Ако заиста желите стећи мудрост мајстора, изволите испружите десну руку над Књигом конституција нашег реда које обећавате да ћете поштовати, као и браћу коју ћете бранити чак и по цену живота. На крају искушења кроз које ћете проћи потписаћете то обећање…“, прича се наставља.
Ово је тек једна сличица с примања у масоне коју описује Морис Каиле, француски доктор којем је у напону животне снаге импоновало да уђе у свет масонских ложа, да би након 15 година спознао своје заблуде, открио веру и Бога и изишао из тог мистичног света, па данас живи под заштитом у Француској. Као некадашњи високопозиционирани масон, Каиле је написао књигу „Био сам масон – Из таме ложе до светла вере“ у којој описује свој драматични животни пут који започиње кад одлучује да прекине везе с тим светом.
Био је атеиста, активан у Социјалистичкој партији, а као гинеколог обављао је побачаје и стерилизације. Привучен обећањем „дубље спознаје“, узвишеног знања и жељом за склапањем утицајних познанстава, ушао је у масонску ложу у којој се током 15 година пењао на лествици од шегрта све до уваженог мајстора утицајне ложе Великог оријента Француске, истовремено све дубље урањајући у езотерију и окултизам.
Инициран у тајна учења, постао је део уског круга одабраних добивши тако увид у корупцијско деловање тајне масонске организације и њен скривени политички утицај који резултира девастацијом друштва, а све то диригују масони смештени на најутицајнијим местима у политици и медијима.
Након чудесног обраћења у Лурду које до детаља описује у овој књизи, одлучио је раскинути с масонеријом. Од тог тренутка све више постаје свестан зла које је починио и открива снажне сатанистичке утицаје у тајним масонским круговима који се прикривају иза маске филантропије, хуманизма и толеранције. Изласком из ложе потпуно се мења његов лични и професионални живот и почињу тешкоће и прави прогон: шиканирање, откази и сталне препреке за настављање докторске каријере, а једина подршка у борби против моћних непријатеља биће му новопронађена вера. Нису изостале ни претње смрћу, због којих и данас живи под заштитом.
О свему томе ексклузивно проговара у овој напетој животној причи укориченој у књизи „Био сам масон“ из које Слободна Далмација, уз одобрење издавача Вербума из Сплита, преноси делове.
„Скинуо ми је сако и кравату и око врата ми ставио омчу. Затим ми је разголитио леву руку и раскопчао кошуљу с леве стране груди, заврнуо десну ногавицу све до колена и затражио да скинем леву ципелу. Мора да сам изгледао потпуно смешно, ја који тако пазим на свој изглед, на каквоћу одела и кравата! Боље би било бити обучен као кловн него овако наопако. Било је то потпуно понижење!“…
Каиле је редовно долазио на састанке и добро вршио све ритуале, па су га након годину дана предложили за помоћника. Паралелно с тим ушао је у политику где је открио како функционише братско помагање међу масонима и како се доносе закони кад имаш своје људе на кључним местима.
„Почетком октобра био сам изабран за уваженог мајстора своје нове ложе и почео сам да носим плави оковратник, симбол ауторитета. Водио сам радове, истраге и иницијације. Будући да су у нашој регији многи кандидати били крштени и имали темељно католичко образовање, увек бих их питао јесу ли спремни доводити у питање црквене догме и прихватити масонска начела толеранције, отворености и секуларности. Био сам именован и за делегата у Конвенту, односно националној законодавној скупштини Великог оријента“, пише у својој књизи.
„Након што га је у новембру прихватило веће министара, у децембру је био изгласан “Закон Веил”. Заступници и сенатори масони деснице и левице једногласно су га изгласали. Питање је дошло и пред уставно веће које је одобрило тај текст, па је закон ступио на снагу 17. јануара 1975. У складу са својим јавно изнесеним ставовима изразио сам намеру да примењујем тај нови закон који сам заједно са својом браћом прижељкивао и који је био припремљен у ложама.“
Захваљујући чињеници да је био масон Каиле је напредовао и у професионалном животу, а своје професионално напредовање сматрао је нормалним. Гомилање функција доживљавао је као „славу овога света“. Доспео је 1982. године до осамнаестог стадијума, поставши витез ружиног крста.
Његову је славу „нарушила само једна сена“, како каже, „кад му се 1983. године разболела супруга.“ Како једна невоља ретко долази сама, тако је и Каиле убрзо доживео шок кад му је „пријатељ и брат масон који му је уједно био и директор“, ничим изазван, рекао: Готов си!
Та је реченица пала као оштрица гиљотине и тако ме сломила да сам једва разумео шта ми је после тога још рекао, иако сам се јако трудио да утишам куцкање артерија у ушима и руменило које ми је почело прекривати лице.“
Да, изгубио си сав ауторитет над својим запосленима, чак и сваки контакт с њима зато што се између тебе и њих навукла завеса, разумеш ли ме?
Каиле није знао у чему је погрешио, а пријатељ и брат масон с којим су били кућни пријатељи дао му је 48 сати за подношење оставке, рекавши да има хрпу сведочанстава против њега и његове супруге, али му их никада није показао.
Више од изненадног пада на послу бринуло га је здравље супруге које се стално погоршавало, па јој је предложио да оду у Лурд, сетивши се како су неки доктори пацијентима предлагали промену климе кад ништа друго не би помагало.
У масонерији сам схватио да у природи и у човеку постоје неке димензије светог које треба поштовати како би се очувао ред у односу на хаос. За мене је миса била ритуал као сваки други који човека може потстакнути да направи ред у себи и око себе, и ништа више од тога.“
„Слушао сам пажљиво. У једному је тренутку свештеник на миси у Лурду устао и свечано прочитао: ‘Тражите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се… Реч је Господња.’”
Био сам као громом ошинут: та реченица коју сам чуо код прве иницијације и коју сам изговарао када сам иницирао профане, то је реч тога Исуса за којег сам сматрао да је у најбољем случају мудрац или велики иницијат, али не Господин. Дошао сам да тражим, куцам, у потпуности несвестан озбиљности свог потеза. Дошао сам к себи тек у тренутку када је свештеник подигнуо хостију. Тада сам први пут у животу препознао Исуса у тому скромном комадићу хлеба, Светло које сам узалудно тражио у толиким иницијацијама.“
Иако је одлучио да изађе из масона, ипак се вратио у масонску ложу „да провери њихову славну толеранцију и пријатељство браће“, па је одржао предавање под насловом „Исус – митски лик или иницијат“. Дочекао га је зид ћутње. Постепено је престао ићи у ложу, а отворио је и боловање. Управа му је уручила отказ па се с 54 године живота нашао на улици. Срећом, пише, нисам изгубио поверење у Бога!
Обновио је медицинску праксу и почео да ради приватно. Браћа масони га ни тада нису пуштала на миру: „Током моје обновљене медицинске праксе у нашу ординацију у неколико наврата долазила су моја бивша браћа из ложе под разним изговорима, често и без правог разлога.
У почетку су нам и неки исцелитељи слали своје пацијенте. Један од њих испричао нам је како је његова група била изненађена чињеницом да су њихова окултна окупљања, чија је сврха била вратити нас на њихове састанке, остајала без учинка. Једном другом приликом обавестио нас је да нам више неће слати своје болеснике јер ‘после наших молитви више не може радити на њима“ (подразумева се да на њима више нису могли да раде никакве окултне праксе). Еванђеља јасно кажу: Исус је победник!“, закључује Каиле своју узбудљиву исповест.
Извор: Слободна Далмација/Курир
