СВАКОГА јутра у пристаништу Уранополиса, варошице на „прсту“ Халкидикија, Атосу, формирају се два реда: мушки чека трајект за превоз ходочасника и монаха на Свету Гору, а женски брод који крстари око Атоса, па и даме могу да посматрају из далека монашку републику у којој им је забрањен приступ. Тако налаже Аватон, древни закон, за који предање вели да је писан по упутствима Мајке Божје, којој је Света Гора посвећена.
Атос је у претхришћанско време био чувен по храму Зевса Муњобије на 2.033 метра високом врху, светилиштима Аполона, Артемиде и других олимпијских божанстава, али од тада мистериозно мења свој лик. Из Македоније, прве области у Европи где је цркву установио апостол Павле, као пожар се шири Христова вера на читав Халкидики, а научници кажу да је у првим вековима дошло до тајанственог расељавања становништва с полуострва Атос. Хришћанско предање је нестанак градова објаснило Божјом вољом да Света гора постане „Богородичина градина“ намењена монасима који ће је славити.
То се десило кад је Богородица, након Христовог васкрсења, у пратњи Светог Јована кренула на Кипар, у посету васкрсломе Лазару из Витаније, који је тамо био епископ. Велика бура је одвукла брод на источну обалу Атоса, на место данашње луке манастира Ивирон. Тада се на овом благом узвишењу изнад морске обале, природном амфитеатру између планина с којих се сливају бистри свежи потоци, налазио градић Клеонаи с чувеним Аполоновим светилиштем. Чим је Богородица ступила на тло пагански кипови и храмови су се заљуљали и срушили, укључујући и Зевсов храм на врху Атоса.
„Видевши у овоме провиђење Божје, пагански народ прими веру Христову, а на месту паганског храма подигоше дрвени хришћански манастир Свети Климент“, кажу хришћански писци. Они наводе да је Христ услишио молбу Богородице и даровао јој Свету гору за њен врт побожности и молитве, у који су одмах дошли монаси пустињаци, који су живели у дивљини Атоса у малим насеобинама не марећи ни за шта материјално и не остављајући грађевине које би сведочиле о том добу. Место где је Мајка Божја ступила на тло Свете Горе, данас означава капелица крај високе средњовековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина манастира Ивирона чији улаз подсећа на улаз античку палату.
Историчари додају да су арабљански гусари, који су од раног средњег века терорисали приобалне градове Халкидикија, вероватно и довели до егзодуса цивилног становништва с Атоса и преостала је тек шачица испосника у дивљини. Њих морски разбојници нису дирали, јер су пустињаци били тако сиромашни да им се могао узети само живот.
Таквих испосника има и данас, у дубини камените и неприступачне Светогорске пустиње познате и као Каруља, а с правом се називају невидљивима, јер живе у пећинама и не желе никакав контакт са спољним светом.
Наука каже да тек од 7. века постоје писани трагови о светом Петру Атонском и Јефтимију Солунском, подвижницима са Свете Горе, која тада постаје уточиште избеглих монаха. Мноштво испосника је из египатских, сиријских и малоазијских монашких заједница бежало од исламских освајача, а као идеално уточиште је открило величанствену и сурову Светогорску пустињу у подножју врха Атос. Затим је уследио талас бегунаца, „политички неподобних“ монаха, из градова Ромејског царства, који су масовно стизали у 8. и 9. веку носећи „свете образе“- иконе. Наиме, у то време су иконоборачки цареви забрањивали поштовање светих слика и уништавали их, а иконобраниоци су у пећинама на недоступним литицама Атоса чували спасене иконе.
Из тог доба потичу бројне легенде о чудесним фрескама и иконама Богородице, које поседује сваки светогорски манастир. Међу њима је и прича о Богородици Олтарици, из великог манастира Ватопеда, где су као монаси до подизања Хиландара живели Стефан Немања и Свети Сава.
По предању, током напада арапских гусара на Ватопед, један калуђер је спустио икону у „бунар“ у олтару цркве и оставио упаљену свећу крај ње, а скривницу је покрио каменом плочом. Пошто су Арапи до темеља разорили и опљачкали манастир, несрећног монаха су продали у робље.
„Заробљени калуђер се после 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је сакрио у бунару, који се налази у олтару. Игуман, чувши ово, сместа потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свећа пред њом гори“, наводи ватопедско предање.
У припрати Ватопеда налази се један од најпознатијих живописа Атоса, чудотворна фреска Богородице, која подсећа да су пред Богом сви људи једнаки и да светогорски закони важе и за царице. По предању, охола Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама, а калуђери су је у страху од овоземаљских власти, свечано дочекали и повели у цркву.
„Царица усхте да кроз мала врата с леве стране у храм пође. Али наједнапут зачује се глас од ове иконе: „Стани! Не иди даље, страдаћеш“. Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости“, наводи ватопедско предање.
Борба против икона је трајала до Васељенског сабора у 9. веку, када је потврђено древно учење цркве о светости рукотворених слика које су начинили људи надахнути Богом. Тада ромејски цар Василије Први издаје указ 885. године, по коме Атос припада искључиво монасима. Све до 11. века присуство пастира-Влаха на Атосу је још толерисано, а онда је васељенски патријарх препоручио да им се присуство строго забрани, а најважнији разлог је то што су обесне пастирице изазивале и узнемиравале монахе, па су манастири почели да губе калуђере.
Српски Хиландар је јединствен међу светогорским манастирима, јер је Мајка Божија у њему старешина од 14. века кад се овде јавила кроз икону Богородице Тројеручице. Икона се од тада налази на игуманском престолу, а земаљски игуман седи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Српска царска Лавра је јединствена и по томе што је Мајка Божја по легенди допустила Душану Силном да на Хиландар доведе у време епидемије куге своју жену Јелену. Српска царица је боравила у хиландарској луци Хрусији, а на копно је ношена у специјалној носиљци тако да закон није прекршен. У знак захвалности она је постала велики ктитор Хиландара а обновила је келију и скрипторијум Светог Саве у Кареји.
Летописи наводе да је Тројеручица ношена пред српском војском и доносила јој победе све док грамзиви великаши нису разорили Душаново царство. Тад је она „одвратила главу од Србије“ и чудесно се обрела једне ноћи испред Хиландара, блистајући у тами. Монаси су је унели у олтар, а ујутро су је затекли на игуманском трону. Пошто се то поновило неколико пута, Богородица се обратила калуђерима: „Нисам дошла да ви мене чувате, већ да ја вас чувам“.
СРБИ ВЕКОВНИ ЧУВАРИ И КТИТОРИ
У време кад се Ромејско царство урушило, а руско се још није уздигло, најважнији чувар Свете горе, који је давао манастирима монаштво и новац била је Србија. Срби су поред своје царске лавре Хиландара, изградили манастире Симонопетру, Григоријат, Светог Павла где се неколико векова служило на српском језику. Пантелејмон су вековима чували, док се Русија није уздигла и вратила у своју светињу. Српкиње су у том племенитом подухвату имале изузетну улогу, почев од последње ромејске царице Јелене Палеолог, ћерке српског великаша Константина Драгаша.
Манастир светог Павла из темеља је подигао деспот Ђурађ Бранковић, а посетила га је и даривала његова кћи Мара, као и још неколико светиња, наводе турске хронике. Светогорско предање не пориче њено ктиторство, али наводи да ипак није крочила у манастир, јер је проговорила чудесна Богородичина икона и подсетила је да је женама приступ забрањен.
Манастир Дионисијат, који је имао велику улогу у светогорској заједници почетком 16. века, помагао је влашки војвода Јован Неагоје на подстицај супруге Милице-Деспине Бранковић, као и молдавски владар Петар ИВ Рареш, ожењен Јеленом Бранковић, ћерком деспота Јована.
Последња српска деспотица Ангелина Бранковић и син јој деспот Јован, иако владари народа без земље, у егзилу у Срему, из престонице у граду Купинику писали су многе даровнице за светогорске манастире, који чувају писменост и идентитет српског народа.
ИНВАЗИЈА ФЕМИНИСТКИЊА
У 20. веку је почела навала славољубивих феминисткиња на Атос и поједине су успеле да уђу у монашку републику код земљоуза код Провлаке, које спаја витко полуострво с копном. Зато су грчке власти поставиле високу ограду на том месту и строго забраниле улазак пешацима, без обзира на пол, који копненим путем долазе на Свету Гору преко брда Велика Стража (на грчком Мегали Вигла). Казна за кршење ове наредбе је годину дана затвора!
НАШ ХАЛКИДИКИ
СРПСКИХ топонима, данас преведених или хеленизираних, има много у овом делу Халкидикија, где се велика насеља Срба бележе још од 5. века. Има их и на самом Атосу, где је по предању било мноштво приморских и сточарских насеобина.
Халкидики, као и читава Македонија, од 168. године пре нове ере потпао је под власт Римљана, а од 3. века наше ере био је у саставу источног дела Рима, доцније на Западу названог Византија.
ЧУДОТВОРНИ ПЕЧАТ
ЦЕНТРАЛНИ храм Кареје, престонице Свете Горе, посвећен Успенију Пресвете Богородице, утемељио је Константин Велики 335, а цркву је срушио цар Јулијан Отпадник 362. покушавајући да Римско царство врати многобоштву. Византијски цареви су је оправили, а папски војници поново срушили кад су се цркве поделиле. Изглед после поправке у 11. веку, задржала је до данас. У њеном олтару налази се чудотворна Богородичина икона „која је по анђелу јавила да јој се поје Достојно јест“, једна од најлепших православних химни.
У тој цркви молебан пре заседања држи светогорска влада, Протат, на чијем челу се мењају посланици четири најважнија манастира: Велике лавре, Ватопеда, Ивирона и Хиландара. Они чувају четири дела светогорског печата који, кад се састави, приказује лик Богородице с Христом.
Извор: Новости.рс
