Године 1196, четири лета пре упокојења, одрекао се престола у корист свог средњег сина Стефана, будућег првог краља српске државе. Већ сутрадан се замонашио и отишао у манастир Ватопед на Светој гори. Упокојио се у српском манастиру Хиландару, који је подигао заједно са својим сином Растком, монахом Савом, ког српски народ слави као свог највећег просветитеља Светог Саву.
Сава је његове мошти пренео 1208. у Рашку, да би над њима измирио старију браћу, будућег краља Стефана Првовенчаног, и најстаријег Вукана, који су се борили за власт. Мошти су му положене у манастиру Студеница, његовој задужбини, али његов лик приказан је Претпоставља се да нема српске цркве у којој није приказан његов лик, а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.
Стефан Немања се сматра великим српским државником, ктитором, али и чуваром језика. Управо је његов брат Мирослав наложио да се напише наш најстарији и највреднији језички споменик – Мирослављево јеванђеље.
Како га Срби славе
Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге крсне славе – славски колач, кољиво и вино, и освештањем које обавља свештеник. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан посна. Данашњи празник је непокретан. Крсна је слава Патријаршијске капеле.
Народне приче и обичаји
У спомен на Светог Симона, одржавали су се панађури (вашари), а данас је то само обичај у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човеку, које потиче од његових ратних успеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.
Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.
Код Срба оне се обележавају пред почетак сваког великог поста, па су тако данас Беле покладе – задњи дан када се једе мрсна храна!
Већ сутрадан, у понедељак почиње Ускршњи пост и верници ће се у наредних шест недеља уздржавати од хране, пића, али и лоших мисли и дела. Корени поклада су пагански и везани су за обележавање култа Сунца и доласка пролећа. Ипак, обичаје је временом прихватила хришћанска црква и прилагодила их.
Према народним обичајима, покладе су празник који увек за ручак треба да окупи све чланове породице. Трпеза Белих поклада, треба да буде испуњена јелима која се спремају од јаја, сира и других млечних прерађевина. Стари кажу да се на данашњи дан позивају и сиромашни суседи и пријатељи јер сви треба да се „омрсе“ током заједничког обреда и сложно и у весељу уђу у пост који ће трајати до Ускрса. Такође, покладе су време када млађи чланови породице треба да „воде главну реч“ – збијају се шале, организују се игранке и сви се забављају.
У неким крајевима Србије и данас се задржао обичај маскирања током поклада – младићи и девојке под маскама и уз много граје иду од куће до куће и збијају разне пошалице на опште весеље укућана и свих присутних. Након тога, домаћин треба да „мачкаре“ части – јелом, пићем или неком другом ситницом.
Беле покладе су најсвечаније и најраспротрањеније покладе у току године. Добиле су назив по Белој недељи, а зову се још и Велике покладе, Завршне покладе, Сирне покладе… Познате су и као Проштене покладе – Проћке, јер се на овај дан опраштају свађе и увреде. Сматра се да у период великог поста треба ући без греха и нерашчишћених рачуна.
У неким српским селима Беле покладе су време када зетови обавезно морају да обиђу таста, ташту, кума, старојка и траже „проћку“ тј. опроштај да могу часно да започну пост. Када уђу у кућу, они треба да поздраве таста и кажу: „Опрости дедо“, а таст да одговори: „Нека ти је просто синко“.
У сеоским крајевима покладни дан обавезно се завршава великом ватром на главном тргу око које се окупљају сви, па уз шалу и добро расположење, терају страх и заједно улазе у нови дан.
