Нико у Србији не води евиденцију о овом важном питању, а може да вам УГРОЗИ ЖИВОТ

У већини земаља ЕУ свако дете и свака одрасла особа имају књижице из којих се види кад, колико пута и које су дозе јонизујућег зрачења примили од најранијег детињства па надаље.

У Србији то, међутим, није случај, али зато постоји тренд да се пацијенти снимају на апаратима који зраче и по неколико пута у пола године.

Примера ради, само једним снимањем абдомена на скенеру (ЦТ) добија се иста количина зрачења као да је неко урадио 500 ренген снимака плућа. Тај податак, очигледно никога у Србији не забрињава, с обзиром да из године у годину имамо све више снимања на овом апарату, а пацијенти чак морају да чекају и по шест месеци како би дошли на ред за ову дијагностичку процедуру.

Иницијатива, да сви пацијенти који буду зрачени добију радиолошки пасош, који би спречио непотребно зрачење, и даље стоји као идеја у Агенцији за за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије. Да би се реализовао потребно је још времена. До тада о овоме нико не брине, јер заправо и мали број лекара води рачуна о томе колико пута су пацијенти зрачени.

Радиолог, др Душан Радаковић објашњава да је рендгенско снимање штетно и да свако следеће снимање само повећава дозу зрачења.

Не постоји тачна мера колико пута би пацијент могао да сними, на пример, плућа у току године. Међутим, у ширим дијагностичким методама доза зрачења коју пацијент прими у току прегледа може да достигне дозвољени ниво за шест месеци до годину дана – упозорава др Радаковић.

Он каже да штетно дејство рендгенског зрачења не може моментално да се измери, али да може изазвати промене на ДНК материјалу.

– То се односи на сва снимања на рендгену, али и на скенерима. Тај негативни ефекат је двострук. Утиче не само на појединца већ и на његов генетски материјал. Тачније, промене које су настале на генетском материјалу због зрачења преносе се на будуће генерације – тврди др Радаковић.

Због тога саветује да овакве прегледе треба избегавати кад год је могуће или их треба радити што ређе или с прекидом од неколико месеци. Постоје мање штетни дијагностички модалитети који не зраче, као што су ултразвук или магнетна резонанца, па чак и преглед искусног лекара – клиничара који би до дијагнозе дошао на мање штетан начин.

Количина јонизујућег зрачења у фази дијагностиковања изражава се у милисивертима (мСв) – на пример, један рендгенски снимак плућа даје зрачење од 0.02 до 0.1 мСв.

На пример, током ЦТ прегледа лобање и мозга одрасле особе глава је озрачена са 2 мСв, што је еквивалентно количини јонизујућег зрачења емитованог за 100 рендгенских снимака плућа. Приказивање крвних судова у мозгу, такозвани имиџинг, зрачи 5 мСв што је исто колико и зрачење током 250 рендгенских снимака плућа. Поступак постављања стента у коронарне артерије срца праћен је зрачењем од 15 мСв – као за 750 радиографија плућа.

Има студија из којих се види да је од 20 до 40 одсто ЦТ прегледа непотребно и медицински неоправдано, али се ипак изводе под притиском пацијената и њихових породица.

У Министарству здравља „Блицу“ је речено да су препознали овај јавно-здравствену потребу и да су спремни да преузму мере како би се то у најскорије време регулисало, али је потребно да Агенција за јонизирајуће зрачење прво усвоји Програм радијационе сигурности и безбедности.

Извор: Blic.rs

Фото: Pixabay.com