loading...
Издвајамо Србија

ШИПТАРИ ДРХТЕ ЧИМ СЕ ПОМЕНЕ ПУТИН: Тачи се уплашио “ПУТИНОВОГ ВОЗА” са 50 СРБА

Од чега су се застрашили косовски званичници? Од воза који је руски или од историјских чињеница које су исписане испод фресака српских светиња са Косова и Метохије којим је воз осликан изнутра, а које они хоће да присвоје као део своје историје у Унеску?

„Воз за Косовску Митровицу полази са перона један. Молимо путнике да се укрцају“. Овако је јуче глас са разгласа на Главној железничкој станици у Београду најавио полазака воза „Бањска“ после скоро две деценије ка Косову и Метохији.

Перон један пун. Грађани знатижељни. Завирују у унутрашњост воза, осликаног изнутра фрескама српских манастира на Космету.

„Никада нисам била на Косову, али ово је било као кратко путовање кроз српске манастире о којима сам само слушала до сада“, рече госпођа која се представи као Мирјана. На станици се затекла другим поводом — путује за Ниш, али није могла да одоли да уђе и погледа како то изгледа изнутра. Усхићена телефоном слика све редом, каже, да покаже ћерки.

Путници се укрцавају. У овој тури која је требало да буде промотивна, из Београда крећу само новинске екипе и представници канцеларије за Косово и Метохију и српских железница. Уз добро познати звиждук и воз је кренуо у 8.30 уз лаган трзај.

„Да ли ће нас пустити да пређемо?“ било је прво питање које су новинари постављали сами себи.

Иза нас на перону остају радознали грађани, машу. Воз „Бањска“ са натписом Косовска Митровица полако излази из главног града Србије. Прва станица — Топчидер. Део политичара овде завршава свој пут. И на овој станици грађани воз на коме је на 21 језику исписано „Косово је Србија“ радознало сликају, завирују у њега, осматрају.

„Срећно, срећно! Нека вам је срећан пут!“, усхићено узвикује старији господин који је довео праунука да разгледа воз.

Није много прошло кад се у возу зачула песма, весели и расположени новинари али и понеки „слепи путник“ који је уз одобрење добио могућност да буде, како је рекао, „део пута у нову историји“.

Умереним темпом воз полако пристиже и до Краљева, одакле иначе саобраћа и редовна линија ка Косовској Митровици. Први путници улазе.

Два младића, не старија од 16 година, помало збуњена. Кондуктер им наплаћује карту, иду до суседног места на неколико километара од Краљева.

„Ово није обичан воз…“, констатује један од њих док око себе разгледа фреске из Високих Дечана, Пећке патријаршије, читајући кратке историјске чињенице дате уз њих.

„Ово нисам знао!“, рече, рекло би се, млађи од двојице придошлица.

Наравно, у возу је путницима најзанимљивији део бифе. Конобари се разлетели, служе кафу, сокове… Путници збуњени.

„Има и интернет!“, узвикну једна тинејџерка. Падоше и први селфији.

На свакој станици, места са чудним именима, воз изненађење. Грађани држе спремне телефоне у рукама, сликају или сам воз или траже да буду сликани пред возом.

„Е, да нам је ово сваки дан! Ја сам са Косова, избегла сам у Србију, али идем стално у Митровицу да обиђем кућу. Ћерка ми је у Београду, па би било лепо да не морам да преседам него право из Митровице неки пут да одем и код ње. Ово је милина!“, са сјајем у очима прича Нада док погледом шара по возу. Мило јој, каже, што је на њему и порука, а што су у њему и иконе. Да нас чувају.

У возу песма не престаје. Мало комешање и пар забринутих израза на лицима полицајаца који су нам били сапутници, њихово дошаптавање, први су нам сигнал да се нешто дешава. То је било пола сата пре него што се званично појавила вест да постоји и спекулација да су Албанци минирали пругу од административног прелаза Доње Јариње ка Космету. У међувремену, телефони су почели да звоне.

Колега из Приштине зове да пита где смо. „Неће вас пустити, нема шансе!“, каже ми он. Стиже СМС од колегинице из Митровице: Албанци гомилају припаднике РОСА уз прелаз. Свашта се прича, Тачи наредио да се воз заустави по сваку цену. Вести се зачас расуше међу путнике. У том тренутку било је око педесетак обичних путника и исто толико оних који су кренули да службено испрате овај промотивни пут.

„Ево и званично је! Албанци хоће да дигну воз у ваздух!“, рече један старији господин читајући на телефону вести.

Други му одговара: „Ма, то је само да нас заплаше! Сваки дан путујем у Митровицу овом линијом, па никад ништа. Што им смета данас?! То је због натписа на возу, јасно ко дан, и због фресака! Па ако хоће да у тај Унеско наше манастире ставе да су њихови, што онда да минирају?!“

У том тренутку, воз пролази крај групе младића који су се попели на старе возове и развили српску заставу уз подигнута три прста. Сви из воза им машу, неки узвраћају са високо подигнута три прста. Омрчило, стижемо у Рашку. Дели нас мање од 50 километара од Косова и Метохије. Стиже ми још један СМС: „Ако и дођете до прелаза, намеравају да детаљно прегледају воз и све вас. Задржаће вас по сваку цену. Незванично кажу да нема експлозива на прузи, али ко ће да га зна. Осим тога, не може се 40 километра пруге прегледати за пола сата. Овде у Митровици и у Лепосавићу народ већ излази на улице. Може свашта да буде ноћас“.

Читам наглас поруку, колеге слушају. Окрећу своје изворе, добијају сличне податке… Некако у то време стиже на мејл обавештење да је заказана ванредна конференција за штампу српског премијера поводом Косова и Метохије. Загледасмо се. Свима нам је било јасно шта то значи. Са звучника се зачу глас: Рашка… Воз стаде.

„Мала пауза“, рече службеник Железница.

Позивају нас у малу просторију на станици. Добијамо кратко обавештење да ће се после конференције српског премијера знати да ли настављамо пут даље.

Мала побуна међу новинарима. Сви хоће одговор на понеко питање. Излазимо у ноћ. Аутобус „Колашин превоз“ спреман да прихвати обичне путнике како би их превезао до Косовске Митровице.

Неки од њих не желе да иду бусом.

„Не бојим се! Хоћу овим возом да уђем на Космет!“, издвоји се из гомиле један глас.

„Са децом сам. Деца се мало уплашила. Боље да идемо!“, рече једна мајка док су у њу гледала четири крупна уплашена дечја ока.

„Нешто ме стеже у грудима… А није срце, ни ова зима, него нешто, не могу да дефинишем“, рече старији колега. Стиже још један СМС: „Албанци ово сматрају провокацијом. Прича се да ће ако се појавите овако или онако у Митровици да вас нападну ноћас. Седим у кафићу и слушам шта коментаришу…“

Почиње конференција српског премијера. Гледамо на таблету пренос уживо у тишини. Све нам је јасно. Рашка је последња станица за воз „Бањска“. Разговарамо међусобно, слажемо се да треба и ми новинари да идемо за Митровицу аутобусом… Чекамо процену безбедности. Сат и нешто откако смо пристали у Рашку, добијамо одговор — сви се возом враћамо за Београд.

У међувремену, у возу се ниже песма за песмом, наравно, све косовске. У гласовима који се проламају и ван воза осећа се мала доза беса. Стижу из Лепосавића са српском заставом и чланови Културно-уметничког друштва. Запеваше, некима од лепоте гласова срца застадоше. Поруке са оне стране административног прелаза непрекидно стижу. Све исте садржине — претње косовских званичника.

„Ма, хајде да идемо у Митровицу на своју руку!“, рече неколико колега. „Хајде“, сви се углас сложисмо. Нису нам дозволили.

„Шта ће сад бити са возом“, пита неко. Слежемо раменима — немамо одговор.

Ближи се 20.38, редовно време у које иначе воз који саобраћа из Краљева према Косовској Митровици и назад креће из Рашке ка Краљеву. Писак локомотиве, сви улазимо у воз. Ћутимо. Воз креће назад ка Београду.

Тишину у нашем делу вагона неко пресече речима: „Не разумем… Да ли се они плаше нас педесетак Срба или тога што је воз руски и што га зову Путинов воз?!“

Извор: rs.sputniknews.com

loading...