Занимљивости Издвајамо

МИЛИЦА ЈЕ ПОСЕТИЛА УРУГВАЈ И УПОЗНАЛА ПРЕДСЕДНИКА МУХИКУ: Поруку коју је послао Србима треба сви да чују

Хосе Мухика  „Пепе“ – 40. председник Уругваја (2010 – 2015). Има 81. годину. Од тога је био у затвору 14 година, током 70-их и 80-их година, зато што је био део наоружане политичке групе и живео као гуеррилла лидер. У време свог председничког мандата, легализовао је марихуану, геј бракове и абортус. Сви га знају као најсиромашнијег председника на свету (Тхе Wорлд’с Поорест Пресидент) због његовог скромног начина живота. За мене је то накарадно јер бити сиромашан је стање ума. Уосталом, не можеш бити сиромашан само зато што немаш нешто што ти не треба. И обрнуто, не можеш бити богат ако имаш нешто за чим не жудиш. Пепе је један од најбогатијих људи које сам икада упознала јер има све што му је потребно и зато донира 90% своје месечне плате, која износи $12,000, најсиромашнијима и малим предузетницима.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Интересантно је како је дошло до тога да упознам најбогатијег председника на свету. Виктор (писац и путник са којим сам у том тренутку путовала) и ја смо стигли до једне од најпознатијих винарија у Уругвају (касније ћемо сазнати да је та винарија власништво Мухикине бабе). Чим смо стигли до винарије упали смо у рупу и хладњак нам је пукао. Тиме смо били принуђени да чекамо мајстора пар сати. То чекање се исплатило, не само зато што смо се најели дивног грожђа, већ смо смо и дошли до Мухике. Чекајући мајстора, пришла нам је новинарка која је радила репортажу о винарији. Интересовала се за наше путовање по Уругвају. Прилику смо искористили и питали да нас повеже са неким ко зна Мухику уз назнаку да Виктор познаје Кустурицу и да га он препоручује. Након пар телефонсих позива, били смо најављени код Мухике. Новинарка познаје аутора књиге о Мухики, Ернеста Андреса, који нас је најавио.

Пар дана од тог догађаја, нашли смо се испред Мухикине куће, на посла сата од Монтевидеа на имању које нема чак ни ограду. Једина препрека између нас и Мухике је било обезбеђење које стоји на путу како би спречило да улази ко како хоће. Ту раде четири стражара и кроз разговор са једним од њих сазнали смо да раде сваки дан и да су они ту још од почетка Мухикиног председничког мандата.

У време када смо дошли, био је ручак и Мухика је спавао. Морали смо да одемо назад у Монтевидео па да се вратимо касније. Када смо се вратили био је на састанку са државним службеницима у својој кући. Тако да смо морали да сачекамо да се тај састанак заврши. С обзиром да смо већ били најављени, било је само питање времена када ћемо доћи на ред.

Након два сата чекања у колима и играјући се са локалним куцама, дошао је ред на нас. Док сам ходала земљаним путем, милион мисли ми се врзмало по глави. Шта питати такву легенду, човек као Мухика се среће једном у животу. Толико питања, тако мало времена… Након пар минута, угледах Мухику и помислих: Да ли је могуће да је дочекивао државне службенике тако обучен… Нисам осуђивала, већ сам била изненађена величином тог човека. На себи је имао белу прљаву кошуљу у којој ради у пољу, откопчану тако да му се виде груди. Иако знам код кога сам дошла, мој ограничени ум није могао да схвати да такав човек постоји. Није га брига за форме, човек се бави суштином.

Нашла сам ову слику која је настала у време када је Пепе био председник. Она је и најбољи опис тога какав однос Пепе има према формама.

Пепе не прича енгелски и моје знање шпанског је у том тренутку било драгоцено. Причати на матерњем језику овог човека је непроцењиво. Објаснила сам му да смо дошли да га видимо, да пишемо о Уругвају. Прво што је рекао: „Али постоји много лепших ствари да се види.“. Шта год да сам изговорила у том тренутку је било неважно јер је моја збуњеност била очигледна.

Пепе о својој башти

Пошто нас је примио у својој башти, кренули смо причу о истој. Питала сам га: Како је то бити земљорадник?
Пепе: „Бити сељак је форма спознаје. Универзитет је јако битан али ти не даје праксу. Ми смо овај систем за наводњавање адаптирали нашим околностима“. Рекао је то показивајући нам импровизовану справу.

Милица: „Дакле ви сте сеоски инжењер?“
Пепе: „Тако је, то сам одувек био“

Питала сам га шта гаји у башти на шта ми је одговорио да имају скоро све – кукуруз, тикве, тиквице (то је нешто између тикве какву ми знамо и тиквице које једемо у Србији), кромпир, цвеће и још много тога. Када сам му тражила да га сликам испред свог поврћа рекао је: Доста је то, превише маркетинга.

Причали смо о његовом животу

Овај скроман начин живота који живите, да ли сте то усвојили искуством, кроз тешку историју или сте то били целог живота? (Пепе потиче из јако сиромашне породице која је имигрирала из Италије)

Пепе: „Ја сам сељак, одувек сам то био и живео на селу. Не могу да се одрекнем онога што јесам и побегнем од свог начина живота. Није ни боље ни горе, само је другачије.“

Занимљиво је то да фарма на којој живе тренутно припада његовој жени. Док је био председник није желео да га возе већ је он возио свој ауто, Волксwаген бубу. Уругвајске новине Бусqуеда су писале о томе како му је понуђено 1 миллион долара за бубу и он је одбио.

Да ли сте срећан човек сада?
Пепе: „Да, наравно, увек сам био срећан шта год да сам пролазио у животу јер живим како мислим и у шта верујем.“

Три пута сте били у затвору а два пита бежали из истог. Како је то било, како сте бежали, јел било узбудљиво и забавно или сте се плашили? Да ли сте ви били тај који је покренуо бекство и водио људе?
Пепе: „Било је јако узбудљиво. Нисам ја био лидер, било нас је четворо и био је то тимски рад. Ископали смо тунел до слободе оба пута. Никада нећу заборавити то искуство.“

Колико сте живота живели?
Пепе: „Имам 81.  годину. 14 година сам био у затвору и то је као један цео живот. Два пута сам бежао из затвора. Други живот сам живео као Цландестино (човек који живи у тајности, бегу). Трећи живот као председник државе и четврти одвојен живот са мојом супругом.“

Кроз живот треба ићи у пару

Ваша супруга Луциа вам је пуно значила, давала вам је снагу…
Пепе: „Да, била је моја сапутница целог живота. Била је у затвору 14 година такође.  Много ми је значила. Имати некога крај себе је од суштинског значаја. Не може се ићи сам кроз живот. Живот у двоје је најбитнији. Никада немојте ићи сами, само са партнером. „. Такође је рекао да ништа не би постигао у животу да му није било Луције.

Пепе о Србији

Виктор: Како вам је било у Србији?
Пепе: „Веома добро. Кустурица ме је водио на планину (мислећи на Мокру Гору) и тамо смо били пар дана. Много је лепа Србија.“.  Питала сам га шта му се највише допало у Србији, људи, храна, природа? Рекао је да му се највише допада пејзаж, природа, планине.

Шта мислите да ми Срби требамо да променимо?
Узео је дуван и кренуо да мота цигарету. Мотајући наизглед крупан дуван у тако мали папир, фокусиран на то што ради, размишљао је о одговору. Након десетак секунди је рекао:
Пепе: „Морате да научите да живите са оним што имате. Немојте да се трудите да личите на Европу, немојте желети да личите на Русију, будите ВИ! Имате вашу културу, историју, планине, воће.  Морате бити свесни онога што имате.“

Виктор ми је рекао да га питам шта мисли мисли о филму који је Кустурица урадио за њега?
Пепе: „Кустурица о томе зна много више од мене и зна шта ради.“

О револуцији, капитализму и саветима за бољи живот

Милица: „Виктор и ја покрећемо револицију малим корацима у свету који нас окружује. Желимо да покажемо људима да смо сви једно и да не постоје границе на овом свету. Дајте нам неки савет како можемо да будемо јачи и истрајнији у томе што радимо.

Одакле сте ви црпели енергију за промене које сте спровели?“
Пепе: „Прву револуцију коју мораш да урадиш јесте овде.“ Рекао је држећи ме за руку десном руком и левом руком ми је кљуцао кажипрстом по слепоочници као да жели да ми уреже то заувек. Као да ми преноси део те његове лудачке покретачке енергије. Док је то причао ја сам стајала парализована јер ме је гледао директно у очи и та његова дубина је била хипнотишућа.

Пепе: „Улица је пуна аутомобила, одлазе и долазе. Мораш да научиш да пређеш улицу а да те не згазе.“
Цвркут птица је улепшавао ту његову реторику и давао на значају то што прича, као да је природа пружала афирмацију Мухикиних речи.

Пепе: „Немој да дозволиш да ти капитализам одузме главу. мораш да научиш да будеш слободна унутар капитализма. Немој да дозволиш да нека маркетинг кампања и рекламе разне те натерају да купујеш одећу, разне безначајне ствари, креме за подмлађивање… Никако. Прва револуција је наша, у глави. Мораш научити да живиш како мислиш, јер ако не живиш како мислиш, завршићеш мислећи о томе како да преживиш.“

Зашто је људима толико тешко да живе како мисле?


Пепе: „Најгоре што се дешава сада је да људи имају такву пресију, да немају времена да живе. Мораш да радиш констатно, мењаш одећу сваког дана, плаћаш рачуне, а ауто који имаш ти није добар и мораш да купиш већи и бржи. И тако ти прође живот купујући ствари. Немаш времена да живиш. Мораш да радиш да би живео, не да живиш да би радио.
Живот није створен само да би радили. Морамо имати слободно време за ствари које волимо да радимо. Живот ти прође… У супермаркету можеш купити било шта. Али не купујеш новцем, него купујеш својим временом, и тако си потрошио живот.“

Један од доказа да је Пепе живео онако како је мислио јесте његова неизмерна слобода. Сви памте његове председничке дане, између остлаог, по томе што је са собом увек водио свог љубимца Мануелу па чак и на посао.

Коју поруку желите да пренесем свим младим људима који читају ово?
Пепе:  „Будите живи јер је то једно чудо! То је највећа ствар коју имамо. Морате волети живот. Животу је потребна слобода а слобода долази из главе. Немојте дозволити да вас понесу сви други шумови, негујте скромост и понизност. У животу нећете имати тријумфа, имате степенице којима се пењете континуално. Није најважније победити и тријумфовати, најважније је да се дигнете сваки пут кад паднете и да кренете из почетка. Јер такав је живот.“

Ово искуство је за мене било једно од најзначајнијих у животу. Доказ да ако сте позитивни и отворени за нове прилике, чуда се дешавају. Нисам ни могла да замислим да ћу упознати Мухику када сам кренула на пут по Латинској Америци. Неке ствари које ми је Пепе рекао сам већ чула али изговорене од стране толико великог човека, речи добијају на тежини. Нарочито док ме је гледао у очи када је причао.

Свака његова реч и мисао су ми остала усађене у мозгу, да наставе свој живот са мном у виду оружја које ћу користити у револуцији коју спроводим. На тај начин, у мој успех једног дана ће бити уткане и речи и енергија Великог Мухике.

 

Извор:  themilica.com/sr