Издвајамо Православље

На Савиндан будите дарежљиви: Узмите за себе, али одвајајте и за Бога!

Прича се да је Растко Немањић имао тако јаку љубав према вери, да је напустио све и отишао у монахе.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Растко Немањић, у народу познатији као Свети Сава, био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и брат краљева Вукана и Стефана.

Растко Немањић се родио 1174. у месту Рас, у близини данашњег Новог Пазара. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане.

Са само петнаестак година Растко постаје хумски жупан, али на тој функцији остаје мање од годину дана. Оставивши све, одлази на Свету Гору где постаје монах.

Љубав према вери била је јача. Жеља да постане монах испунила му се управо на Светој Гори.

Након смрти Стефана Немање, долази до борбе за власт између Стефана и Вукана. Стефан шаље Сави писмо да се врати у Рашку и донесе Немањине мошти. Писмо је пуно подсећања на Немањину жељу да Стефан влада, али да се то због Вуканове непослушности није могло спровести. Сава се веома брзо одлучио да послуша Стефана.

Сахранио је Немањине мошти у Студеници, и популарна верзија гласи да су се Стефан и Вукан, баш ту над моштима мртвога оца, коначно измирили. По повратку у Србију, Сава постаје игуман манастира Студеница, у којем је положено Немањино тело.

Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав. Оно је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских.

Године 1221. је одржан општи државно-црквени сабор где је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.
По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову.

Његов синовац, српски краљ Владислав после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву. Стефан Вукчић Косача се 1448. године по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.

Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и цркву.

Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.

Веровање везано за Светог Саву

Вековима се веровало да Севети Сава и даље живи и да ходи међ Србима делећи правду. Верује се да прерушен у старог и одрпаног просјака од људи моли за милост, те према дарежљивости награђује или кажњава вернике. Због тога је изузетно важно да данас будете дарежљиви, али и опрезни. За Светог Саву важи веровање да није као други свеци, те да је у стању да вам замери и најмању ситницу.

Узмите за себе онолико колико вам треба, али одвајајте и за Бога, за ближњег свог. Суштина Савиндана је да се угледате на свеца који је оставио велико материјално богатство ради душевног богатства.

Најважније је да се на данашњи дан побринете за своју душу. Дарујући другима, оплемењујете себе.

Ко удара тако позно – Војислав Илић

„Ко удара тако позно у дубини ноћног мира

на капији затвореној светогорског манастира?

„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,

седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

клонуло је моје тело, уморне су моје ноге

– ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.

Отвор’те ми, часни оци, манастирска тешка врата,

и примите царског сина ко најмлађег свога брата…“

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

А на прагу храма светог, где се божје име слави,

са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,

и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Високо му бледо чело, помршене густе власи,

али чело узвишено божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,

а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо.“

* * *
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,

– векови су прохујали и многи ће јоште проћи

– ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,

јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава.“ – Војислав Илић

Извор:Курир Стил