Причу о Срђану Алексићу из Требиња сви знају, погинуо је, бранећи суграђанина Бошњака. Таквих хероја је у рату било још много, али су њихове приче непознате.
Ово је једна од таквих, о Милету и Рами из Сребренице, пише Дојче веле.
Миле Јањић, сребренички Србин, данас власник једине ветеринарске амбуланте у Сребреници, познат је као човек великог срца. Миле, увек расположен за шалу, каже да се ни тад ни данас није плашио ничега. Сећа се 20. априла 1992: „Возио сам се бесциљно пустим улицама и дошао на главни градски трг. Група Вуковараца је била испред већ раније опљачкане робне куће. Приђем ближе и видим да је један од њих подигао пушку и циља у свезаног човека на платоу улазних степеница у робну кућу. Познавао сам тог човека. ‘Шта то радиш?’, продерем се на наоружаног ‘војника’ и цев пушке му оборим према тлу.
Он ми одговара: ‘Ухватили усташу па хоћу да га убијем’. ‘Како ти можеш знати ко је усташа боље од мене што живим овде, ја знам овог човека’, дерем се на њега и идем према Рами, док се збуњени и наоружани Вуковарци згледају и међусобно дошаптавају, вероватно се питајући који је сад овај лудак што на пушку удара голорук“, каже Миле.
Миле то данас невољко прича, иако се сећа свега што се дешавало пре 25 година као да је јуче било.
„Рамо је био ван себе од страха. Рекао сам му да се не боји и да не дам да га убију. Ја нисам био ни у каквој војсци, нисам имао униформу нити оружје, осим пиштоља који сам имао од раније и за који сам имао дозволу. Приметио сам Раминог зеленог голфа десно уз улицу којом је силазила болничарка Рада, како смо је сви у Сребреници звали, јер је била медицинска сестра у градској болници. Рекао сам јој ‘ево његовог голфа и вози га одавде само да главу спаси’. Тако је и било. Вуковарци нису реаговали. Окупило се и неколико радозналаца. Углавном Рамо је остао жив.“
„Да он није дошао…“
Рамо Кадрић је тог априлског јутра 1992. године из села Гладовићи дошао на посао да, као и увек, развози хјеб. Пред пекаром на улазу у Сребреницу са источне стране дочекала су га три полицајца и под претњом смрћу га натерала да пева четничке песме.
„Урлао сам на сав глас певајући да ме не убију. Одвезли су ме на градски трг и предали Аркановцима, да ме убију. Ја сам већ био полумртав од страха. Дошао је Миле којег сам ја и раније познавао. Он се са њима убеђивао, свађао, ни данас дан ми није јасно како је успео да их спречи да ме убију и да ме спаси. Да он није дошао ја бих сигурно био прва жртва рата у Сребреници. Та жена, која ми је са њим помогла, одвела ме у свој стан. Ту сам преноћио и она ме ујутро одвезла до пекаре где сам нашао свој камион. Испратила ме је из града мојим аутом који сам јој дао. Тако сам се вратио у село. Чуо сам касније да је погинула. Тешко ми је и жао због тога и данас што нисам имао прилику да и ја њој помогнем и спасим је јер сам чуо да су је убили ‘наши'“, каже Рамо.
Рамо и Миле се у рату више нису срели. Видели су се поново тек 1997. године. Прво су се чули телефоном и договорили да се нађу у кафани Дејтон изнад Сарајева. Миле је због тога дошао из Сребренице. „Био је то тежак и плачљив сусрет“, говори Рамо, док му сузе навиру на очи. „Гледаш човека који те оставио у животу, поклонио ти живот. Дошао је тада мојој кући у Вогошћу. Нисмо спавали. Целу ноћ смо причали. Пред зору сам га испратио. Пре него што смо се вратили, моја жена је била у Сребреници. Миле ју је својим колима возио у село да види у каквом је стању. Контакти су учестали. Кад сам се вратио, пуно ми је помогао. Када ми је затребало, позајмљивао ми је и новца. Шта год он може да помогне, помаже.“
Пријатељство до гроба
Рамо се у родно село, што са планинске низбрдице преко Дрине гледа у Србију, вратио још почетком 2001. године. Каже да добро живи од пољопривреде и сточарства и не би своје село мењао ни за какав град.
„Живим од узгоја стоке. Имам стотинак оваца, продам годишње 50-60 јагњади, узмем за то седам, осам хиљада марака. Продам и понеко теле. Сејем кукуруз, пшеницу, имам трактор па орем себи и другима, возим дрва. Све радим. Имам своје крушке, јабуке, шљиве, орахе, правимо пекмез. Добра вода, чист ваздух. Што бих живио у Сарајеву где имаш само оно што купиш и донесеш у цегеру.“
Иако има и оних што на то не гледају благонаклоно, Рамо и Миле се друже и даље. Њихово пријатељство опстаје. „Кад идем у Сребреницу, мало кад да заједно не попијемо кафу. Миле ми долази и кад стоку треба прегледати. Један другог посећујемо за Божић и Бајрам. Док смо живи тако ће бити.“
Извор: Дојче веле
