Издвајамо Србија

НАШИ ЛЕКАРИ УРАДИЛИ што још нико у свету није!

Мало је добрих вести које могу да „победе“ оне о деци која лепо и здраво расту. Годину за нама на овом пољу обележио је захват лекара из ГАК „Народни фронт“ којим су нерођени близанци добили шансу да расту и одрасту здраво.

Мало је добрих вести које могу да „победе“ оне о деци која лепо и здраво расту. Годину за нама на овом пољу обележио је захват лекара из ГАК „Народни фронт“ којим су нерођени близанци добили шансу да расту и одрасту здраво.

Лекари из Гинеколошко-акушерске клинике „Народни фронт“ први су у свету спровели процедуру која је једнојајчаним близанцима пружила могућност да на свет дођу снажнији и здравији, и да наставе да расту срећно и без последица.

Трудници која је лежала у „Фронту“ је у 29. недељи трудноће установљено да један близанац даје крв другом, због чега су обе бебе биле у критичном стању. У питању је ТАПС синдром, једно од стања која се могу јавити кад је у питању близаначка трудноћа код које бебе деле једну постељицу.

О процедури која је први пут на свету спроведена у Србији, и захваљујући којој је проблем решен, а трудноћа успешно окончана, разговарали смо са професором др Дејаном Филимоновићем, једним од лекара из тима који је спровео ову иновативну интервенцију.

ШТА ЈЕ ТАПС СИНДРОМ

„ТАПС синдром је једно од стања која су уочена тек у последњих 10, 12 година, кад смо више почели да се бавимо близанцима који имају једну заједничку постељицу. Кад се јави овај синдром, значи да једна беба препумпава другој беби крв. Значи, имамо једног донора и једног реципијента. Постоји више врста таквих препумпавања крви, а код ТАПС-а је карактеристично да мора да постоји један мали крвни суд, и то препумпавање иде полако. На крају имате једну бебу која је потпуно анемична, једва има ‘два еритроцита’, у одређеној количини крви, и другу која има екстремно концентровану крв.

Тај синдром јавља се најчешће као последица решавања неких других стања до којих може доћи кад близанци деле постељицу, односно код акутнијих стања која се третирају ласерском фотокоагулацијом. Понекад се у таквим ситуацијама деси да не затворимо све крвне судове, и ако остане само један од тих малих, периферних, онда се јавља ТАПС“, објашњава професор Филимоновић за МОНДО и додаје:

„Овај случај о којем говоримо специфичан је јер је у питању изузетно ретка ситуација – ТАПС се спонтано јавио, није, дакле, био изазван неком претходном интервенцијом“.

Али, пошто је перинатологија у Србији на завидном нивоу, овај проблем решен је иновативном процедуром коју су осмислили наши стручњаци…

КАКО СЕ ТАПС ЛЕЧИ У СВЕТУ, А КАКО КОД НАС

„ТАПС се у свету решава другачије, јер у најразвијенијим земљама преживљавају и бебе рођене са 500 грама. Дакле, у Америци се са 500 грама рачуна да је у питању порођај, а не побачај. Замислите, 500 грама – беба… Али, то кошта, јако пуно.

Е сад, пошто они имају могућности, они случајеве ТАПС-а реше тад кад их уоче – порођајем. Али, то захтева нешто другачију неонаталну интензивну негу, и педијатрију која је опремљенија него све наше педијатрије заједно. Ми, наравно, тежимо томе, али то захтева новац.

Са друге стране, у перинатологији, ми смо у Србији дошли на ниво да радимо све оно што се ради и у свету, нема неке велике разлике. Постоје можда свега три, четири центра на свету која раде нешто више од овога што ми радимо. Али, и ту је у питању фетална хирургија која је заиста везана, пре свега, за велики број случајева.

Не ради се дакле ни о обучености кадра, чак ни о техничким могућностима, то све имамо, већ просто о чињеници да немамо толики број случајева да бисмо уопште развијали одређене процедуре. Јер, развијање процедура нема смисла ако ће оне бити примењиване једном у три године“, каже др Филимоновић.

И управо је због тога овај случај захтевао другачији приступ:

„Кад све то узмете у обзир, јасно је зашто смо ми морали проблему да приступимо другачије и да нађемо решење. Изабрали смо логички једноставно решење – крв постоји, она је била у систему између ове две бебе, једна је имала вишак, друга мањак. И онда смо само решили да близанцу који је имао вишак ‘узмемо’ тај вишак и вратимо га беби којој крв недостаје. То нико до сад није радио, или бар о томе нема података, и онда смо одлучили да пробамо. То је захтевало озбиљне припреме и тим од десетак стручњака.

Два ултразвучна апарата, две игле у два пупчаника у истом тренутку… било је помало као научнофантастичном филму. Мој колега, професор Жељко Миковић је извлачио крв, онда је ту крв преузела наша екипа из трансфузиолошке службе, провукла је кроз филтер, додала антиокоагулансе, а затим смо ту обрађену крв враћали беби која ју је губила. Ми смо тиме купили време, као да смо ‘укључили времеплов’, вратили смо све неке две недеље уназад“, објашњава процедуру др Филимоновић.

КАКО СУ РОЂЕНЕ ДВЕ ЗДРАВЕ БЕБЕ

„Шта је проблем, ви увек можете овој анемичној беби да дате крв, и то се генерално ради, кад се у трудноћиутврди да је беба анемична, ми уђемо иглом у пупчаник, и дамо јој крв.

Те интраутерусне трансфузије радимо већ петнаестак година, и имамо одличне резултате, што потврђује да ми заиста радимо све што се ради и у свету, на овом пољу. И ми смо могли да ‘малом’ дамо крв, али би он ту крв опет препумпао ‘великом’.

И имали бисмо још већи проблем, пошто би беба која већ има и више него што јој треба имала то ‘пута два’, а друга беба би свакако опет остала без крви. Ми смо извукли ту крв која је већ у ‘систему’ из крвотока бебе која је имала ‘вишак’, и уз додатак антикоагуланаса ту крв опет вратили у систем, дајући је беби којој је фалила.“

Антикоагуланси су морали да се додају јер кад крв не иде кроз крвоток, већ кроз систем филтера може да се деси да се направи неки коагулум (угрушак). И тако је ‘малом’ близанцу враћена обрађена крв, а бебама су ‘купљене’ још две драгоцене недеље у мамином стомаку:

„То се све дешавало у 29. гестацијској недељи, односно 29. недељи трудноће мајке, а ми смо успели да порођај одложимо до пуне 31. недеље. У 32. недељи, урађен је царски рез, родиле су се две бебе, од којих је једна и даље била анемична, што је било и очекивано, али у 32. недељи то је већ друга прича. Наша неонатолошка служба је била спремна, они су знали шта их чека, и пошто су рођене две здраве бебе, оне су уз одговарајућу негу врло брзо отишле кући“, каже др Филимоновић.

Бебе су рођене са тежином од око 1.100 и 1.200 грама, али лекари су успели у ономе што је за њих много важније – да учине да бебе у мамином стомаку остану док не достигну неопходну гестацијску зрелост.

„Тежина је нешто што се релативно лако ‘стигне’, на крају прве године све бебе имају десетак, или близу десет кила. Оно што је нама важно је гестацијска старост, односно зрелост бебе у тренутку рођења. Знате оне бапске приче, ‘јао ако мора превремено да се роди, боље је да то буде у седмом него у осмом месецу’, то је стварно глупост. Сваки дан дуже који беба проведе у материци је боље за бебу. Тако да је нама увек важнија гестацијска старост, јер она значи и зрелост бебе. Ми увек волимо да дође бар до 32, 33. недеље, јер је ту довољан проценат деце која преживе.

Ипак, оно што је важно напоменути је да није чак ни ствар у пуком преживљавању. Знате, поменуо сам већ, Американци имају ту статистику која каже да им и бебе од 500 грама преживљавају. Али, 80 одсто таквих беба не види, не чује, има тешка оштећења нервног система. Ми се боримо да те бебе преживе и да имају нормалан квалитет живота. И то је и у овом конкретном случају била поента – куповина времена која нам је омогућила да дођемо до те 32. недеље, и да ‘олакшамо’ колегама педијатрима посао.“

И, на срећу, у томе је тим наших стручњака на челу са др Филимоновићем и др Миковићем и успео. Малени јунаци ове наше приче убрзо по рођењу отишли су кући и расту пуном снагом, без икаквих последица по здравље.

Извор: mondo.rs

Loading...
loading...
Loading...