Српски премијер је парадни пример ауторитарног и популистичког лидера у региону који све више скреће са пута демократије, пише Шпигел онлајн. У анализи се наводи да ЕУ трампи владавину права за стабилност.
„У свим земљама Западног Балкана владају ауторитарни политичари и корумпиране клике које све више окрећу леђа демократији и владавини права. Европској унији су ипак потребни – стабилни партнери су важнији од принципа“, пише угледни недељник Шпигел на свом порталу. Дописник из Будимпеште Кено Ферзек, добар познавалац балканских прилика, даље се посвећује појединим примерима:
„Шеф српске владе Александар Вучић радо се издаје за ватреног обожаваоца Европске уније и њених вредности. Периодично обасипа немачку канцеларку правим правцатим изјавама љубави у којима хвали њено хуманистичко и демократско држање. Бивши министар пропаганде диктатора Милошевића с гуштом наступа као апостол помирења у региону Западног Балкана.“
Али Вучић зна и друкчије, пише Шпигел наводећи тесне односе и војне вежбе са Русијом, те „честе маркантно-егоманске опаске на адресу опозиционих политичара, неистомишљеника и независних медија које су пуне латентних, али сасвим озбиљних претњи. И наравно да је у његовим очима називање масакра у Сребреници геноцидом заправо антисрпска пропаганда.
Вучић, који постјугословенском Србијом влада са толико моћи као само Милошевић пре њега, тек је парадни пример ауторитарно-популистички-националистичког лидера у једном региону који у новим условима европске и светске политике све више скреће са пута демократије и владавине права.“
У анализи се цитира и босанско-аустријски политиколог Ведран Џихић који каже: „Процес демократизације у региону у целости стоји под знаком питања. Тамошње политичке елите не узимају више ЕУ за озбиљно и играју двоструку игру са Бриселом. За Западни Балкан не постоји линеарни, нормативни пут ка ЕУ. Опет је све отворено, многи сценарији су могући“, сматра Џихић.
На опасности упозорава и немачки посланик Јосип Јуратовић (СПД): „Изостанак интеграције региона Западног Балкана у Европу може бити веома опасан, како нам је показао распад Југославије. Није довољно одржати с времена на време неки самит на којем се пригодно објављују добре намере.“
Новинар Кено Ферзек даље констатује да се „у клими умора ЕУ од проширења“ у међуврмену етаблирао прећутни мото: „Реалполитика уместо владавине права“. „Европској унији требају многи регионални моћници као политички партнери и гаранти стабилности.“ Када је у питању Србија, очекује се нормализација односа са Косовом коју треба да погурају Вучић и Хашим Тачи.
Та нормализација „се одвија уз махом одсуство јасности, а при томе и даље није испитано учешће једног од актера – Тачија – у ратним злочинима“.
Македонски дугогодишњи премијер Груевски је потребан у „менаџменту избегличке кризе“ јер је Македонији намењена улога „бедема“ ка Грчкој. Црногорски владар Мило Ђукановић води земљу у НАТО и сматра се гарантом стабиности иако води земљу „као приватну фирму заједно са породичном и ортачком кликом“.
Бечки лист Стандард пише о данашњој прослави Дана Републике Српске. „Националистичке снаге су до данас против заједничке државе Босне и Херцеговине. Додик годинама ради на сецесији РС и, између осталих, има и подршку проруске Слободарске партије Аустрије. Националистичко руководство РС у суштини никада није одустало од пројекта да заснује сопствену државу или да се припоји Србији.“
Аутор Немања Рујевић, Дојче Веле
