Издвајамо Православље

Какав би свет био када бисмо сви поштовали Божје заповести?

На овој планети нема ратова. Нема чак ни убистава. Нико не краде, не лаже, па чак ни не жели туђе. Мужеви су верни, жене такође. Деца поштују родитеље, а идоле немају. Много се ради, али је недеља резервисана за одмор. Бог се не спомиње у свакодневним ћаскањима, већ се у њега верује.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Овако би изгледала планета када би се сви придржавали Божјих заповести. Јер, вредности у њима су универзалне и можемо их наћи у свим религијама – од искрености, преко поштења и честитости, до савладавања ниских порива. Осим верника, и атеисти и агностици би се вероватно сложили да би живот по правилима које је Мојсије добио на Синајској гори учинио да свет буде бољи. А, данас као да живимо у потпуној супротности. Поштењу се смејемо, искреност је постала ретка роба, а ниски пориви царују.

Мада ће многи рећи да су Божје заповести превазиђене у 21. веку, водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек сигуран је да оне никад неће застарети. Саговорник „Живота плус“ у њима види космички закон.

– Не морамо ни да говоримо о религији, можемо о моралу садржаном у њима. Ако бисмо се држали тих десет заповести, већ бисмо овде осетили предукус раја. Наша галаксија је само једна од 200 милијарди, а шта смо ми, овако мали, безначајни, урадили у историји цивилизације? Потрошили смо животе на неке сумануте ратове и битке за власт – истиче Гајшек.

И то је посебно значајно данас када смо, како примећује наш саговорник, достигли тачку у историји у којој имамо све услове за удобан живот. Пријатеље и познанике који кукају да никад није било горе подсећа да смо пре само 60 година били под окупацијом, гладовали и живели у немаштини.

– Пред великим светињама су редови, чека се неколико сати, али нека само неко каже, „стигла је група из Србије“, стаје ред и пропуштају нас. На улици, у продавници споменете одакле сте и само вам кажу „свака част“ – каже Гајшек додајући да верује у племенитост и емпатију српског и словенског народа.

– Када је мој пријатељ, сликар Милан Туцовић гостовао у мојој емисији, рекао је: „Знате ви да се изненадим сваки пут кад уђем у купатило, а тамо топла вода“. И испричао је како је једног дана ишао за Пожегу, напољу минус, у аутомобилу топло, а на модерним уређајима слуша Бранденбуршки концерт који изводе најбољи уметници света. Док се пео уз Рудник, почеле су да падају крупне пахуље снега и одједном га је облио невероватан осећај радости јер је схватио да је то некад било доступно само императорима. Али, то је проклетство у људском бићу да је вечито незадовољно. И кад достигне неки пристојан живот, настају проблеми, отуђење, сулудо такмичење са другима – примећује Гајшек.

А, заправо нам ништа од тога за чим чезнемо није потребно, сигуран је наш саговорник уверен да је централни смисао живота „волети и бити вољен“. Опаску да је љубави све мање узима са резервом присећајући се разговора који је пре 10 година водио са једним од предавача на специјалистичким студијама.

– Понављам ту матрицу како је свет никакав, како нема љубави, а он ми постави питање: „А кад је то љубави било? Које је њено златно доба?“ И ја схватим да немам одговор. Илузија је да је све пре било боље. Још је свети апостол Павле писао како је дошло апокалиптично време. А то је било пре 2000 година. И данас има људи који поштују заповести и то су прави ауторитети који, по правилу, не моралишу и не прекоревају. Има она градација у односима, најнижи ниво је кад си благ према себи, а строг према другима, следећи кад си строг и према себи и према другима, затим кад си благ и према себи и према другима, а највиши ниво је кад си благ према другима, а строг према себи. Људи на овом нивоу нађу оправдање за друге не оправдавајући њихов грех – открива наш саговорник.

Већину, ипак, чине они са првог нивоа. Појединци чак тврде да би нам живот био досадан ако бисмо се придржавали заповести. Као умерени хедониста који је своје вентиле пронашао у спорту, прављењу вина и организовању поетских вечери, наш саговорник ипак показује да су хедонизам и заповести спојиви.

– Много ми се допао интервју Небојше Глоговца у ком се пита како је могуће да већ 400 година понављамо Шекспирове мисли и проналазимо се у речима „ово је време искочило из зглоба“. И тада и сада сматрамо да нешто није у реду – примећује Гајшек.

– Тек кад сам почео интензивније да учествујем у култури, а она обухвата, како то академик Јеротић често цитира, религију, филозофију и уметност, почео сам у пуном смислу да осећам радост живота. Да ли је могуће да човеку прође животни век, а да никад није покушао да прочита једну књигу од Достојевског, Кафке, Томаса Мана, да није покушао да неко време слуша класичну музику па да види зашто јој се људи толико диве, да није погледао антологијски филм Бергмана или Тарковског? За све је потребно време, не можемо одмах да осетимо лепоту – прича Гајшек.

Александар је то научио на сопственом примеру. Памти 1996. годину као прекретницу у животу, када се као 24-огодишњак осећао као да је промашен и желео да се промени. Себи је задао наизглед једноставан задатак – да постане добар, али паметан човек. Почео је од једноставних ствари, престао је да пуши, трудио се да не псује и вратио позајмицу од 20 марака својој тадашњој девојци, садашњој супрузи. И – ништа се није десило.

– Причала ми је монахиња како им је једног дана зазвонио телефон и озбиљним гласом господин каже: „Помаже Бог, био сам код вас пре недељу,две и оставио значајан новчани прилог. Запалио сам свећу и пожелео нешто, али жеља ми се још није испунила, па зовем да вас питам када ће то да се деси“. Ово је стварно велика бизарност, али на неком микро-плану, то смо сви ми, јер Бога посматрамо као неки духовни џубокс. Е, ја сам дао новац, прославио славу, запалио свећу, ајде сад ти, чини ми добра дела – примећује Гајшек.

На срећу, наш саговорник је поред себе имао праве људе који су знали да га посаветују у тренуцима нестрпљења. Уточиште проналази у блиским људима и породичној оази коју је створио са супругом Јеленом, са којом има троје деце. А кад му је тешко, сети се речи владике Николаја „много размишљате о себи, окрените се ка другом“. Скромност је, како каже, најважнија особина, а међу замкама које вребају модерног човека издваја наизглед безазлену, оговарање. Оно, примећује, толико заробљава душу и дух да би нам животи кренули на боље само кад бисмо се тога одрекли. Наду у човека, упркос свему, није изгубио.

– Можда ће кроз неколико векова, описујући наше време, причати они су били толико хладни да су пролазили поред сиромашних који чепркају по контејнерима, а нису им прилазили да их питају да ли им треба нешто. Нико од нас неће осиромашити ако да неку пару. Сигуран сам да ће човек будућности бити бољи него ми данас – закључује Гајшек.

ИЗ РУСИЈЕ С ЉУБАВЉУ

Летос је Гајшек први пут био у Русији, у Санкт Петербургу. Не крије да је сваки дан плакао од узбуђења, лепоте, љубави, односа Руса према Србима.

ПОЗИВ НА БУЂЕЊЕ И ПРОМЕНУ

Када је приредио књигу „Агапе антологија 3 – религија у светској књижевности“, Гајшек је схватио да потка која везује сва дела, од Епа о Гилгамешу и грчких трагедија, преко Дантеа и Шекспира, до Достојевског, Кафке и Томаса Мана, јесте позив да се човек пробуди и промени на боље.

Извор:Вечерње Новости