ПИШЕ Војислав Туфегџић
И полицијски извори, као и извори из криминалне сфере наводили су једно име. Неколико дана након убиства Ускоковић ми је преко заједничког познаника послао поруку. Питао је да ли бих желео да се чујемо јер хоће да саопшти своју страну приче…
Животопис Жељка Ражнатовића Аркана, иконе српске мафије, како су га назвали у страним медијима, инспирисао је стотине текстова, емисија и репортажа, те неколицину књига посвећених Команданту, како је волео да га ословљавају.
Аркан је убијен 15. јануара 2000. године у хотелу „Интерконтинентал“. Уз њега су, седећи заједно у сепареу, страдали и Миленко Мандић и Драган Гарић. За злочин су 9. октобра 2006. осуђени Добросав Гаврић, као извршилац убиства, на 35 година затвора, а као саучесници Милан Ђуричић Мики и Драган Николић Гаги на по 30 година. Док је бежао с места злочина, Гаврић је тешко рањен, због чега су га саучесници превезли у лозничку болницу, у којој га је полиција убрзо ухапсила. Потом је пуштен да се брани са слободе, што је искористио да побегне из земље. Откривен је у Јужној Африци, где 20 година после убиства чека одлуку о изручењу Србији. Ђуричић је у бекству. Драган Николић је ухапшен у Бечу и послат у Србију на издржавање казне. Све време негира саучесништво у убиству.
Неколико дана после троструког убиства почеле су медијске спекулације о имену организатора ликвидације. И полицијски извори, као и извори из криминалне сфере наводили су једно име – Зоран Ускоковић Сколе. Информације су гласиле да је Сколе уочи Аркановог убиства напустио Београд и отпутовао за Шведску, где је углавном и боравио последњих година. Када је медијски увелико означен као организатор ликвидације у „Интерконтиненталу“, Ускоковић ми је преко заједничког познаника из Београда послао поруку. Питао је да ли бих желео да се чујемо преко телефона јер хоће да саопшти своју страну приче. У то време сам био уредник у дневним новинама. Позив тада без сумње најинтригантније особе у земљи представљао је изненађење. Поготово јер се никада није огласио у јавности. Позвао ме је 11. фебруара демантујући писање медија:
Читав Београд зна да смо Аркан и ја имали заједничке послове везане за фудбал, да смо улагали у добре играче, али да смо сарађивали и у другим пословима. Били смо добри пријатељи. Никада нисмо разменили ружну реч, нити долазили у ситуацију да се због нечега посвађамо… Када је Аркан убијен, звао сам и Цецу и Мандићеву породицу да изјавим саучешће, дао умрлице пријатељима. Колико знам, нико од њих ме није прозивао. Полиција за мном не трага. Нико од ухапшених у вези са убиством у истрази ме није поменуо.“
Већ 2. марта поново телефонира и пита да ли сам вољан да се видимо. Пристаје и да се фотографише с новинама од тог дана како би показао да је заиста ту:
„Било ми је непријатно што сам прошли пут уопште морао да се огласим, али сам без икаквог разлога поменут као организатор убиства јер познајем неке од младића који су умешани у случај. Пошто нисам ни фудбалер ни естрадна личност да бих се убудуће појављивао у медијима, овако сам само хтео да покажем да сам одржао реч и дошао кући јер не постоји разлог да то не урадим.“
На крају је поновио: „Аркан и ја смо били добри пријатељи. Имали смо неколико заједничких послова које смо завршили на обострано задовољство. Није умесно да сада детаљније говорим о њима, али их помињем зато што многи знају да смо имали коректне односе.“
ДУГИ ЛАИНОВИЋ
Само седам дана касније телефоном ме је, после информативног разговора који је имао у полицији, позвао и Бранислав Лаиновић Дуги. Срели смо се и одмах је рекао да је револтиран због понашања полиције: „Мене су привели само зато што знају да сам пријатељ са Сколетом, кога су без иједног разлога именовали као организатора убиства… Мене Арканово убиство није ни изненадило ни погодило, па сам веома киван што су ме звали на разговор.“
Потом је у неочекивано оштром тону рекао да се разлози за медијске верзије о догађају у „Интерконтиненталу“ могу пронаћи у неодмерености којом је праћен читав Ражнатовићев живот:
„Не дирам у Арканов патриотизам, у његов боравак на ратишту. О томе, наравно, најбоље знају они који су тамо били. Схватам и бол Арканове породице, пријатеља, оних који су га волели, али веома добро знам и колику је бол он нанео другима, само се о томе нигде не пише, иако је многе у Београду у црно завио. А знам и да су разлози многих ружних догађаја били крајње бизарни. Зато не могу да разумем оне који за стотинак марака пишу хвалоспеве о човеку који је прекршио православне црквене каноне, али и моралне и људске. Срамота је што се о убиству министра одбране Павла Булатовића писало два-три дана, о убиствима пуковника полиције или инспектора неколико редова, а о београдским криминалцима излазе фељтони у којима их представљају као највеће српске хероје којима би требало да се диве наша деца. То је највећа срамота и управо зато све ово и говорим.“
Није захтевно наслутити како су Арканови пријатељи и следбеници разумели ове речи. Реакција је убрзо уследила. Серија ликвидација повезиваних са осветом за Арканову смрт почела је неколико недеља након злочина у „Интерконтиненталу“. Бранислав Лаиновић Дуги убијен је код београдског хотела „Србија“ 20. марта, а Зоран Ускоковић Сколе 27. априла после двадесетоминутне јурњаве аутомобилима по београдском Лабудовом брду.
СКОЛЕТОВА „ДОНАЦИЈА“
Вероватно због доживљаја сопствене величине, Аркан није био у стању да уочи одакле би могла да му прети реална опасност. Према тврдњама једног од Сколетових познаника, њихов сукоб, који Аркан очигледно није тако доживео или му није придавао никакав значај, почео је знатно раније. У једној прилици Аркан је замолио Сколета, с којим је до тада имао коректне односе, да му позајми тадашњих 80.000 немачких марака. Новац му је, наводно, био потребан за обавезе према припадницима Српске добровољачке гарде (СДГ). Сколе му је без речи позајмио новац, а никакав разговор о року његовог враћања нису водили. Прошло је неколико месеци када је Сколе напоменуо Аркану да би било згодно да му врати позајмицу јер му је новац био потребан за послове у које је улагао. Аркан му је ноншалантно одговорио: „Ма пусти, то је твоја донација за гарду.“ А Сколе није био човек који олако прелази преко евидентног показивања да га друга страна не уважава. Поменута „несугласица“ била је тек увертира у неупоредиво значајнији сукоб.
Када је Аркан одлучио да купи фудбалски клуб Обилић, свима је било јасно да му амбиције не задовољавају тада реалне могућности клуба. За рекордно време Обилић се пласирао у елитно фудбалско такмичење и освојио шампионат Србије. Колико су успеху допринели фудбалери на терену, бар у истој мери био је заслужан и ауторитет власника клуба, али се о договорима и притисцима који са спортом немају ништа заједничко није дискутовало. Дефинитиван разлаз између Аркана и Сколета настао је управо због фудбалера. Све се закувало због Николе Лазетића, тада једног од најквалитетнијих играча, кога су Сколе и један његов пријатељ с тренинга у новосадској Војводини дословце довукли у Београд да одмах потпише уговор с Арканом и Обилићем. Лазетићев каснији одлазак у иностранство наводно је био вредан десетак милиона марака, али се том новцу и поузданој висини трансфера није ушло у траг. Како било, Ускоковић и Ражнатовић се, у најблажу руку, нису разумели по питању процента полагања права на новчану наплату. Сколетови познаници кажу да је тврдио да су у послу око Лазетића пола-пола, али је Аркан очигледно мислио да Сколету припада само приход од „техничког ангажмана“ приликом довођења фудбалера у Обилић. Команданту СДГ, по свему судећи, ни близу примисли није била идеја о равноправној подели плена.
Њихов последњи сусрет, управо поводом договора о новцу за довођење и планирану продају фудбалера, Сколетов близак пријатељ из тог периода кратко описује:
„Није то дуго трајало. Аркан је већ показивао извесну нетрпељивост. Једноставно је питао Сколета: ‘Да ли си задовољан с милионом’? Сколе је одговорио да јесте. Брзо су се растали. Чим су крочили напоље, Сколе се окренуо ка пријатељу с којим је дошао на састанак и рекао: ‘Овај хоће да ме уклони. Мораћемо ми… ‘ Не знам како је то схватио, али је са састанка изашао убеђен да Аркан жели да га ликвидира.“
Сетивши се околности које су претходиле злочину у „Интерконтиненталу“, Сколетов познаник, с којим се тек повремено и узгредно сретао, био је изненађен темом разговора који је Ускоковић заподенуо приликом сусрета у кафићу. Било је то непуне три недеље пре Аркановог убиства. У Сколетовом друштву био је и Добросав Гаврић, касније оптужен за троструко убиство, али у разговору није учествовао. Због удаљености на којој се налазио вероватно га није ни чуо:
„Поздравили смо се и Сколе је сео за мој сто. После неколико минута уобичајених разговора изненадио ме је питањем: ‘Шта мислиш, колико ће Аркан овако да живи?’ Био сам збуњен и смишљао одговор. У то време се увелико говорило о Трибуналу у Хагу, о томе да је и Аркан на списку оптужених за злочине, а и овде се до тада замерио многима. Одговорио сам: ‘Ако се овако настави, можда неће дуго, или бар не на слободи.’ Сколе се на то насмешио и рекао: ‘Живеће тај хиљаду година.’ И то је било све. Тада ми је то деловало као веома чудан разговор.“
ОПАСНОСТ ПО МИЛОШЕВИЋЕ
Помињање проблема с Трибуналом за ратне злочине у Хагу као готово извесног мотива за ликвидацију Аркана није се често могло чути. Само су појединци указивали да је Аркан 1999. године, после одбијања државе да се његов СДГ укључи у борбе на Косову, представљао опасност за Милошевића „јер је у дану могао да окупи све своје људе из гарде и буде оружана формација која може да га обори“. Кроз питања попут „да ли знате ко је пружио логистику нападачима после убиства?“ на истим основама почивале су и тврдње да је Арканова ликвидација смишљена и подржана из дела Државне безбедности. Већина дискусија вођених на ову тему није дала јасан одговор јер се уверењу неких да је све више представљао опасност за Милошевића супротстављала теза како би управо Аркан био у стању да спречи 5. октобар и смену режима. Најрационалнији одговор вероватно је дао Зоран Мијатовић, бивши заменик шефа ДБ:
„Нема ту никаквих недоумица. Да је поживео, Аркан би, као и сви криминалци, прешао на страну јачег. Сигурно не би ризиковао живот бранећи Милошевића. Један другом су представљали проблем, а не савезника.“
Генерал полиције Драган Илић, који је 1993. именован за начелника Криминалистичке полиције Београда и на тој позицији био све до пензионисања 2001. године, тврди да су околности Аркановог убиства потпуно рашчишћене:
„Обичан обрачун у подземљу, што је и доказано. Позадина ликвидације је Арканов сукоб с другим мафијашем ком је отео пословни простор и потом дао 350.000 марака да га убију. Међутим, тај други је за Арканово убиство понудио више пара, 500.000 марака. То је цела прича, али детаљи нису обелодањени. Пратили су Аркана, полиција је дошла до информација да су убице имале доушника у Аркановом окружењу. Да ли из обезбеђења или неког још ближег, само је то остало неутврђено. Ништа друго није спорно.“
ШУРОВАЊЕ С ХАГОМ
До непосредних, иако сасвим случајних сазнања о другом разлогу Аркановог смакнућа, дошао је некадашњи оперативац криминалистичке полиције. Неколико недеља пре убиства у „Интерконтиненталу“ с колегом је отишао код Аркана кући због проблема с пиштољем који је командант СДГ поклонио једном од својих гардиста, а који је пронађен после почињеног кривичног дела у Крагујевцу:
„Седели смо пуних четири-пет сати. Аркан нас је задржавао, убеђивао да не идемо, да је послао своје људе да пронађу и доведу тог гардисту уз објашњење: ‘Ако је крив, ето вам га и радите с њим шта хоћете.’ Уз Аркана је ту био и његов пријатељ Цопе. За тих неколико сати чекања причали смо о свему и свачему, убијали време. Између осталог, исприча нам Аркан следеће: ‘Не знам да ли сте чули за то… Пре неколико дана враћамо се Цеца и ја кући и она ме пита да ли видим момка који стоји на углу улице у којој ми живимо и једне изнад.’ Рекла му је и да младић ту стоји већ неколико дана. Аркан заустави аутомобил, отвори прозор, позове га да дође и пита шта ради ту. Овај му ништа не одговара. ‘Изађем и почнем да га шамарам и тек тада он извади легитимацију ДБ и каже да је на послу. Ја му се извиним и питам што ми одмах није рекао. На томе се завршило. Али ујутро начелници ДБ (није хтео да их именује) организују састанак са мном да то расправимо. Објаснили су ми да је оперативац којег сам шамарао у саставу шире групе за тајни надзор ресторана ‘Ðорђе’ јер ту долазе њима веома занимљиви људи.’ Колико сам схватио, Аркан је прихватио објашњење. После три дана позовем свог другара из ДБ да се видимо и, да бих завитлавао и њега и службу у којој ради, што је међу нама редовна ствар, упитам зашто се не хвали да им је колега добио батине од Аркана. Брецнуо се, прилично необично јер смо били у другарским односима, упитавши одакле знам за то. Наравно да му нисам одговорио, па ми је веома одсечно рекао да се не истрчавам, да о томе не говорим јер ‘га радимо’. Питам га зашто ‘раде’ Аркана, а он кратко одговори: ‘Почео је да шурује с Хагом.’ О томе више никада нисмо разговарали. Убрзо је Аркан и убијен. То су чињенице.“
Проблеми с Трибуналом у Хагу бивали су све већи и озбиљнији, због чега је, тврди бивши инспектор, Аркан извесно ступио у контакт са истражитељима:
„Он је човек који је и преживео све те године јер је сарађивао с оним ко је јак. Уверен сам да је исти рецепт, као и много пута до тада, хтео да примени и за спасавање од оптужнице Трибунала. Режим је тада интензивно почињао да бива хаотичан, претње од оптужница озбиљне ма колико да су сви они пред јавношћу то негирали. Аркан је почео да шурује с Хагом, а служба је начула да је хтео Хагу да потврди везу СДГ и режима, односно с Милошевићем. Трибунал се из све снаге борио да докаже како су све наше формације биле под командом једног центра из Србије. Наравно, Сколе је већ био дебело мотивисан да му дође главе, као и читава екипа која је учествовала у организацији убиства.“
КАКО ЈЕ СВЕ УСПЕЛО
Седамдесетих година прошлог века, када је Државна безбедност тадашње Југославије ковала планове како да обезглави политичку емиграцију која се повезивала с терористичким акцијама у земљи, Аркан није скривао везе са ДБ. Служба, како је једноставно називан ДБ, у земљи је увек штитила Аркана када је правио велике проблеме или био хапшен. Знатно касније Аркан је ипак негирао своје контакте с ДБ, иако се у полицији и свету криминала добро знало да је баш захваљујући снажној подршци тајне полиције израстао у неприкосновеног власника подземља.
Говорећи о овој теми у једној од емисија посвећених Аркану, његов син Војин Ражнатовић је рекао:
„Када сам га једном питао да ли је радио за ДБ, он ми је љутито одговорио: ‘Немој то да си ме икада више питао у животу.’ Увек је то негирао. Али неки његови пријатељи из ДБ, који су радили са њим, после су ми причали да је Стане Доланц (шеф тајне полиције у време СФРЈ) био пријатељ с његовим оцем, мојим дедом Вељком, а он је Доланца замолио: ‘Дај, помози ми, имам сина, способан је, али је несташан. Мислим да га убаците негде, ваљао би много за службу.’ Доланц је касније сматран за једног од Арканових главних заштитника.“
Управо је Доланц, сива еминенција тадашње савезне тајне полиције, означен као човек који је по хапшењу Аркана и неколико његових сапутника наоружаних бомбама и аутоматским оружјем у Хрватској на почетку рата 1990. године, издејствовао њихово ослобађање и повратак у Београд.
Десетак година потом на околности Арканових веза са тајном полицијом осврнуо се и Раде Марковић, шеф ДБ Србије, ухапшен после смене Милошевићевог режима и осуђен на максималну затворску казну због учешћа у најтежим кривичним делима тадашњег режима:
„Ражнатовић је имао велики ауторитет међу људима из криминалне средине. Имао је и веома добре односе са појединим руководиоцима из Ресора јавне безбедности, као и са руководством ДБ пре мог доласка на ту функцију. Ти односи настали су у време ратних дејстава у Босни и Хрватској, где је учествовао и Аркан са својом гардом. Ставивши себе и своје добровољце у одбрану српског народа, стекао је и одређене симпатије државног врха, а поготово припадника МУП, који су с њим сарађивали. Својим патриотским понашањем умногоме је опрао своју прошлост.“
Покушај да о себи у јавности изгради слику истинског патриоте, следбеника завештања према ком се „животом морају бранити слобода и интереси српског народа ма где се налазио“, те уз опаску да је тачно да је „у младости био несташан“, у другој половини деведесетих Аркан успева да предупреди покушаје највећег броја медија да о њему пишу као о криминалцу и једном од највећих шверцера током санкција уведених Србији. Медији у државном власништву то никада нису поменули.
По окончању ратних дејстава и мировног споразума из новембра 1995, Арканова гарда напушта Ердут. Трудећи се да себе прикаже као аутентичног патриоту, никако као јединственог режимског намештеника, у једном од телевизијских наступа Аркан изјављује:
„Немам никакве везе с председником Милошевићем. Никада нисам имао прилику да упознам председника Милошевића…“
Неистинитости његових уверавања у свом допису дотиче се и бивши шеф ДБ-а Раде Марковић:
„Аркан се пожалио директно Слободану Милошевићу пошто је служба одбила његову понуду да пошаље своје добровољце на Косово у време ратних дејстава 1999. Након тога, Милошевић ми је наложио да примим Аркана у вези с рањеницима, бившим припадницима његове гарде.“
ШВЕРЦ ГОРИВА
Ватрени обожаваоци Аркановог лика нису дозвољавали да се о њему објављују информације у негативном контексту, поготово да се о њему пише као о шверцеру који богатство згрће на санкцијама и немаштини народа за „чију је слободу крварио“. Међутим, патриота, ратник и политичар, Жељко Ражнатовић развио је у Србији уносан посао, о чему он није желео да говори, док други то нису смели. Један од највећих увозника и дистрибутера бензина и дизел горива био је, наравно, тадашњи републички посланик ССЈ Аркан, власник предузећа СДГ из Београда, чији је назив био идентичан скраћеници паравојне формације којом је командовао. Његово предузеће је увозило гориво од румунске фирме „Наврон Ðурђу“ из Ðурђева. Пребацивање нафте, по шест или више баржи, обављао је румунски брод „Ðурђу 18“. Ту би, у српским територијалним водама, оставио барже које би преузели бродови предузећа Југословенско речно бродарство, најчешће брод „Кајмакчалан“. Да је приход по сваком литру из шест баржи нафте, односно око 6.000 тона деривата, био око 0,30 тадашњих немачких марака, што је била најмања зарада у то време када се измире све пореске и царинске дажбине, увознику је по свакој таквој тури остајало 1,8 милиона марака. Како ова категорија „увозника“ најчешће држави није ни плаћала никакве дажбине, то значи да су остваривали двоструко већу зараду!
На броду је често био и Ражнатовић. Он би са својом пратњом отпловио до Прахова, где би барже биле источене у инсталације предузећа „Југопетрол“. Арканови пратиоци отворено су се хвалили да остварује контакте с пуковником Харосом Виорелом, тадашњим наводним замеником начелника румунске службе војне безбедности. Колико је то тачно сигурно је познато Драгиши Николићу, у то време нашем војном аташеу у Букурешту. Дешавало се да се бродови с баржама нису ни заустављали ради обављања обавезне контроле приликом уласка у земљу и изласка из ње. Све је зависило од доброг или лошег Ражнатовићевог расположења. Уколико би заповеднику брода запретио да ће га бацити у Дунав, брод се нигде није ни заустављао.
Извор: НЕWСWЕЕК
