ПИШУ Војислав Туфегџић и Миодраг Вуковић у књизи “Они су јачи од нас”
Последња велика и значајна акција ДБ пре него што је „служба систематски почела да се уништава“, пресрела је податке између БиХ и САД, на основу чега је смишљена стратегија и тактика преговарача у Дејтону
Писане трагове за акцију коју је српска Државна безбедност извела уочи мировне конференције одржане у америчкој војној бази крај Дејтона крајем 1995. године, на којој је склопљен мир између зараћених страна у Босни и Херцеговини – илузорно је тражити. Готово је извесно и да не постоје.
Ретки су и сведоци упознати са околностима које су претходиле потписивању споразума којим је окончан рат. У јавности се очекивало да Србија, као република која је у већем делу међународне заједнице означена као главни кривац за ратове у бившој СФРЈ, за преговарачким столом буде у најлошијој позицији. Односно, да ће представници БиХ и Хрватске успети да остваре највећи број својих захтева.
Међутим, по окончању преговора српска страна била је најзадовољнија постигнутим. У коначном споразуму практично је признато постојеће стање на терену, што је заправо представљало максимум којем су представници Срба смели да се надају.
Током конференције делегати српске стране више пута су претили напуштањем преговора, као што су то чинили и чланови делегације друге стране, захтевајући више уступака од оних који су на крају прихваћени. У територијалној трговини, са мапом БиХ испред себе, сасвим сигурно је Слободан Милошевић једини унапред знао шта се највише може добити. Захтеви српске стране, који су то надмашивали, служили су, из перспективе председника Србије, за дипломатску игру и скривање сазнања шта ће на крају успети да издејствује.
Детаљи из 2013. године са суђења Радовану Караџићу, председнику Републике Српске, оптуженом пред Судом за ратне злочине у Хагу за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ и терорисање становништва Сарајева, вероватно најилустративније говоре о споразуму из Дејтона.
Амерички професор Роналд Хачет изјавио је на суђењу пред Хашким трибуналом да је Караџић годину дана пре мировног споразума у Дејтону властима САД предложио сличан план за мир у БиХ. Хачет је навео да му је Караџић свој мировни план предао у септембру 1994. док је био у посети Палама, уз молбу да га пренесе влади САД. Професор Хачет је успео да мировни предлог достави тадашњем америчком председнику Билу Клинтону, али је план касније одбачен у Стејт департменту.
„Мировна решења договорена у новембру 1995. у Дејтону била су веома слична онима које је Караџић предлагао годину дана раније. Територијална подела БиХ на ентитете била је идентична“, рекао је током сведочења Хачет.
Од Дејтона је прошло више од 20 година. Тада остварени политички успех углавном је заборављен. Иако је резултат преговора за многе био изненађујући, никада нису објашњене околности под којима су тадашњи представници Срба, пре свих председник Србије Слободан Милошевић, успели да издејствују испуњавање већег броја захтева од осталих учесника мировне конференције. И упркос томе што су Срби пред скуп у Дејтону представљани као највећи кривци за рат, уз упозорење да неће смети богзна чему да се надају.
Одговор на овај огроман несклад између најава и крајњег исхода у суштини је једноставан. Не политички, већ обавештајни – Државна безбедност Србије успела је да уочи одржавања конференције пресретне електронске комуникације између власти у Сарајеву и у Вашингтону.
Један од ретких функционера ДБ-а који су у ту акцију били детаљно упућени уверавао је ауторе књиге “Они су јачи од нас”, Миодрага Вуковића и Војислава Туфегџића, да је то била последња велика и значајна акција ДБ-а пре него што је, како је дефинисао, „служба систематски почела да се уништава“. Искључиво захваљујући подацима до којих је “хватањем“ комуникација између БиХ и САД дошла српска тајна полиција, смишљени су стратегија и тактика преговарача у Дејтону. „Шансе да после тога не успемо да извучемо максимум, скоро нису постојале“, тврдио је саговорник из ДБ-а.
Један од запослених у здању у којем су три недеље преговарали представници БиХ, Хрватске и Србије испричао је касније да је током читаве конференције било много тајанствености, напетости и нервозе:
„Било је доста мапа. Различитих мапа. Никад нисам видео толико мапа. Нема шансе да се сетим колико их је било. Стално су их уносили и износили. Било је и галаме и љутње. И што су се више приближавали крајњем року до када је морало бити договорено решење, било је и псовки, свега. Појединци су неколико пута хтели да иду кући. Ричард Холбрук, који је представљао САД на преговорима, и остали организатори, буквално су их, све са коферима, враћали да остану док се договор не постигне.“
Ово наизглед узгредно запажање на директан начин илуструје околности под којима је споразум морао да буде постигнут, јер САД, као главни организатор скупа, себи нису смеле да дозволе неуспех преговора. То сазнање, претходно потврђено кроз информације ДБ-а и – што је још важније – раније добијене податке о томе докле су преговарачи из БиХ били спремни да попусте, омогућиле су српским представницима да у потпуности остваре зацртани циљ.
После открића да је директно кумовала политичким преговорима и у неподношљивој мери понизила немерљиво снажнију службу, Државну безбедност Србије је као непријатног супарника и у будућности потенцијално непоузданог партнера требало истовремено казнити и онеспособити. Тако бар тврди саговорник из тајне полиције који је испричао поменуте детаље. Промене које су убрзо уследиле и наставиле се наредних година, под етикетом „унутрашње модернизације и транспарентности рада“, потом и наводног „усклађивања са савременим светским токовима“, водиле су у том правцу.
Нескривено сугестивна питања бившег руководиоца ДБ-а делимично указују и на наставак приче: „Да ли је баш чиста коинциденција да се после тога, у периоду од 1996. године, у бројним злочинима и ликвидацијама у Србији учестало појављују припадници ДБ-а и људи за које се наслућивало да са појединцима из службе блиско сарађују? Да се одједном, без икаквог знаног разлога, ликвидирају велики криминалци који су већ зарадили пуно новца и никоме се нису замерали? Да нису, можда, тако уклањани сви за које се знало да су некада били поуздани сарадници ДБ-а и да би у тешким приликама поново подржали службу своје земље?“
Извор: NEWSWEEK.RS
