Занимљивости Издвајамо Свет

НАЈТРАЖЕНИЈИ ТЕРОРИСТА КОЈЕГ ЈЕ ТИТО ШТИТИО: Ево како су у Београду ухапсили кривца за најкрвавије нападе!(ВИДЕО)

У једном пасусу своје књиге Карлос је чак и описао туристичке лепоте Хрватске из тог времена, али и како га је Тито лично спасио од хапшења

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Недавно објављени документи ЦИА само су још једном потврдили да су бивша Југославија и њене тајне службе, уз Титов благослов, уско сарађивале са терористима. Један од њих је и данас 66-годишњи Илич Рамирез Санчез звани Карлос и Шакал, најтраженији и најпознатији терориста 20. века. Ухапшен је пре 22 године у Судану, пребачен у Француску где је починио најкрвавије нападе, а пре 20 година први је пут стао пред лице правде. Карлос је 1975. године ухапшен и у Београду, где се крио као гост у хотелу “Метропол”. Њега су у пиџами и без оружја ухапсили др Обрен Ђорђевић, Драган Митровић, Душан Ступар и Јовица Станишић из СДБ Србије. Два дана касније су га испратили на авион за Ирак.

Тужилаштво у Француској га је теретило за 1975 убистава, па је осуђен на доживотни затвор. Дане је проводио у писању књиге “Револуционарни ислам”, у којој је признао да је неке од напада у Марсеју, Бону и Паризу извршио у сарадњи са југословенским тајним службама.

Отприлике током тог напада у Бону, читава Југославија припремала се за велики међународни догађај – одржавање Зимских олимпијских игара у Сарајеву. Поверљиви документи америчких обавештајних служби упозоравају на озбиљне могућности терористичких напада било током одржавања такмичења, било на олимпијско село.

Прва претња били су, како пишу ЦИА-ини аналитичари, хрватски емигранти, а посебно Хрвати у Западној Немачкој. Додатно је истакнут Хрватски народни отпор, злогласна организација основана након краја Другог светског рата, а главни организатор био је злогласни Вјекослав Макс Лубурић, ратни заповедник концентрационог логора Јасеновац. Екстремистичке групе хрватске дијаспоре извеле су неколико успешних терористичких напада и отмица авиона, а Американци су веровали да такве групе броје између три и пет хиљада активних чланова.

Американци су били уверени да би могући терористички напади могли имати неколико планираних циљева.

Терористи су се надали и да ће напади угрозити југословенски тероризам те нанети тежак ударац већ озбиљно пољуљаној економији, уверени су аналитичари. Веронватно би терористи хтели показати и да Југославија не може опстати без Титове челичне владавине.

Повод могућем терористичком нападу, стоји у ЦИА извештају је суђење 12 муслиманским активистима 1983. године. Тада је и будући председник Босне и Херцеговине, Алија Изетбеговић, осуђен на 14 година затвора због “планирања стварања исламске државе”.

Високи босански званичници упозоравали су западне дипломате, и то искључиво неслужбеним каналима, да би Иранци могли послати екипу специјалаца у Сарајево где би се осветили за Изетбеговићево затварање.

Дође ли стварно до неког напада, упозоравају обавештајци, многи локални политичари би платили каријером. У првом реду је ту реч о Бранку Микулићу, шефу одбора за организацију Игара и председнику СР Босне и Херцеговине, који је планирао постати нови босански представник у југославенском председништву. Наизглед подстакнути игнорисањем западнонемачких власти, југославенски обавештајци су се окренули и терористичким плаћеницима, као што је раније споменути Шакал.

Говорио је како је сарађивао са југословенским обавештајцима, а да Карлос говори истину потврдио је у једном телевизијском интервјуу и бивши обавештајац СДБ-а Душан Ступар. Он је описао како је 1975. године године лично ухапсио најтраженијег терористу.

– Једног дана возио сам се аутом по Београду, кад ме радиовезом контактирао шеф београдске тајне службе Обрен Ђорђевић. Питао ме колико сам далеко од хотела Метропол и имам ли са собом оружје? Будући да нисам имао пиштољ, рекао ми је да га задужим у најближој станици милиције те да хитно дођем у хотел – присетио се Ступар.

Пред Метрополом се јавио тадашњем начелнику 2. сектора београдске Службе државне безбедности Воји Атанацковићу. Шеф рецепције назвао је важнога госта и најавио му мајсторе који морају да провере инсталације у купатилу.

https://youtu.be/RsSht91EM0w

– Карлос је отворио врата и ја сам скочио на њега, али он није пружао никакав отпор. Човек је био у бадемантилу, није уопште у соби имао оружје, иако се причало да је обично фластером имао за леђа залепљена по два пиштоља – испричао је Ступар, који је након тога годинама врло блиско сарађивао са Карлосом. Илич Рамирез Санчез добио је надимак Карлос као припадник Палестинске ослободилачке организације – тзв. ПЛО, којој се придружио раних 70-их. Наиме, Карлос се под утицајем оца врло рано предано посветио радикалном оружаном отпору свакој врсти империјализма. Рођен је у Венецуели 1949. године, у породици адвоката и увереног марксиста Хосеа Алтаграсија Рамиреза Наваса.

Супруга Елба Мариа Санчез хтела је деци да да католичка имена, али Хосе је тројици синова дао имена у част вођи Октобарске револуције и оцу Советског Савеза. Тако је најстарији Карлос добио име Илич, други син Владимир, а трећи Лењин. Као 17-годишњак похађао је са оцем кубански герилски камп, а након што су му се родитељи развели, са мајком је отишао у Лондон. Иако је требао да студира на Сорбони, отац га шаље на студије у Москву, одакле је избачен 1970. године, након чега се скрасио у Бејруту. У Либану је почео да волонтира за Палестинску ослободилачку фронту, која га шаље у свој камп недалеко од Амана у Јордан, где је завшио обуку за руковање оружјем и експлозивима.

Пут га је одвео у Ирачку војску. Ускоро ће постати најтраженији терориста који је сарађивао и са бројним тајним службама источноевропског блока, од источнонемачког Стасија, руског КГБ-а па до југословенског СДБ-а и румунског Сецуритатеа, али и, према речима Душана Ступара, западнонемачког БНД-а. Југославенска тајна служба управо је од немачког БНД-а добила дојаву да је Карлос у Београду.

Након што је СДБ почео сарађивати са Карлосом, Ступар је био задужен за све контакте.

– Ја сам га саслушавао, а моја супруга је те разговоре преводила. Нису то била службена саслушавања, то је увек био пријатељски разговор. Водили смо га у ресторане, кафане, а око нас су увек били и други радници тајних служби. Тако је конобар који нам је носио пиће био заправо мој шеф у СДБ-у. Карлос је био свестан да су сви конобари који су му носили јело и пиће, сви таксисти који су га возили, па чак и барске певачице, били сарадници СДБ-а који су нас свуда имали на оку. Чак се са тим знао и шалити па би питао: “Ако овог видим негде на путу, да ли да га убијем или да га пустим”, присетио се Ступар, који за Карлоса каже да није деловао нимало агресивно, преноси Еxпресс.хр.

У једном пасусу своје књиге Карлос је чак и описао туристичке лепоте Хрватске из тог времена, али и како га је Тито лично спасио од хапшења.

– Уживао сам у одмору у Дубровнику, Сплиту и Загребу, док немачки доушници и Французи нису сазнали где се налазим. Почели су вршити притисак на Југославију, па су ме ухапсили у загребачком хотелу Еспланаде са лажним алжирксим пасошем. Кад је Тито чуо да су ме ухватили, одмах је наредио да ме пусте и омогућио ми бег у земљу по мом избору. Немачка и Француска су притискале Тита, али он никад није признао да сам био у Југославији, а сви документи повезани уз мој случај били су уништени – истиче он.

Према неким информацијама, Југославију је напустио са лажним пасошем, међу југословенским грађевинцима који су авионом одлетели за Багдад.

На првом суђењу у Паризу, пре 20 година, Карлос је запрепастио јавност изјавом: “У нападима које сам водио било је од 1.500 до 2.000 мртвих, а међу њима није било више од 200 цивила”.

Први пут судило му се јер је недалеко од своје куће убио двојицу агената израелске тајне службе и сарадника Либанаца који су га пратили.

Са Магдаленом Коп је Шакал 1986. године добио ћерку. Магдалена, иначе фотограф, отишла је са дететом Карлосовој мајци у Венецуелу, но кад су је открили тамошњи новинари, вратиле су се у Неу-Улм у Немачку. 2007. године написала је аутобиографију, а умрла је 2015. године.

Карлос је потом оженио Палестинку Лану Јарар, али њој се губи сваки траг. Након хапшења у Паризу заљубио се у правницу која је била део његовог тима за одбрану. Због брака са Ланом Јарар, Карлос је 2001. године прешао у ислам. Његова паришка правница је након тога постала његова друга супруга.

Извор:Телеграф.рс