Једина сам у Хрватској коју фрка око увођења обавезног војног рока, или како се то већ зове, уопће не узнемирује
Хрватска списатељица и неуморни критичар свега и свачега објавила је нову колумну, можда шокантнију него икада до сада.
На свом блогу рудан. инфо она је објавила текст под насловом „Тко се боји војске још“ који вам преносимо у целости и без редакцијих интервенција.
„Једина сам у Хрватској коју фрка око увођења обавезног војног рока, или како се то већ зове, уопће не узнемирује. Не волим људе који осуђују мајку нашег премијера, госпођу Пленковић. Она је свога сина ослободила војске јер је био, данас очито није, “анемичан.”
И ја сам свога сина ослободила војске. Свака мајка више воли живог сина него носити цвијеће дјетету на гроб док га црви грицкају. Ми мајке, све мајке, нека остане међу нама, више волимо синове од домовине. Додуше, неке имају избора, друге немају.
Волим предсједницу Колинду. Супер ми је кад лежи обучена у маскирну униформу и шмајсером гађа мету. Порука је јасна. Гађати треба, убити треба. Колинда је много учинила за хрватске жене. Захваљујући њој свака од нас може у себи пронаћи ратницу, биће које има право на пушку, нож и бомбу и непријатељу откинути главу.
Колинда, попут госпође Пленковић, обожава своју дјецу па би сигурно и она била “анемична” кад би кренуо рат. И госпођи Колинди су дража њена жива дјеца него ношење цвијећа на њихов гроб док их под хрватском земљом хрватски црви грицкају. Додуше, ако нас они спремају за рат то не значи да би то био обрамбени рат. Можда желимо освојити нешто? Ако је тако онда дјечица о којој говорим не би трунула у хрватској земљи и не би је грицкали хрватски црви него црви нашег непријатеља што би за маму Колинду и баку Пленковић био додатни стрес. Зато би сви мали пленковићи и сви мали колиндовићи морали на вријеме бриснути. Ни мој унук неће погинути. Платила сам живот његова оца, платит ћу и његов.
Без обзира на тезе гадова којима је мрско све што је хрватско, ја знам да нама војска треба. Најмлађи рочник морао би бити стар шездесет година. Познајем ту популацију. Фрка око плаћања струје, воде, гријања, о храни да се не говори. Многи од нас уопће не вјежбамо, једина нам је рекреација вишесатно чекање на лијечнички преглед. Беспослени смо а пред нама је, судећи по најновијим истраживањима, још двадесет година живота. У Домовинском рату нисмо дали све од себе, да јесмо не би нас било, неки од нас су своју дјецу проглашавали “анемичном” што јест људски, али није било фер. Кад је грмило своју дјечицу нисмо положили на олтар Домовине, сад кад опет грми исправимо гријех, положимо себе на исти олтар.
Мој случај. Тотално сам некативна. Доктор ми је рекао да морам шетати, у глухе уши. Да сам са својим вршњацима, шездесет плус, у војарни, свако бисмо се јутро дизали у шест, неки и раније због простате или спуштене матернице, брзо се обукли, поспремили кревете, доручковали, истрчали на двориште, након вишегодишње вјежбе, па гледали како се диже наша застава, па пјевали, “Хеј бригаде” или нешто слично афродизијачно, а онда кренули растављати пушку, па састављати пушку. То би било супер јер у Хрватској сет вјежби за разгибавање прстију, кичме, руку и ногу кошта бар пет тисућа куна. У војном року све бадаве и још своју земљу браниш од непријатеље, а дјецу од црва.
Хрватска униформа Фото: Профимедиа
Не бих писала о својим мокрим сновима да јучер нисам чула језиву причу. Ушао маскирани лопов у банку и рекао благајници:”Трпај!”, а људима око себе заповиједио да легну. Благајница је трпала и трпала. У једном тренутку разбојник је видио да жена жели притиснути оно дугме испод пулта па јој је пуцао у чело. Упитао је првог сиротана до себе: “Јеси ли видио да сам убио благајницу?” “Јесам.” Убио је и њега. Па идућег, па идућег. Седми је рекао да ништа није видио, али:”Господине, моја супруга, ево, лежи овдје покрај мене, све је добро видјела.”
Мој се муж готово удавио од смијеха кад је чуо што се догодило сиротој жени. Зато сам за увођење војног рока. Посебно се веселим вјежби гађања. Како би то био добар осјећај! Бити спреман дати живот за Домовину, а онда Домовини поклонити живот свога мужа.
Ах, кад ћу испод свога прозора чути трубљу како ме зове:”У бој, у бој за народ свој!”
Извор:рудан.инфо/СрбијаДанас.цом
