Ово је писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи.
Страдање српске армије у Првом светком рату и њен допринос у победи савезника је добро позната чињеница, али понекад се то страдање најбоље види кроз причу појединца.
Ово је писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније.
Здраво мале,
Ево дође време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич страх од смрти, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.
Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да пођемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак.
Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.
Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да пођемо преко онај пустињак, ама неје мене страх од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.
Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад пођо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад пођо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди.
Међутим, оно што се даље догодило сломиће и најтврђа срца.
Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао “пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана). Када је писмо стигло Бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.
Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.
Требало би напоменути да аутентичност и истинитост писма које се појавило на Интернету није утврђена, али свакако његов садржај може да осликава судбину многих српских војника који су учествовали у Великом рату.
Извор: Beograd.in