Стефан Искреновић (21) из Прокупља добио је отказ у фабрици Леони, након што је тражио одштету због повреде коју је задобио на радном месту. Његово борба за излечењем, и годину дана касније, траје и даље.
Некада је био међу 16 најбољих младих одбојкаша у Србији. Желео је да постане члан репрезентације, али је то заменио другом жељом – да може да хода без штака и да не мора више да трпи несносан бол.
Његова ноћна мора почела је децембра 2015. када је на радном месту у прокупачкој фабрици Леони излетела машина из конструкције. Добио је директан удар у десну ногу и бутину. Покидан му је квадрицепс, предњи лигамент, оштетио дискус, добио контрактуру колена и упалу нерва ишијадикус. Уследели су дани очаја, али и борбе да не буде доживотно прикован за кревет. Уобичајен живот двадесетогодишњака се неверованом брзином променио.
– Био сам неко ко је стално у покрету. Преподнева сам проводио на факултету, након тога одлазио на посао у другу смену, а увече сам трчао на тренинг. Одједном, цео свет ми се срушио. Изгубио сам буквално све – каже на почетку разговора за “Блиц” Стефан Искреновић.
Погрешна дијагноза, затим дијагноза са којом нема права на бањско лечење, од повреде која би могла да се санира за неколико месеци, Стефана су везале за кревет. Сада може да хода, помоћу штака и ортозе, али и годину дана после повреде његово лечење и даље траје. Прошле недеље је био у болници у Прокупљу, јер лекове против болова, које је до сада пио, више не могу да му помогну. Зато су му лекари на неколико дана уградили катетер за епидуралну анестезију, да бих мало предахнуо од болова.
Једини спас – бањско лечење, за које нема новца
– Након неколико месеци проведених по болницама на крају је установљено да ме не могу оперисати и да је једини лек за моју болест бањско лечење. С обзиром да моје повреде не спадају у оне дијагнозе које се могу лечити о трошку осигурање, једино што сам могао јесте да сам плаћам рехабилитацију – каже Стефан.
Током његовог опоравка, објашњава он, у фабрици Леони није наилазио на разумевање руководства. Нису помогле ни преписке са менаџментом фабрике и директором Клеменсом Саксом лично око надокнаде и обештећења како би бар имао новац за лечење.
– До сада сам на бању, лекове, приватне терапеуте дао преко 15.000 евра, а фабрици Леони сам послао рачуне за око 900.000 динара, од чега су ми они платили два пута бањско лечење у Рибарској бањи од око 367.744 динара и два пута су ми уплатили по 70.000 динара – тврди Стефан.
Није помогла, каже, ни електронска комуникација са директором компаније где је он истакао да и поред свега види себе у тој фирми и да жели да настави да ради. Напротив, тада је, како он тврди, прекинута свака комуникација.
– Када сам им се обратио за помоћ, односно да ми помогну да платим рачун у бањи, добио сам одговор да треба да будем задовољан што сам још увек на њиховом платно списку, јер то није њихова дужност већ добра воља. Два месеца касније, нису ми продужили уговор уз образложење да се у фабрици смањује обим посла, иако се у истом периоду отварала нова фабрика у Прокупљу и запошљавају нови радници, док сам ја као инвалид избачен на улицу – тврди Стефан.
Менаџмент Леонија: Хтели смо да помогнемо
Са друге стране, у компанији Леони демантују наводе свог бившег радника и тврде да су они у ствари желели да му помогну, али да су сви покушаји са њихове стране наилазили на Стефаново одбијање и несарадњу.
– Ми смо акценат ставили на његовом излечењу, нудили му плаћање опоравка у било ком делу света, желели да му помогнемо. Међутим, он је од почетка инсистирао на одштети која се кретала од неколико десетина хиљада евра, у зависности од тренутног расположења – тврди менаџмент компаније.
Наглашавају да су и ту могућност оставили и да су му приликом уплате за лечење у бањи у уговору прецизирали да накнадно може тужити за одштету. Они демантују да су било када добили Стефанов захтев за продужење уговора о раду и указују на чињеницу да тренутно имају 98 запослених особа са хендикепом, те да би се нашло место и за њега, да им се обратио.
Радници потписали петицију да се Стефан врати на посао
За повратак Стефана на посао организована је и петиција коју је, како каже, потписало више од 1.200 радника у Леонију. Међутим, ни то није помогло.
– Њих то не занима, нису хтели ни да приме сакупљене потписе, а камо ли да размотре све околности још једном. Практично сам избрисан са њихове стране, а да трагедија буде већа овакву или сличну судбину доживљавају и остали радници који се на било који начин повреде у току радног времена. Њима треба само здрава радна снага – завршава Стефан.
Фото: Фејсбук
Аутор: Соња Тодоровић;Љубиша Митић
Извор: Блиц.рс
