лудило је корисно за власт.
Шта мислите о Александру Вучићу?
– Он је способан политичар и уме да примени неке политичке технике које су веома ефикасне.
Зашто сте против уласка Србије у Европску унију?
– Никад нећемо тамо ући јер се налазимо на месту где се преламају интереси великих сила. Русији, а ни Америци није природно да се једно тако важно стратешко место као што је Србија веже за ЕУ, с којом и једни и други имају проблема.
– Наравно, они су једино здраво у нашој култури, они раскринкавају целу лаж наше културе, месија, стубова. Ето, ја сам највећи подржавалац Миломира Марића, који раскринкава ту нашу културну елиту и показује њено право лице, огољева је до краја.
– Она је врло талентована глумица и певач. Треба више да се бави глумом. Људи с естраде и они који имају сценско искуство, као што су Душан Свилар и Бојана Стаменов, показали су да су изврсни глумци. Талентоване људе као што су певачи и глумци треба повезати.
