Због тешке економске ситуације пуно људи, посебно младих, напушта и БиХ. Бољи живот траже на Западу. А.К. из Тузле је „трбухом за хлебом“ дошао у Немачку. Али тај хлеб је за њега имао „седам кора“.
– Кап је прелила чашу када у августу 2015. године нисам био у могућности породици обезбедити паре за основне потребе. Деци сам морао рећи “немам” – каже А.К. из Тузле чија се чаша, како каже, пунила од 1996. године.
– Могућност напредовања, без обзира на факултетску образованост, нисам имао јер нисам политички подобан ни за кога – наставља саговорник Дојче веле, који жели остати анониман.
А.К. је један од великог броја држављана Босне и Херцеговине који су се одлучили за одлазак у иностранство. С обзиром да Немачка у БиХ слови као земља благостања, А.К. се код познаника и пријатеља почео распитивати о начинима запошљавања.
– Било је тешко. Посебно јер нисам знао немачки језик – прича А.К. Када је ипак почео размишљати да је одлазак у Немачку немогућа мисија, „догодило се чудо”. Добио је понуду да ради код, како каже, „мужа рођаке”, власника мањег подузећа које се бавило одржавањем пословних објеката.
– Питам га шта се ту ради, а он каже: Ма ништа, кад је зима само очистимо снег – испричао је.
Од послодавца у БиХ, код којег му је плата каснила, А.К. добива годину дана неплаћеног одсуства и почетком новембра 2015. године долази у Минхен у којем почиње његова „немачка прича”.
Почетак „немачке приче“
Доласком у Минхен упознаје радника који је преко породичних веза дошао непосредно пре њега.
– Момак од 28 година који пуца од снаге и ведрине. Газда је с нама био прве две седмице док ме није упознао са свих 25 објеката, једном школом и четири канцеларије на различитим местима у Минхену које смо одржавали – испричао је.
Радно вријеме А.К. је почињало у 8 сати, а завршавало у 20 часова. Испочетка је, како каже, било занимљиво.
– Размишљам, па радим у Немачкој, то сам и желео – казао је.
А.К. је из дана у дан радио по 12 сати дневно. За то време је имао само једносатну паузу.
– А онда је почео падати снег. Буђење у три ујутро, чишћење снега лопатом до седам сати, сат паузе и одлазак на редовне послове. Одржавање канцеларије преузима друга особа јер смо ми морали чистити снег након посла још четири сата – присећа се А.К.
А.К. све више чезнуо за Тузлом
Снег је у јануару 2016. године у Минхену непрестано падао три дана.
– Излуђени, преморени, психички и физички исцеђени тражимо састанак с газдом. Постављамо питање о радном времену и плаћању чишћења снега што не спада у обавезе у оквиру нашег 11-сатног радног времена. Он нас напада говорећи: “Не знате ви шта је Немачка, требаће вам времена да схватите, зар мислите да би вам било боље на неком другом послу – присећа се А.К.
Ћути и ради
А.К. је, како каже, био срећан што је имао радног колегу с којим се добро слагао. – Савршено смо се помагали, допуњавали, организовали, извлачили један другог из депресивних момената, да је било који од нас двојице био другачији, не бисмо издржали те услове рада нити месец дана. Ни ја ни мој колега нисмо имали времена уписати школу немачког језика. Посао нам није дозвољавао. Самим тим нисмо могли ни тражити други посао – помало под утицајем газдине реченице “Не знате ви што је Немачка – прича данас разочарани Тузлак.
У зимском периоду А.К., због радних обвеза, није био у прилици посетити породицу у БиХ. Након зиме и чишћења снега дошле су друге обавезе, међу којима и кошење траве, у чему није имао великог искуства. Када је повредио руку извлачећи контејнер пун смећа из просторије у којој се налазио, од шефа је тражио дозволу да оде лекару.
– Мада, морам признати, нисам знао ни где да га нађем – каже А.К. Његов одговор је био: „И мене је једном приликом болела рука, али сам и даље радио.”
„Ништа није у новцу ако си несретан”
Разочарење у посао у Немачкој се свакодневно гомилало. А.К. је, како каже, радећи имао довољно времена за размишљање. Бринуо се о деци, супрузи и родитељима.
– Све очи су биле упрте у мене. Моја немачка прича о којој сам сањао је нестала. Живео сам у једној сасвим другој. Био сам преуморан од свега. Жалио сам за породицом, кућом, послом, без обзира што је плата каснила, жалио сам за прљавом и неуредном Тузлом, за кафом у граду, ма за свим што ме одбијало из моје земље сам жалио и туговао – каже А.К.
Немачко искуство
Кап је поново прелила чашу. Овај пут када је А.К. сазнао да је власник фирме у којој је радио правио малверзације око његове пореске класе у Немачкој.
– Нисам више имао снаге, ближио се датум до којег је фирма у Босни чувала упражњено моје радно место. Фалило ми је све босанско и одлучио сам се вратити. Дао сам отказно писмо две седмице пре одласка, мој колега је најавио газди да ни он више неће радити за њега јер сам, без моје подршке, више није могао издржати – испричао је.
– Сада смо и ја и мој колега изван те ‘немачке приче’, ја у Босни сретан са својом породицом, с гипсом на руци од повреде, а мој колега живи у Минхену са супругом и иде на курс немачког језика не помишљајући да тражи други посао пре него што научи језик. Да не буде само кукњава, морам напоменути да сам имао једну животну школу која ми само може помоћи у животу, помоћи по ко зна који пут да схватим шта су приоритети у животу, шта је дом, шта је породица. Није све у новцу, заправо ништа није у новцу ако ниси сретан – завршава своју немачку причу за Дојче веле А.К. из Тузле.
Извор: Дојче веле
