Србија

ПИСМО СРПСКОГ ВОЈНИКА МАЈЦИ ПРЕД АЛБАНСКУ ГОЛГОТУ: И најтврђа срца ће се расплакати!

Ово је писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

 

Страдање српске армије у Првом светком рату и њен допринос у победи савезника је добро позната чињеница, али понекад се то страдање најбоље види кроз причу појединца.

Ово је писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније.

Здраво мале,

Ево дође време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич страх од смрти, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да пођемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак.

Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дођем.Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дође јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да пођемо преко онај пустињак, ама неје мене страх од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.

Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад пођо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад пођо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди.

Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

 

Међутим, оно што се даље догодило сломиће и најтврђа срца.

Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао “пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана). Када је писмо стигло Бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.

Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.

Требало би напоменути да аутентичност и истинитост писма које се појавило на Интернету није утврђена, али свакако његов садржај може да осликава судбину многих српских војника који су учествовали у Великом рату.

 

Извор: Beograd.in