Издвајамо Србија

ЧЕТРНАЕСТИ МАРТ: Како и зашто нисмо разумели Зорана Ђинђића

Фото: Јутјуб

На данашњи дан пре 14 година убијен је Зоран Ђинђић. Све изговорене метафоре и сви епитафи исписани овим поводом давно су се излизали и постали су досадни звекет (политичких) нарикача од којих многи и даље паразитирају заједно са маховином на његовом сандуку.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

И кад их човек, из године у годину сваког 12. марта слуша, почиње да има више поштовања за оне који су га искрено мрзели или га и даље мрзе него за те чуваре ламента ког једном годишње театрално извуку, пропарадирају с истим, и онда оду даље са оним конобарским речима на уснама „шта смо оно овде имали“.

Многи који су се клели у његове идеје првом приликом су их разменили на политичкој пијаци за пакт с онима који су га за живота сатанизовали, спуштајући кочницу на пушци чији ће ороз повући кажипрст неке будале коме су очи служиле само да нишани, а не да се истима осврне око себе.

Циљ ми је да се власт у Србији мери по томе шта је од постојећих реалних шанси својим трудом и вештином искористила за земљу, а не по томе како лепо прича, удвара се народу и какве добре намере има

Зоран Ђинђић

Када је у свој политички кредо уписао манифест истинских промена запарложеног друштва и државе, он је, истовремено, тим чином издао потерницу против себе и на челу и грудима исцртао мету у коју су од тада циљали милиони цеви, док на крају кроз једну од њих није отпослат и метак. Србија је на живог Ђинђића гледала с подозрењем и сумњом, а разумела га је тек кад јој више није могао помоћи.

Да је та Србија прочитала оно што је Ђинђић написао пре него што ће постати политичар, вероватно га опет не би до краја разумела, али би га бар за нијансу више поштовала. И можда би та нијанса била довољан панцир да заустави оно тане које су најгори од нас тоциљали у тами чауре и у сопственом помрачењу, рачунајући како ће им се, ако Ђинђића уклоне с пута, тај пут претворити у широку аутостраду на којој за њих више неће бити никаквих препрека. Па, колики је то онда био човек тај Ђинђић кад је могао да препречи цео пут и није се могао заобићи, него је морао бити уклоњен? Очигледно, превелики.

И није проблем што је стајао на путу, већ што је намеравао да га асфалтира, а ови свати су и даље хтели макадамом. Плашила их је недокучивост будућности у коју је он био загледан јер је претила извесности њихове прошлости. Нервирала их је његова енергија јер су, с правом, слутили да би у тој визији Србије и они морали да раде. Љутила је их је Ђинђићева намера да им у руке да штап и научи их да пецају уместо да им сервира готове филете.

Нисам дошао на ово место да будем популаран. Дошао сам да обавим историјски посао – увођење реда у Србији, а тај први који уводи ред је увек непопуларан.

Зоран Ђинђић

Није Ђинђић био светац нити је имао таквих амбиција. Једног смо били посветили, па се због тога још крстимо и левом и десном, другог управо уздижемо у небеса и кад се он, споради себе, склони изнад облака, чудићемо се што је киша слана.

Они који Ђинђићу цртају ореол изнад главе – раде то да би се они склонили испод њега. Они, пак, што га представљају као ђавола – тиме само маскирају сопствене рошчиће, трозубац и репину.

Нема више поука над гробом Зорана Ђинђића. Ако сте их искрено жељни, прочитајте бар неку његову књигу и схватићете ко је био и шта је хтео. Парадоксално, они који су га убили то су знали, без да сричу слова у речима које је исписао. Никаква наднаравна моћ, већ чист животињски инстикт да се заштити сопствени брлог. Зато и даље заливају џунглу!

Дан који је потресао Србију – 12. март 2003.

Ђинђић је убијен на улазу у зграду Владе Србије. На Ђинђића је извршен атентат у 12.25 часова, када је задобио прострелну рану грудног коша и стомака, а повредама је подлегао у 13.30 часова у Ургентном центру у Београду.

Неколико часова од убиства, у Србији је уведено ванредно стање и проглашена тродневна жалост.

Осумњичени као главни у организовању убиства Ђинђића били су некадашњи командант распуштене ЈСО Милорад Улемек Легија, и припадници земунског клана Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум. Кум и Шиптар убијени су 27. марта у покушају полиције да их ухапси.

У полицијској акцији „Сабља“ ухапшен је непосредни извршилац убиства Звездан Јовановић, као и неколико чланова распуштене ЈСО, али и бројни припадници земунског клана.

У августу 2003. подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у организовању убиства, а суђење је почело 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду. Они су 23. маја 2007. године проглашени кривим и осуђени на укупно 378 година затвора.

У образложењу пресуде Ђинђићевим убицама, између осталог, наведено је и да је то политичко убиство, да је уперено против државе, али до данас није разјашњена политичка позадина убиства и могући налогодавци.

Латинка Перовић и Дубравка Стојановић о Ђинђићу

За „Блиц недеље“ о Ђинђићу писале су историчар и публициста Латинка Перовић и историчар професор др Дубравка Стојановић.

– И данас, четрнаест година после убиства Зорана Ђинђића, српско друштво је, заменом теза о узроцима и последицама слома Србије на крају 20. века, остало у неспоразуму с њим, али је данас, чини се, тај неспоразум много јаснији – написала је Перовић за „Блиц“.

Професор др Дубравка Стојановић за „Блиц недеље“ каже да је Ђинђића убила држава на чијем је челу био, али да ћемо на откривање правих разлога као и наручилаца убиства, ипак причекати. Опширније прочитајте у штампаном издању „Блиц недеље“.

Сећање

Филозоф: Зоран Ђинђић, премијер Србије (2001. – март 2003.)

Рођен је 1. августа 1952. године у Шамцу. Студирао је на Филозофском факултету у Београду и већ тада је примећен међу младим дисидентима. Основне студије завршио је врло брзо, за три и по године.

Докторат: Јирген Хабермас, немачки филозоф и социолог

Један од најистакнутијих филозофа друге половине 20. века био је ментор Ђинђићу приликом доктората 1979. на Универзитету у Констанцу, у Немачкој, на тему „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“.

Политика: Др Драгољуб Мићуновић, први председник Демократске странке

Ђинђић је био једна од кључних личности промена у Србији 2000. године и вођа Демократске опозиције Србије (ДОС), када је, после масовних протеста 5. октобра, због покрадених избора смењен Слободан Милошевић.

Победник: Први демократски премијер (5. јануар 2001. године)

Влада којом је председавао Зоран Ђинђић формирана је 25. јануара 2001. године. Започела је амбициозне реформе, социјалне и економске, а после много година затегнутих односа успостављене су добре релације са Западом.

Хашки трибунал: Изручење Милошевића (Београд, 28. јун 2001. године)

Влада Зорана Ђинђића залагала се за сарадњу са Хашким трибуналом, а за време њеног мандата ухапшено је неколико хашких оптуженика, међу којима и бивши председник Србије и СР Југославије Слободан Милошевић.

Углед у свету: Магазин „Тајм“ – Политичари трећег миленијума

И пре него што је постао премијер Србије, Зоран Ђинђић уживао је углед у свету. Амерички магазин „Тајм“ одао му је велико признање и уврстио га 1999. године међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.

Опроштај: Сахрана, Београд (15. март 2003. године)

Зоран Ђинђић је сахрањен 15. марта 2003. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У погребној поворци која се кретала улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.

Извор:Блиц.рс/Ранко Пивљанин